Odlučujući o žalbama Okružnog javnog tužioca u Valjevu i okrivljenog D.P., Apelacioni sud u Beogradu je presudom Kž1 br.5603/13 od 31.10.2013. godine preinačio presudu Osnovnog suda u Valjevu K br.372/13 od 09.08.2013. godine, samo u pogledu odluke o krivičnim sankcijama, tako što su okrivljeni D.P., Ž.P. i LJ.M. zbog krivičnog dela iz člana 204. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 61. KZ osuđeni na efektivne kazne zatvora, i to okrivljeni D.P. na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 13.07.2013. godine do upućivanja na izdržavanje kazne zatvora, okrivljeni Ž.P. na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 06.07.2013. do 08.07.2013. godine, a okrivljeni LJ.M. na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci. Istom presudom, žalba okrivljenog D.P. odbijena je kao neosnovana, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Branioci okrivljenog LJ.M. – advokati D.R. i dr V.D. podneli su zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.5603/13 od 31.10.2013. godine, na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, ističući da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, učinio povredu krivičnog zakona na štetu okrivljenog, konkretno povredu člana 74. tačka 2. ZKP i odredbe člana 97. i 98. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijanu presudu i predmet vrati na ponovno odlučivanje Apelacionom sudu u Beogradu ili da preinači pobijanu presudu tako što će okrivljenom LJ.M. izreći uslovnu osudu koju mu je izrekao prvostepeni sud.

Vrhovni kasacioni sud je na sednici veća održanoj u smislu člana 487. stav 1. ZKP ocenio da je zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog dozvoljen i podnet iz razloga zbog kojih okrivljeni i branioci, kao ovlašćena lica, mogu podneti ovaj vanredni pravni lek, bez obzira što se okrivljeni nije žalio na prvostepenu presudu, obzirom da je zahtev podnet samo protiv presude Apelacionog suda u Beogradu, i to zbog povrede zakona učinjene pred drugostepenim sudom, dakle zbog povrede zbog koje nisu ni mogli izjaviti žalbu.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, dostavljen javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP, o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioce okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo ne bilo od značaja za donošenje odluke, pa je nakon razmatranja spisa predmeta i presude protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog LJ.M. pobija presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.5603/13 od 31.10.2013. godine, i ističe da je prilikom njenog donošenja povređen krivični zakon na štetu okrivljenog, konkretno odredbe člana 74. tačka 2. ZKP, i odredbe članova 97. i 98. KZ.

Ukazujući na povredu odredaba člana 74. tačka 2. ZKP, branioci okrivljenog LJ.M. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističu da je Apelacioni sud u Beogradu, prilikom donošenja drugostepene presude, učinio povredu krivičnog zakona na štetu okrivljenog, obzirom da mu nije postavio branioca po službenoj dužnosti, koga je okrivljeni morao imati u vreme održavanja sednice veća drugostepenog suda. S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je odredbom člana 74. stav 2. novog ZKP, koji je počeo da se primenjuje 01.10.2013. godine (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11), propisano da okrivljeni mora imati branioca do okončanja krivičnog postupka, ukoliko se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora od osam godina ili teža kazna, te da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, pre održavanja sednice veća, morao okrivljenom postaviti branioca, jer se protiv njega vodio postupak zbog krivičnog dela teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 2. KZ, za koje je zaprećena kazna zatvora od jedne do osam godina, što je propustio da učini, te na koji način je učinio povredu napred navedene zakonske odredbe.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izloženi navodi zahteva, iako tačni, ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Naime, tačno je da je odredbom člana 74. tačka 2. ZKP (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11), koji je počeo da se primenjuje 01.10.2013. godine, propisano da okrivljeni mora imati branioca od prvog saslušanja do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, ukoliko se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od osam godina ili teža kazna, dakle, da je Apelacioni sud u Beogradu prilikom donošenja pobijane presude propustio da primeni navedenu odredbu.

Međutim, neprimenjivanje odredbe člana 74. tačka 2. ZKP, u konkretnom slučaju, po oceni ovoga suda, nije povređeno pravo na odbranu okrivljenog uz stručnu pomoć branioca.

Ovo stoga što je pre stupanja na snagu novog Zakonika o krivičnom postupku doneta prvostepena presuda Osnovnog suda u Valjevu K br.372/13 od 09.08.2013. godine, koja je dostavljena okrivljenom, a on protiv nje nije izjavio žalbu, već je žalbu izjavio javni tužilac, koja je takođe uručena okrivljenom, na koju nije podneo odgovor i nije tražio prisustvo sednici veća drugostepenog suda.

Imajući u vidu upravo navedene činjenice – da su pre stupanja na snagu Zakonika o krivičnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11), koji se primenjuje od 01.10.2013. godine istekli rokovi za izjavljivanje žalbe i odgovora na žalbu javnog tužioca, u kojim rokovima okrivljeni nije izjavio ni žalbu na prvostepenu presudu ni odgovor na žalbu javnog tužioca, dakle nije tražio ni prisustvo sednici veća drugostepenog suda, te kod činjenice da je u vreme važenja prethodnog Zakonika o krivičnom postupku obavezna odbrana bila propisana za krivična dela za koja je zaprećena kazna zatvora od deset godina ili teža kazna, a ne i za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od osam godina, to po oceni Vrhovnog kasacionog suda, Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, u ovom konkretnom slučaju samim nepostupanjem po odredbi člana

74. tačka 2. ZKP jer okrivljenom nije postavio branioca po službenoj dužnosti u drugostepenom postupku, nije povređeno pravo na odbranu okrivljenog uz stručnu pomoć branioca. Čak i da je drugostepeni sud primenio navedenu zakonsku odredbu i okrivljenom postavio branioca po službenoj dužnosti, u konkretnoj situaciji, kod činjenice da okrivljeni nije izjavio žalbu protiv prvostepene presude niti odgovor na žalbu javnog tužioca, drugostepeni sud braniocu okrivljenog nije mogao dostaviti prvostepenu presudu i žalbu javnog tužioca na odgovor, niti ga obavestiti o održavanju sednice veća, a i da je branilac okrivljenog sudu podneo određeni podnesak ili tražio prisustvo sednici veća, to ne bi moglo biti razmatrano, upravo zbog isteka svih navedenih zakonskih rokova, pre stupanja na snagu Zakonika o krivičnom postupku koji se počeo primenjivati 01.10.2013. godine.

Kako, dakle, ne postupanjem po odredbi člana 74. tačka 2. ZKP u konkretnom slučaju nije prouzrokovalo povredu prava na odbranu okrivljenog LJ.M. uz stručnu pomoć branioca, to po oceni Vrhovnog kasacionog suda neprimenjivanje navedene zakonske odredbe nije bilo od uticaja na zakonitost presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 5603/13 od 31.10.2013. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju Apelacioni sud u Beogradu nije učinio ni povredu odredaba članova 97. i 98. KZ, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog LJ.M.

S tim u vezi, branioci okrivljenog u zahtevu navode da je Apelacioni sud u Beogradu, prilikom donošenja drugostepene odluke, učinio povrede odredaba navedenih zakonskih članova, na taj način što je okrivljenom kao otežavajuću okolnost cenio činjenicu da je osuđivano lice, i pored toga što je u odnosu na okrivljenog, u momentu donošenja drugostepene odluke, prilikom odlučivanja o krivičnoj sankciji, nastupila zakonska rehabilitacija, te je okrivljenog morao smatrati neosuđivanim licem.

Međutim, izneti navodi zahteva, ni u ovom delu, ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 98. stav 1. Krivičnog zakonika, propisano je da se zakonska rehabilitacija daje samo licima koja pre osude na koju se odnosi rehabilitacija nisu bila osuđivana, ili koja su se po zakonu smatrala neosuđivanim.

Odredbom člana 98. stav 2. tačka 2. Krivičnog zakonika, propisano je da zakonska rehabilitacija nastaje ako lice kojem je izrečena uslovna osuda, u vreme proveravanja i u roku od godinu dana po isteku roka proveravanja, ne učini novo krivično delo.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, te činjenicu da je okrivljeni LJ.M. presudom Okružnog suda u Kruševcu K br.5/97 od 07.09.2000. godine osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine zbog krivičnog dela iz člana 166. stav 1. KZ, te da mu je prethodno, presudom Petog opštinskog suda u

Beogradi K br.1040/93 od 05.10.1996. godine, izrečena uslovna osuda i da je rok proveravanja po ovoj presudi isticao 05.10.2000. godine, dakle, da je krivično delo zbog kojeg je osuđen presudom Okružnog suda u Kruševcu K br.5/97 od 07.09.2000. godine učinio dok se nalazio u roku proveravanja po prethodnoj presudi, to u konkretnom slučaju nisu ni bili ispunjeni uslovi za nastupanje zakonske rehabilitacije u odnosu na okrivljenog, te se okrivljeni nije ni mogao smatrati neosuđivanim licem, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Stoga u konkretnom slučaju Apelacioni sud u Beogradu svojom presudom Kž1 5603/13 od 31.10.2013. godine, kojom je u pogledu odluke o krivičnoj sankciji preinačio prvostepenu presudu, nije povredio odredbe člana 97. i 98. KZ i samim time nije povređen krivični zakon iz člana 439. st. 2. i 3. ZKP-a.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog je i u ovom delu ocenjen neosnovanim.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. Zakonika o krivičnom postupku doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik
Snežana Medenica, s.r. 

Predsednik veća-sudija
Nevenka Važić, s.r.