U konkretnom slučaju, presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 620/05 od 04.04.2006. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 282/07 od 13.11.2007. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i tužena obavezana da tužiocu isplati 583.030,54 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 341.120,04 dinara počev od 01.12.2005. godine do isplate i na iznos od 241.910,50 dinara počev od 31.01.2006. godine do isplate. U preostalom delu, za iznos od 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2005. godine do isplate i za iznos zakonske zatezne kamate na iznos od 241.910,50 dinara počev od 01.12.2005. do 31.01.2006. godine tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan i tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 60.809,18 dinara.

Tužena je 04.07.2012. godine podnela predlog za ponavljanje postupka iz razloga propisanih članom 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku. Navela je da je posle pravnosnažnosti presude, pre tri dana, saznala za presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 7422/10 od 20.10.2010. godine, koja je doneta u vezi sličnog pravnog odnosa između tužioca i trećeg lica - BB iz .... U tom predmetu tužbeni zahtev je suštinski istovetan, a navedenom presudom je preinačena presuda Opštinskog suda u Inđiji P 636/05 od 13.02.2007. godine i odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na neosnovano primljene iznose na ime starosne penzije od dana sticanja do dana vraćanja i tužilac obavezan da tuženoj BB naknadi troškove postupka. Smatrala je da se radi o novoj činjenici (ne samo faktičkoj, već i pravnoj), na osnovu koje bi za nju bila doneta povoljnija odluka da je ta činjenica bila upotrebljena u ranijem postupku. Pored toga, različito postupanje sudova u istim pravnim situacijama predstavlja diskriminaciju građana i povredu prava na pravično suđenje, garantovano Ustavom Republike Srbije. Iz ovih razloga predložila je da se dozvoli ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka na osnovu čl. 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, ali i čl. 422. stav 1. tačka 10. ovog zakona.

Tužilac je podneo odgovor na predlog za ponavljanje postupka i predložio da se predlog odbije kao neosnovan, jer drugačiji pravni stav iznet u sudskoj odluci koja je kasnije doneta ne predstavlja novu činjenicu, niti novi dokaz koji bi bio osnov za ponavljanje postupka.

Prema čl. 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu čl. 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14), postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku. Pritom, prema čl. 423. stav 2. ZPP, u tom slučaju se ponavljanje može dozvoliti samo ako stranka bez svoje krivice nije mogla te okolnosti da iznese pre nego što je raniji postupak završen pravnosnažnom sudskom odlukom. Prema čl. 422. stav 1. tačka 10. istog zakona, razlog za ponavljanje postupka može biti ako je po pravnosnažno okončanom postupku pred domaćim sudom, Evropski sud za ljudska prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Republike Srbije.

U konkretnom slučaju, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, razlozi koje tužena navodi ne mogu biti osnov za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. Tačnije, presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 7422/10 od 20.10.2010. godine, u vezi spora po tužbi istog tužioca protiv tužene BB iz ..., za koju je, prema svojim navodima tužena saznala kasnije, ne predstavlja ni novu činjenicu ni novi dokaz u smislu člana 422. stav 1. tačka 9. ZPP, koji bi mogao voditi ponavljanju pravnosnažno okončanog postupka. Takođe, potrebno je da se radi o novim činjenicama ili novim dokazima za koje stranka nije znala do donošenja pravnosnažne sudske odluke, ali su te činjenice i dokazi postojali, samo nisu bili poznati stranci, pa ih nije mogla upotrebiti. Dakle, oba uslova moraju kumulativno biti ispunjena, što u ovoj situaciji nije slučaj. Što se tiče razloga za ponavljanje postupka iz čl. 422. stav 1. tačka 10. ZPP, iz sadržine ove zakonske odredbe jasno proizilazi da je nužno, po pravnosnažno okončanom postupku pred domaćim sudom, postojanje odluke Evropskog suda za ljudska prava o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Republike Srbije, što takođe u ovom slučaju nije ispunjeno.

U reviziji tužene ponavljaju se žalbeni navodi, koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda, koju prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu čl. 412. stav 5. u vezi čl. 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić