Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su se dogovorili da tužilac, kao mlad i bez iskustva otvori SZR – mesaru u kući tuženog, a da mu tuženi kao iskusni mesar u tome pomaže. Tužilac je 07.07.2010. godine, registrovao preduzetničku radnju SZR mesara „VV“, nakon čega je 03.08.2010. godine, sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, zaključio ugovor po kom mu je isplaćena subvencija za zapošljavanje u iznosu od 160.000,00 dinara. Tuženi je po međusobnom dogovoru pomagao tužiocu oko svih poslova nabavke, prodaje, naplate robe i uplate dnevnog pazara bez bilo kakve naknade i učešća u ostvarnom profitu. Mesara je počela sa radom u avgustu mesecu i najpre su u njoj radili samo tužilac i tuženi, a zatim je primljena i radnica GG koja je radila do zatvaranja mesare 13.11.2010. godine. Pazar od prodate robe iz mesare je svakodnevno uzimao tužilac. Prva količina mesa uz odloženo plaćanje je nabavljana od klanice „DD“ iz ..., koja je potom odbila da dalje isporučuje meso za mesaru, pošto joj nije plaćeno. Nakon toga je tuženi pomogao tužiocu da meso nabavi od „ĐĐ“ ... i upozorio ga da mora uredno da plaća preuzeto meso nakon prodaje, a o tome je obavestio i tužiočeve roditelje. U tom periodu, tuženi je čuo da tužilac ide po kafanama i kockarnicama, pa je preuzeo rukovođenje mesarom i sam nosio i uplaćivao deo dnevnog pazara u banku kod koje je mesara imala otvoren račun, a deo novca od pazara je trošio za platu radnici i druge potrebe mesare. Ova klanica je u oktobru prestala da mesaru snabdeva mesom zbog dugovanja. Tužilac je 13.11.2010. godine, izneo fiskalnu kasu iz mesare i odjavio je, a nije sačinio završni račun, niti platio porez na prihod. Firma „ĐĐ“ iz ... je pokrenula postupak radi naplate isporučene robe mesari „VV“, koji postupak je u prekidu do pravnosnažnog okončanja ove parnice. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka utvrđeno je pored ostalog, da je od dobavljača „ĐĐ“ u periodu od 25.09.2010. godine do zatvaranja mesare, isporučena roba koja nije plaćena u iznosu od 198.536,59 dinara, plus obračunata zakonska zatezna kamata od 26.866,40 dinara, te da razlika u neplaćenim iznosima preko fiskalne kase i uplaćenih dnevnih pazara za period poslovanja radnje (od 25.09.2010. do 13.11.2010. godine) iznosi 114.943,21 dinar, plus obračunata zakonska zatezna kamata od 14.911,12 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca na osnovu članova 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da je dugovanje u mesari nastalo u periodu kada je vođenje ove radnje preuzeo tuženi koji je zbog toga u obavezi da mu plati iznos od 225.402,99 dinara na ime ukupnog zaduženja mesare prema dobavljaču mesa, i iznos od 129.854,33 dinara, na ime razlike između naplaćenih i evidentiranih iznosa preko fiskalne kase i uplaćenih dnevnih pazara, a u preostalom delu je odbio njegov tužbeni zahtev.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca u usvojenom delu.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je tužilac, kao vlasnik mesarske radnje, bio odgovoran za njeno poslovanje u skladu sa zakonom, a time i za obaveze plaćanja robe – mesa nabavljenog od dobavljača, u situaciji kada nije utvrđeno da su parnične stranke ovaj posao u mesari obavljale zajednički – u ortakluku i uz zaradu tuženog, koji je naprotiv pomagao tužiocu bez naknade. Osim toga, nije utvrđeno da je tuženi protivno njegovom ovlašćenju naručio meso od dobavljača „ĐĐ“, niti da je prisvojio neki novčani iznos, da bi postojala njegova odgovornost za nastalu štetu, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac (na kome je ležao teret dokazivanja) nije dokazao da je tuženi odgovoran za nastalu štetu.

Revizijom tužioca kojom se ističe da je po stanovištu drugostepenog suda vlasnik radnje odgovoran za njeno poslovanje, ne dovodi se u sumnju pravilna primena materijalnog prava. Ovo iz razloga što bi tuženi odgovarao tužiocu, kao poslodavcu, za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom u smislu člana 163. stav 1. tadašnjeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), a što u ovom slučaju nije utvrđeno.

Pravilno je odlučeno o troškovima postupka na osnovu čl. 165. stav 2, 154. stav 1 i 155 ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić