Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje primenom člana 412. u vezi člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 ... 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci iz sledećih razloga:

Revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u postupku po reviziji pazi po službenoj dužnosti. U nižestepenim rešenjima su dati jasni razlozi o svim odlučnim činjenicama, koji nisu međusobno nejasni ni protivrečni, pa se neosnovano revident poziva na bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku.

Prema stanju u spisima, presudom na osnovu odricanja Opštinskog suda u Kuli P1 br.1334/06 od 24.01.2007. godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže na isplatu razlike zarade i drugih naknada iz radnog odnosa. Ova vrsta presude doneta je na osnovu člana 337. ZPP, jer je tužilac podneskom od 24.01.2007. godine povukao tužbu uz odricanje od tužbenog zahteva. Tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o vansudskom poravnanju kojim se odrekao svih novčanih potraživanja prema tuženom na ime zarade, a koja su bila predmet tužbenog zahteva u tom sporu i preuzeo obavezu da će se odreći postavljenog tužbenog zahteva uz prestanak radnog odnosa kod tuženog na dan potpisivanja ugovora o vansudskom poravnanju.

Tužilac je dana 23.03.2015. godine podneo predlog za ponavljanje postupka iz razloga propisanih članom 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku. Naveo je da je za ovaj razlog za ponavljanje postupka saznao 24.02.2015. godine kada je stekao mogućnost da upotrebi odluku Ustavnog suda Republike Srbije Už br.6784/2012 od 12.11.2014. godine kojom je usvojena ustavna žalba S.M. i utvrđeno da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 br.1490/12 od 11.11.2012. godine i presudom Osnovnog suda u Somboru, Sudska jedinica u Kuli P1 br.1501/10 od 25.01.2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, a presuda Apelacionog suda poništena u stavu trećem i određeno da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe. Tužilac se u predlogu za ponavljanje postupka poziva i na odluku Ustavnog suda Republike Srbije Už br. 2524/2009 od 14.03.2012. godine kojom je usvojena ustavna žalba J.B. i utvrđeno da je presudom Okružnog suda u Somboru Gž1 br.914/09 od 26.10.2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad i socijalnu zaštitu koja su zajemčena navedenim zakonskim odredbama, a takođe se pozvao i na odluku Ustavnog suda Už 2542/2009 donetu po ustavnoj žalbi D.V. Navedenim odlukama Ustavnog suda određeno je da one imaju pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žable. Da su ove odluke ustavnog suda bile upotrebljene u ranijem postupku bile bi od uticaja na donošenje povoljnije odluke za tužioca, odnosno sud ne bi doneo presudu na osnovu odricanja primenom člana 337. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer se radi o zahtevu kojima stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3. ZPP). Tačnije u korpusu prava na rad iz člana 60. stav 3. Ustava Republike Srbije nalazi se i pravo na pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa koje se niko ne može odreći. Uz predlog je priložio i fotokopije navedenih odluka Ustavnog suda Republike Srbije na koje se tužilac pozvao.

Tuženi je podneo odgovor na predlog za ponavljanje postupka u kome je naveo da se podnosilac predloga ne nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe pa pomenuta odluka Ustavnog suda ne može imati dejstvo i prema podnosiocu predloga. Takođe je naveo da tužilac i tuženi nisu zaključili ugovor o vansudskom poravnanju kojim se tužilac odrekao svih novčanih potraživanja prema tuženom na ime zarade koja su bila predmet tužbenog zahteva, već je primenom člana 109. i člana 108. u vezi sa članom 344. Zakona o obligacionim odnosima tužilac otpustio dug tuženom, pa je otpuštanjem duga poverilac dužniku oprostio i dug na osnovu ugovora o vansudskom poravnanju i odrekao se tužbenog zahteva. Zbog toga je i doneta presuda na osnovu odricanja. Tužilac se naime, nije odrekao prava na zaradu već tužbenog zahteva da zahteva njenu isplatu. Iz navedenih razloga, predložio je da se predlog odbaci, odnosno odbije kao neosnovan.

Odredbom člana 422. stav 1. tačka 11. relevantnog Zakona o parničnom postupku, propisano je da postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti ako je u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku.

Prema članu 87. Zakona o Ustavnom sudu, ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda više lica a samo neki od njih su podneli Ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja nisu podnela Ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su ispunjeni uslovi za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka primenom člana 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku. Tužilac se nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe J.B., po čijoj ustavnoj žalbi je Ustavni sud Republike Srbije utvrdio da je presudom Okružnog suda u Somboru Gž1 br.914/09 od 26.10.2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad iz člana 32. stav 1. i 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, zbog čega je poništena ova presuda i naloženo nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kuli P1 1347/06 od 10.06.2008. godine. B.J. i tužilac u ovom sporu tražili su u svojim tužbama isplatu istovrsnih novčanih potraživanja iz rada od tuženog (regres, razlika zarade, stipendija, uplata poreza i doprinosa). Tužilac se odrekao tužbenog zahteva za razliku od podnosioca ustavne žalbe što je za posledicu imalo donošenje presude na osnovu odricanja primenom člana 337. ZPP i odbijanje tužbenog zahteva u ovom sporu. Kao i podnosilac ustavne žalbe i tužilac je zaključio ugovor o vansudskom poravnanju sa istim poslodavcem. U toj situaciji činjenica što se tužilac odrekao tužbenog zahteva u ovom sporu što nije slučaj sa podnosiocem ustavne žalbe ne znači da je tužilac u drugačijoj pravnoj situaciji u odnosu na njega. Odricanje kao raspolaganje subjektivnim pravom po svojoj pravnoj prirodi se odnosi i na pravni posao i na procesnu radnju. Donošenjem presude na osnovu odricanja sud je postupio suprotno članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer je dozvolio raspolaganje stranaka suprotno članu 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Zabrana donošenja presude na osnovu odricanja iz člana 337. stav 3. Zakona o parničnom postupku odnosi se na zahtev kojim stranke ne mogu raspolagati – raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima i javnim poretkom i pravilima morala.

Kako se tužilac u ovom sporu nalazi u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe, odluka Ustavnog suda doneta u postupku po ustavnoj žalbi podnosioca B.J. ima pravno dejstvo i prema tužiocu, pa su nižestepeni sudovi pravilno dozvolili ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnom presudom donetom u ovom sporu i tu odluku ukinuli primenom člana 428. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Revizijom tuženog u pretežnom delu se ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda koju prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu člana 412. stav 4. u vezi člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović, s.r.