Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3714/12 od 27.11.2012. godine, žalba tužilje je usvojena i prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu, o eventualnom protivtužbenom zahtevu i troškovima postupka, preinačena tako što je usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan da se sa svim članovima svoje porodice iseli iz stana u ..., ... broj ..., na ... spratu, stan broj ..., na kome tužilja ima uknjiženo pravo doživotnog plodouživanja i da taj stan slobodan od lica i stvari preda na korišćenje tužilji, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja, odbijen je eventualni protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je prestalo nekorišćenjem pravo doživotnog plodouživanja upisano u korist AA na napred opisanom stanu, sagrađenom na parceli br. ..., upisan u ln br. .../... KO ... i da se naloži Službi za katastar nepokretnosti ..., da na opisanoj nekretnini izvrši brisanje prava doživotnog plodouživanja AA, a tuženi je obavezan da tužilji na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 111.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.05.2012. godine pa do isplate, kao i da joj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 9.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi- protivtužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, predlažući da se o reviziji odluči na osnovu odredbe člana 395. ZPP, kao izuzetno dozvoljenoj, a zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse i jednakog tumačenja i primene prava.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem R3- 31/13 od 13.03.2013. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tuženog- protivtužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 395. ZPP.

Tuženi-protivtužilac je protiv iste drugostepene presude, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3714/12 od 27.11.2012. godine, izjavio ustavnu žalbu Ustavnom sudu.

Odlukom Ustavnog suda Už 122/2013 od 28.03.2013. godine, ustavna žalba BB izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3714/12 od 27.11.2012. godine, je odbijena kao neosnovana, a njegov predlog za odlaganje izvršenja presude je odbačen.

Odlučujući o reviziji tuženog-protivtužioca kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev 413/2013 od 30.05.2013. godine usvojio reviziju tuženog-protivtužioca, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje AA iz ... i potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je u celosti odbijen tužbeni zahtev za iseljenje tuženog-protivtužioca i u delu u kome je u celosti usvojen protivtužbeni zahtev za utvrđenje da je prestalo nekorišćenjem pravo doživotnog plodouživanja u korist tužilje AA na predmetnom stanu, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka. Revizija tuženog-protivtužioca izjavljena protiv prvostepene presude u delu kojim je odbijen primarni protivtužbeni zahtev je odbačena kao nedozvoljena.

Odlukom Ustavnog suda Už 7895/2013 od 14.10.2016. godine, usvojena je ustavna žalba AA (ovde tužilje) i utvrđeno je da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 413/13 od 30.05.2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je ova presuda poništena, osim u delu u kome je odbačena kao nedozvoljena revizija tuženog i određeno je da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3714/12 od 27.11.2012. godine.

Imajući u vidu sadržinu odredbi člana 395. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14), navode revizije tuženog-protivtužioca, kao i predlog Apelacionog suda u Novom Sadu, Vrhovni kasacioni sud je odlučivao o ovoj reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku koji se u konkretnom slučaju ima primeniti, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog-protivtužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je rođen ... godine u vanbračnoj zajednici tužilje i VV koji je poginuo u saobraćajnoj nezgodi kada je tuženi imao 6 meseci. Godine 1974. tužilja se udala za GG, koji je bio nosilac stanarskog prava na stanu u ... u ul. ... broj ..., u kom stanu je živela zajedno sa tuženim. GG je umro 1985. godine, a stanarsko pravo je preneto na tužilju. Godine 1991. tužilja je zasnovala vanbračnu zajednicu sa DD i otišla u ... da živi u njegovoj porodičnoj kući. Tokom 1992. godine parnične stranke su se dogovorile da predmetni stan u društvenoj svojini otkupi tuženi, a da tužilja zadrži pravo doživotnog plodouživanja. Dana 11.02.1993. godine zaključen je ugovor o otkupu predmetnog stana između Opštine ..., kao prodavca i BB, ovde tuženog, kao kupca. Članom 2 ugovora konstituisano je pravo doživotnog plodouživanja u korist AA. Navedeni ugovor je overen istog dana pred Opštinskim sudom u Novom Sadu. Tuženi se uknjižio kao vlasnik predmetnog stana 1995. godine, a tužiljino pravo doživotnog plodouživanja upisano je 23.09.2008. godine. Tužilja se vratila da živi u ..., a otkupnu cenu stana platio je tuženi. Nakon smrti DD 09.10.2008. godine tužilja je ostala da živi u njegovoj porodičnoj kući na kojoj ima konstituisano pravo doživotnog plodouživanja. Tužilja od 1991. do 2008. godine nije živela u predmetnom stanu, stanu na koji se odnosi tužbeni i protivtužbeni zahtev. Dana 27.05.2008. godine tužilja je imala operaciju srca, nakon čega je došla u predmetni stan radi oporavka. Zbog nesuglasica sa snajom, tužilja je otišla kod ćerke kod koje je boravila 3-4 meseca, a nakon toga se vratila u ....

