Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3957/16 od 10.08.2016. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 21272/10 od 09.02.2016. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04 i 111/09) u vezi člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilac u svojoj reviziji na konkretne povrede postupka ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Ki P 7/05 od 17.06.2005. godine prema okrivljenom AA iz ... određen je pritvor zbog krivičnog dela falsifikovanja novca iz člana 168. stav 1. OKZ u vezi člana 22. OKZ i krivičnog dela udruživanja radi vršenja krivičnih dela iz člana 254. stav 2. u vezi stava 1. OKZ i to počev od 17.06.2005. godine kada je lišen slobode. U to vreme tužilac je imao prijavljeno prebivalište u ..., a boravio je u .... Pritvor je tužiocu ukinut rešenjem K P 10/05 – Kv P - 158/05 od 02.12.2005. godine kada je pušten na slobodu. Međutim, istim rešenjem tužiocu je određena mera zabrane napuštanja boravišta - ... u Opštini ... uz nalog da se svakog ponedeljka javlja OUP Kučevo. Presudom Okružnog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K P 10/05 od 23.11.2006. godine tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio navedena krivična dela i to zbog nedostatka dokaza. Rešenjem tog suda prema tužiocu je ukinuta mera zabrane napuštanja mesta boravka i javljanja OUP Kučevo svakog ponedeljka. Tužilac je u pritvoru proveo od 17.06.2005. do 02.12.2005. godine, ukupno 169 dana. Zabrana napuštanja mesta boravka je tužiocu trajala od 03.12.2005. do 23.11.2006. godine. U vreme lišenja slobode tužilac je imao 39 godina, bio je oženjen i imao jedno maloletno dete. U pritvoru nije maltretiran, niti zlostavljan, a ranije je osuđivan presudom Opštinskog suda u Požarevcu zbog krivičnog dela iz člana 201. stav 1. KZ RS na novčanu kaznu.

U ovoj parnici tužilac potražuje naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode kao i naknadu materijalne štete u visini izgubljene zarade, rente i iznosa doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje koji bi mu pripadali po osnovu izgubljene zarade. Nižestepeni sudovi nalaze da je tužiočev tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete delimično osnovan jer je tužilac bio neosnovano lišen slobode i u pritvoru proveo 169 dana. Ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja po tom osnovu sudovi su mu dosudili 1.014.000,00 dinara, dok je u preostalom delu zahtev kao neosnovan odbijen. Kada se radi o naknadi materijalne štete sudovi su zaključili da tužilac nije dokazao da je taj vid štete pretrpeo pa mu je zbog toga u tom delu zahtev odbijen u celini.

Tužiočevo pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog pritvora proizilazi ne samo iz odredbe člana 506. stav 1. tačka 1. ZKP kako to pravilno nalaze nižestepeni sudovi nego i iz odredbe člana 5. stav 5. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a koja se odnosi na pravo na slobodu i bezbednost. Pomenuta odredba Konvencije predviđa da svako ko je bio uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti sa odredbama tog člana Konvencije ima utuživo pravo na naknadu. Ustav Srbije je u članu 35. predvideo pravo na rehabilitaciju i naknadu štete pod zakonskim uslovima. Kada se radi o iznosu naknade on zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Po mišljenju ovog suda nižestepeni sudovi su pravilno cenili sve okolnosti od kojih zavisi visina štete tužiocu i iznos od 1.014.000,00 dinara koliko je tužiocu dosuđeno je adekvatan odnosno u skladu sa kriterijumima koji su propisani odredbama člana 200. st. 1. i 2. ZOO.

Kako tužilac u svojoj reviziji u odnosu na visinu dosuđene nematerijalne štete ne navodi konkretne razloge kojima bi taj iznos doveo u sumnju, a imajući u vidu navedeno to je u ovom delu i odlučeno kao u stavu prvom izreke presude, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Međutim, kada se radi o delu tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete za sada nije prihvatljiv stav nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao da je pretrpeo ovaj vid štete. Kod činjenice da je istražni sudija tužiocu odredio pritvor, pored ostalog i zbog toga što je imao privremeni boravak u ... u ... na poznatoj adresi, te da zbog toga postoji mogućnost da se tužilac sakrije ili pobegne, nema sumnje da je tužilac pre lišenja slobode bio u inostranstvu. O svom radu u inostranstvu on je dostavio pismene isprave čiju verodostojnost nižestepeni sudovi nisu mogli da provere primenom člana 230. stav 4. ZPP, zbog toga što je nad poslodavcem otvoren postupak stečaja. Međutim, Zakon o legalizaciji isprava u međunarodnom prometu (''Službeni list SFRJ'' 6/73, ''Službeni list SCG'' 1//2003) u članu 4. predviđa da ako organ kome je inostrana javna isprava podneta posumnja u njenu verodostojnost može zatražiti od Saveznog sekretarijata za inostrane poslove da proveri da li je ispravu izdao organ koji je u njoj naznačen. Dakle, sud pre nego što zaključi da inostrana isprava nije verodostojna mora da upotrebi sredstva koja mu predviđa zakon, a što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Ako nakon ocene pismenih isprava sud nađe da postoji osnov za potraživanje ovog vida štete prilikom utvrđivanja njene visine treba razlikovati period u kome je tužilac bio u pritvoru i period u kome je važila mera zabrane napuštanja mesta boravka od perioda koji je usledio nakon toga, a na šta ukazuje i tužena u odgovoru na tužbu. U ovom prvom periodu tužilac je svakako bio lišen mogućnosti da ostvaruje zaradu što se za ovaj kasniji period ne bi moglo sa sigurnošću utvrditi, a kod činjenice na koji način je tužilac pronalazio posao u inostranstvu. Kada se radi o naknadi štete po osnovu rente, sudovi treba da imaju u vidu odredbu člana 195. stav 2. ZOO koja pravo na rentu po osnovu izgubljene zarade povezuje sa potpunom ili delimičnom nesposobnošću za rad ili sa gubitkom mogućnosti daljeg razvoja i napredovanja.

S obzirom da nižestepeni sudovi sve napred navedeno nisu imali u vidu te da zbog nepravilne primene materijalnog prava činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno, nižestepene odluke su u navedenim delovima morale biti ukinute, a na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu sve što je navedeno, pa će utvrditi verodostojnost pismenih isprava na koje se tužilac poziva, a ceniće i druge dokaze koje je on u tom pravcu ponudio, pa nakon što utvrdi činjenično stanje doneće i u tom delu na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić