U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u parnici G.R. iz A., V., koga zastupa punomoćnik D.R., advokat iz B., protiv tuženog C.c. D.O.O. iz A., V., koga zastupa punomoćnik Z.P., advokat iz K., radi istupanja iz društva i isplate udela, vrednost predmeta spora označena na iznos od 27.922.619,32 dinara, odlučujući o reviziji tuženog koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 4343/13 od 04.06.2015. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 24.05.2016. godine sledeću

P R E S U D U

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tuženog, PREINAČAVA SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž broj 4343/13 od 04.06.2015. godine i presuda Privrednog suda u Kraljevu P br.869/2010 od 06.03.2013. godine u delu stava 2. izreke, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 7.654.063,72 dinara za period od 08.04.2010 godine do 05.03.2013. godine

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 4343/13 od 04.06.2015. godine u preostalom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Kraljevu P br.869/2010 od 06.03.2013. godine u stavu 1. izreke, utvrđeno je da je tužiocu danom donošenja presude prestalo svojstvo člana društva kod tuženog C.c., što je tuženi dužan da prizna i trpi. U stavu 2. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade vrednosti njegovog udela u društvu plati iznos od 7.654.063,72 dinara, sa kamatom po stopi predviđenoj zakonom počev od 08.04.2010. godine do isplate. U stavu 3. izreke, odbijen je tužbeni zahtev za iznos od 15.116.753,60 dinara sa kamatom na taj iznos počev od 08.04.2010. godine, a u stavu 4. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime duga po osnovu zajma plati iznos od 5.151.802,00 dinara, sa kamatom po zakonskoj stopi od 01.01.2012. godine do isplate. u stavu 5. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 362.500,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu prepisa presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 4343/13 od 04.06.2015. godine odbijene su žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Kraljevu P br.869/2010 od 06.03.2013. godine.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 4343/13 od 04.06.2015. godine, tuženi preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju iz svih razloga navedenih u članu 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/2011; 49/2013 i 55/2014).

Odgovor na reviziju nije podnet.

Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu u skladu sa članom 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04; 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 koji je stupio na snagu 01.02.2012. godine) i utvrdio da je revizija tuženog delimično osnovana i to samo u pogledu zakonske zatezne kamate koja je dosuđena na vrednost udela, dok je u preostalom delu neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident jasno ne navodi koje su to druge bitne povrede postupka učinjene, koje bi mogle biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio član - osnivač tuženog društva sa ograničenom odgovornošću, najpre sa udelom od 30 %, a potom od 24.03.2009. godine sa udelom od 17 %, dok ostalih 83 % udela imaju četiri druga člana društva. Tužilac je pismeno, dopisom od 15.01.2010. godine, tražio da istupi iz tuženog društva uz novčanu isplatu udela i to zbog poremećenih odnosa koji sprečavaju njegova osnivačka prava, a dana 08.04.2010. godine je i podneo tužbu za istupanje, sa zahtevom za isplatu udela a kasnije i zahtevom za isplatu pozajmica koje je dao tuženom društvu.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da postoje opravdani razlozi za istupanje tužioca iz tuženog privrednog društva, te su usvojili zahteve i utvrdili da tužiocu danom donošenja prvostepene presude 06.03.2013. godine prestaje svojstvo člana tuženog društva, pa se njemu na ime naknade vrednosti udela u društvu, dosuđuje iznos od 7.654.063,72 dinara, i obavezuje tuženo društvo da mu navedeni iznos isplati sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od podnošenja tužbe 08.04.2010. godine pa do isplate, a potom se tuženo društvo obavezuje da tužiocu na ime duga po osnovu zajma, isplati iznos od 5.151.802,00 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 01.01.20112. godine pa sve do isplate.

Prema oceni revizijskog suda, pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo to odredbe čl. 178, 180. i člana 135. Zakona o privrednim društvima (''Službeni glasnik RS'' br. 125 od 22.11.2004. godine) kada su utvrdili da tužiocu danom donošenja prvostepene presude 06.03.2013. godine, prestaje svojstvo člana tuženog društva, pa je obavezan tuženi da isplati tužiocu naknadu vrednosti udela u društvu u iznosu od 7.654.063,72 dinara i po osnovu zajma, isplati iznos od 5.151.802,00 dinara, sa kamatom na iznos zajma po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 01.01.2012. godine pa do isplate.

Tuženi u reviziji ističe da se pobijana presuda zasniva na potpuno pogrešnoj primeni materijalnog prava što je rezultiralo neadekvatnim i pogrešnim utvrđivanjem i tumačenjem činjenica i to posebno u pogledu opravdanih razloga na strani tužioca za istupanje iz društva, zatim i dalje osporava visinu naknade za udeo tužioca tuženom privrednom društvu i osporava postojanje duga tuženog društva po osnovu zajma.

Navodi revizije su neosnovani.

Tužilac kao član tuženog društva sa ograničenom odgovornošću, ima zakonsko pravo da istupi iz društva iz opravdanih razloga. Pravo na istupanje iz društva ostvaruje na osnovu pismene izjave o istupanju u kojoj treba da se navede razlog istupanja. Ukoliko mu se ovo pravo osporava od strane društva, tužilac može pokrenuti postupak pred nadležnim sudom, radi utvrđivanja prava na istupanje, pa će sud ceniti opravdanost razloga za istupanje i na osnovu toga doneti odluku o istupanju iz društva. U konkretnom slučaju je utvrđeno da su odnosi tužioca i članova društva poremećeni do te mere da je članstvo tužioca i sa njegove strane i sa strane društva izgubilo svaku svrhu, da zajednički privredni poduhvat sa ciljem sticanja dobiti ne postoji, tako da tužilac nema nikakav poslovni interes za dalje članstvo u tuženom privrednom društvu, niti privredno društvo ima interes da mu je tužilac osnivač, pa je kod takvog stanja stvari, pravilno doneta odluka da tužiocu, po njegovom zahtevu, danom donošenja prvostepene presude 06.03.2013. godine prestaje svojstvo člana društva.

Tužilac nakon što istupi iz društva ima pravo na naknadu tržišne vrednosti udela u roku utvrđenom osnivačkim aktom, odnosno ugovorom članova društva kao i na naknadu prouzrokovane štete. Ova prava su mu pored osnivačkog akta, predviđena i zakonom i to članom 178. stav 3. i 180. Zakona o privrednim društvima. U postupku je putem veštačenja utvrđena vrednost udela tužioca u tuženom društvu u iznosu od 7.654.063,72 dinara, te je obavezan tuženi da tužiocu isplati navedeni iznos. Vrednost udela je utvrđena na dan podnošenja tužbe, procenom vrednosti neto imovine (kapitala) društva, kao razlike između imovine i obaveza društva.

U postupku je utvrđeno da je tužilac izvršio pozajmice tuženom u periodu od 29.05.2007. godine do 11.02.2008. godine, koje su evidentirane u poslovnim knjigama tuženog a ukupan iznos duga po ovom osnovu je 5.151.802,00 dinara, pa je i ovaj iznos tuženi obavezan da plati tužiocu.

Tužilac kao član društva, može svome društvu dati zajam kada se društvo nalazi u poslovnoj krizi i radi pokrića tekuće likvidnosti. Takav pravni posao je dozvoljen Zakonom o privrednim društvima (član 135. zakona). Tužilac kao svaki zajmodavac ima pravo da traži povraćaj zajma, u rokovima i na način koji je predviđen ugovorom. Nižestepni sudovi su utvrdili da je potraživanje po osnovu zajma dospelo i obavezali tuženog da mu ovo potraživanje isplati sa pripadajućom kamamtom od 01.02.2012. godine.

Revizija se izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava, ali u suštini se osporava činjenično stanje koje je utvrđeno, pa revident komentariše utvrđeno činjenično stanje i ocenjuje dokaze prema sopstvenoj proceni i interesu. Takvi navodi su bez uticaja na odluku, jer prema članu 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U reviziji se ponavljaju žalbeni razlozi, koji su cenjeni i pravilno ocenjeni od strane drugostepenog suda. Drugostepeni sud je u pobijanoj odluci dao razloge za odluku, kako u pogledu prava tužioca na istupanje iz tuženog društva tako i prava na isplatu vrednosti udela i zajma, obrazložio način kako je utvrdio visinu udela i visinu zajma i te razloge prihvata i revizijski sud, pa se neće dalje detaljno obrazlagati presuda, jer se ne bi na taj način doprinelo ujednačenom tumačenju prava niti postiglo novo tumačenje prava.

Međutim, pogrešno su nižestepeni sudovi utvrdili dospelost tužiočevog potraživanja po osnovu vrednosti udela od 7.654.063,72 dinara i pogrešno dosudili na ovaj iznos, zakonsku zateznu kamatu počev od dana podnošenja tužbe 08.04.2010. godine, što se osnovano u reviziji ističe. Tužilac je u zahtevu tražio da se utvrdi da mu je danom donošenja presude prestalo svojstvo člana kod tuženog društva i takav zahtev mu je usvojen i utvrđeno da je danom donošenja prvostepene presude 06.03.2013. prestalo tužiocu svojstvo člana društva. Tužiocu kod tako opredeljenog zahteva, se ne može dosuditi isplata protivvrednosti udela, pre nego što mu prestane svojstvo člana društva, dakle, ne može mu se dosuditi isplata vrednosti udela pa još i kamata za vreme dok je član društva, što su nižestepeni sudovi, pogrešnom primenom materijalnog prava dosudili, pa je zbog toga u tom delu preinačena pobijana presuda i tužiocu na vrednost udela od 7.654.063,72 dinara dosuđena zakonska zatezna kamata od 06.03.2013. godine do isplate a do tog datuma, zahtev za zakonsku zateznu kamatu po ovom osnovu odbijen kao neosnovan.

Sa navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 405. i 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.