Prvostepeni sud je imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, primenjujući paragraf 938. SGS iz 1844. godine, na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, kojim je bilo propisano da pravo službenosti prestaje kada se to pravo ne uživa u periodu od tri godine, što se primenjuje i na pravo plodouživanja, a što je propisano i odredbom člana 58. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za stvarne službenosti, odbio tužbeni zahtev tužilje za iseljenje tuženog iz predmetnog stana, a usvojio eventualni protivtužbeni zahtev tuženog, utvrđujući da je pravo plodouživanja tužilje na predmetnom stanu prestalo nevršenjem tog prava u periodu dužem od tri godine. Primarni protivtužbeni zahtev tuženog za utvrđenje ništavosti ugovora kojim je utvrđeno ovo pravo tužilje je odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi tužilje, drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje i tuženog obavezao da se iseli sa svim licima i stvarima iz predmetnog stana i preda ga tužilji na korišćenje, odbijajući eventualni protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilji nekorišćenjem prestalo pravo doživotnog plodouživanja na spornom stanu. Prema stavu drugostepenog suda, o osnovanosti zahteva za prestanak prava doživotnog plodouživanja odlučuje se shodnom primenom odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje regulišu prestanak stvarne službenosti, odnosno odredbi člana 54. stav 1. i člana 58. stav 3. istog zakona, kojim je predviđeno da pravo stvarne službenosti prestaje nevršenjem kroz vremenski period od 20 godina. Tužilja se iz predmetnog stana iselila 1991. godine, a tužbu kojom je tražila predaju stana u posed, podnela je 2008. godine, te prema stavu drugostepenog suda, tužiljino pravo plodouživanja nije prestalo jer nije bilo kontinuiranog nekorišćenja u periodu od 20 godina. Kako tužilja kao plodouživalac ima pravo da drži i koristi predmetnu nepokretnost, usvojen je njen tužbeni zahtev za iseljenje tuženog.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan stav drugostepenog suda da se sporno pitanje vezano za prestanak prava plodouživanja tužilje na predmetnom stanu ima rešiti analognom primenom odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima su propisani uslovi za sticanje i prestanak stvarnih službenosti.

Naime, Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“ broj 86/46, 105/46 i 96/47) propisano je: da su pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koji su bili na snazi na dan 06. aprila 1941.godine, izgubili pravnu snagu (član 2.); da se pravna pravila sadržana u zakonima i drugim pravnim propisima pomenutim u članu 2.ovog zakona, koja u smislu člana 3.ovog zakona nisu proglašena obaveznim, mogu po ovom zakonu primenjivati na odnose koji nisu uređeni važećim propisima, i to samo ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom FNRJ, Ustavima Narodnih Republika, zakonima i ostalim važećim propisima donetih od nadležnih organa nove države, kao i sa načelima ustavnog poretka Federativne Narodne Republike Jugoslavije i njenih republika, kao i da državni organi ne mogu svoja rešenja i druge akte zasnivati neposredno na ovim pravnim pravilima (člana 4.). Jezičkim tumačenjem navedenih odredbi može se zaključiti da postoji mogućnost, ali ne i obaveza da se pravna pravila iz zakona i drugih propisa koji su bili na snazi do 06. aprila 1941. godine, uz ispunjenost ostalih uslova, primenjuju u onim slučajevima gde u važećem zakonodavstvu postoji pravna praznina.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ broj 6/80 I 36/90) i („Službeni list SRJ“ broj 29/96) propisano je: da se na stvari na kojoj postoji pravo svojine može zasnovati pravo službenosti, pravo stvarnog tereta i pravo zaloge, pod uslovima određenim zakonom (član 6. stav 1.); da se na osnovu pravnog posla stvarna službenost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 52.); da se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina, a vlasnik poslužnog dobra se nije tome protivio (člana 54. stav 1.); da stvarna službenost prestaje ako se vlasnik poslužnog dobra protivi njenom vršenju, a vlasnik povlasnog dobra tri uzastopne godine nije vršio svoje pravo, kao i da stvarna službenost prestaje ako se ne vrši za vreme potrebno za njeno sticanje održajem, kada isto lice postane vlasnik poslužnog i povlasnog dobra ili propašću povlasnog, odnosno poslužnog dobra (član 58. stav 1. i 3.); da se pravo plodouživanja, pravo upotrebe, pravo stanovanja, kao i pravo stvarnog tereta uređuju zakonom (član 60. ).

