Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 173/14 od 04.03.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog I.L., advokata R.J., i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K 6190/12 od 28.11.2013. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog I.L., adv. R.J., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona i povrede prava na pravično suđenje sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog I.L., adv. R.J. u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku dostavljen je Republičkom javnom tužiocu, nakon čega je Vrhovni kasacioni sud održao sednicu veća o kojoj u smislu člana 488. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća održanoj u smislu člana 490. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu uz primenu člana 604. ZKP u odnosu na prvostepenu presudu, našao:

Branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je prvostepeni sud presudu zasnovao na dokazu koji nije izveden na glavnom pretresu, to jest na iskazu svedoka M.S. iako takav svedok nije ispitan ni u istražnom postupku kao i na glavnom pretresu, a na šta je ukazano i u žalbi branioca okrivljenog podnetoj protiv prvostepene presude iz čega proizilazi da se zahtevom pobijaju pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda izneti navodi zahteva su neosnovani.

Naime, u obrazloženju prvostepene presude na strani 3 navedeni su svi izvedeni dokazi, među kojima nema iskaza svedoka M.S. sa konstatacijom da na iste nije bilo primedbi i daljih dokaznih predloga u dopuni dokaznog postupka, a zatim je sud cenio izvedene dokaze na stranama 3, 4 i 5 obrazloženja prvostepene presude.

Iskaz svedoka M.S., kako se navodi u zahtevu je naveden u obrazloženju prvostepene presude na strani 4. Međutim, očigledno da se iskaz navedenog svedoka odnosi na neki drugi događaj, da svedok M.S. nije ni ispitan u ovom krivičnom postupku te prvostepeni sud nije ni koristio taj iskaz kao dokaz, nije ga cenio, niti je na tom iskazu zasnovao presudu.

Prema tome prvostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, na koju se neosnovano ukazuje u zahtevu branioca okrivljenog, jer svoju odluku nije zasnovao na iskazu svedoka M.S., već isključivo na dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu.

Takođe, drugostepeni sud nije učinio navedene povrede zakona kada je odbio žalbu branioca okrivljenog I.L., a zakonitost prvostepene presude ispitao je u skladu sa odredbom člana 604. stav 1. ZKP, pa je tako zakonitost prvostepene presude i postupka koji je prethodio njenom donošenju, cenio po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ broj 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“ broj 58/04...76/10) koji je bio na snazi u vreme održavanja glavnog pretresa do 01.10.2013. godine, a zatim je zakonitost radnji suda cenio shodno odredbama ZKP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...45/13) važećeg u vreme donošenja prvostepene presude u ovoj krivičnoj stvari.

Branilac okrivljenog I.L., adv. R.J. u zahtevu navodi da je prvostepenu presudu doneo sudija koji je morao biti izuzet u smislu člana 37. stav 2. ZKP, jer poznaje okrivljenog u negativnom kontekstu, čime se izražava sumnja u nepristrasnost postupajućeg sudije.

Međutim, sumnja u nepristrasnost sudije kao fakultativni osnov za izuzeće od sudijske dužnosti na osnovu člana 37. stav 2. ZKP nije obuhvaćena bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. taka 4. ZKP, koja se odnosi samo na obavezno izuzeće sudije koje je navedeno u odredbi člana 37. stav 1. tačka 1. do 4. ZKP, zbog čega je zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Ostalim navodima zahteva branilac okrivljenog pobija pravnosnažne presude zbog povreda iz člana 511, člana 428. i člana 451. Zakonika o krivičnom postupku, to jest iz razloga koji nisu propisani odredbom člana 485. stav 4. ZKP i ne predstavljaju zakonski osnov za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, pa je Vrhovni kasacioni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog I.L. u tom delu ocenio kao nedozvoljen.

Zahtev za zaštitu zakonitosti podnet je i zbog povrede prava na pravično suđenje, čime je povređeno „Ustavom i međunarodnim konvencijama zajemčeno ljudsko pravo“ okrivljenog. Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3. prema odredbi člana 484. ZKP uz zahtev se mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojim je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Kako podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ove povrede zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisani sadržaj i u ovom delu ga ocenio kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazivalo zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev odbio kao neosnovan, a u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP zahtev odbacio i odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                     Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                              Nevenka Važić,s.r.