Kako do sada posebnim zakonom nije uređen pravni institut plodouživanja kao posebne vrste lične službenosti, u konkretnom slučaju postoji očigledna pravna praznina, koju otklanja sud najčešće primenjujući analogiju (tumačenje po sličnosti) i širom interpretacijom, a ako ne postoji mogućnost da se pravna praznina premosti ovim sredstvima – sud može da donese odluku neposredno primenjujući pravna načela, pri čemu se mora voditi računa o suštini pravne situacije koju treba urediti i tražiti rešenje koje je najviše u skladu sa društvenim interesima (stav Ustavnog suda izražen u odluci Už 122/2013 od 28.03.2013. godine).

U kontekstu napred iznetog, imajući u vidu utvrđene činjenice da se tužilja iz predmetnog stana iselila 1991. godine, te da je podnošenjem tužbe u 2008. godini izrazila volju za korišćenjem istog, tužiljino pravo u smislu odredbe člana 58. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa nije prestalo, jer nije bilo kontinuiranog nekorišćenja u periodu od 20 godina. Pri tom treba imati u vidu i da se, saglasno odredbama člana 60. stav 1. i člana 77. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“ broj 72/09 i 18/10), svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima, među kojima je i pravo službenosti, stiču upisom u katastar nepokretnosti, što je bilo propisano i odredbama člana 5. stav 1. i člana 58. stav 1. ranije važećeg Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“ br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05). Kako iz činjničnog stanja proizilazi da je pravo plodouživanja u korist tužilje ustanovljeno ugovorom o otkupu stana koji je zaključen 1993. godine, a da je upis ovog prava u katastar nepokretnosti izvršen u 2008. godini, kada je to stvarno pravo konstituisano i tim stečeno, to se i rok za prestanak tog prava mora računati od dana njegovog sticanja. Saglasno tome, i kada bi se na ovaj slučaj primenio rok od tri godine za prestanak prava plodouživanja primenom pravnog pravila imovinskog prava sadržanog u paragrafu 938. Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, ne bi se moglo zaključiti da je pravo plodouživanja tužilje na spornom stanu prestalo, kako se to neosnovano ističe revizijom, jer je parnični postupak za iseljenje tuženog, pokrenut 13.11.2008. godine.

Ocenjujući navode revizije kojima se ukazuje da je u odlukama Vrhovnog suda Srbije Rev 4428/02 od 28.11.2002. godine i Rev 4603/97 od 08.10.1997. godine izražen stav da se na lične službenosti primenjuju pravna pravila imovinskog prava, Vrhovni kasacioni sud konstatuje da specifične okolnosti ovoga slučaja po kojima se on razlikuje od slučajeva u navedenim presudama, ukazuju na potrebu da se u konkretnom slučaju primene odredbe važećeg Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima su uređene stvarne službenosti. Naime, u konkretnom slučaju pravo plodouživanja je konstituisano u korist ranijeg nosioca stanarskog prava na stanu koji je sadašnji vlasnik, ovde tuženi, otkupio tako što se tužilja odrekla mogućnosti privilegovanog otkupa stana, koji kao način sticanja prava svojine u našem pravnom sistemu, postoji tek od 1990. godine.

Sud je cenio i navode revizije tuženog-protivtužioca da tužilja ima konstituisano pravo doživotnog plodouživanja na drugoj nepokretnosti gde ona faktički i živi, pa nalazi da isti nisu od uticaja na odluku u ovoj parnici, sobzirom da je protivtužbenim zahtevom traženo da se utvrdi da je tužilji prestalo pravo plodouživanja na predmetnom stanu nekorišćenjem, a ne iz drugih razloga. Sud nije vezan pravnom osnovom, ali odlučuje u granicama postavljenog tužbenog zahteva zasnovanog na činjenicama koje su navedene u tužbi.

Iz navedenih razloga primenom člana 405. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić