U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u privrednom sporu po tužbi tužioca „AA“ iz ..., koga zastupa punomoćnik Vlada Kezić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ...-..., koga zastupa punomoćnik Branislav Živković, advokat iz ..., radi duga, vrednost predmeta spora 9.644.815,27 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br.424/17 od 18.05.2017.godine, u sednici veća održanoj dana 23.11.2017.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br.424/17 od 18.05.2017.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br.424/17 od 18.05.2017.godine odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu P br. 5999/15 od 25.10.2016.godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu isplati iznos od 9.644.815,27 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 2.931.165,08 dinara počev od 01.01.2007.godine do isplate, na iznos od 4.462.239,39 dinara počev od 01.01.2008.godine pa do isplate, kao i na iznos od 2.251.410,80 dinara počev od 01.09.2009.godine pa do isplate i obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 811.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Neosnovan je navod revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su bili u višegodišnjoj poslovnoj saradnji na osnovu Ugovora o distribuciji i prodaji proizvoda tuženog počev od 10.01.2003.godine, sa aneksima ugovora za svaku godinu zaključno sa 01.03.2007.godine. Istim ugovorom ugovoren je rabat tužioca, a aneksima je menjana i povećavana stopa rabata, te ugovoreni posebni bonusi u slučaju ostvarenja kvantitativnih ciljeva prodaje, koje je odredio tuženi.Ugovorom o distribuciji, koga su stranke zaključile u martu 2008.godine sa aneksom, takođe su regulisane ugovorne obaveze i prava vezana za poslove distribucije i prodaju proizvoda tuženog. Predmetnim ugovorima obaveze koje se odnose na komunalne takse za postavljanje frižidera za držanje sladoleda, utrošak električne energije u frižiderima, zakup javnih površina, održavanje frižidera i drugi troškovi nisu predviđeni kao obaveza tuženog, već tužioca kao distributera. Tužilac je tuženom tokom 2006; 2007. i 2008.godine izdavao knjižna zaduženja za navedene i druge vanugovorne troškove, koje tuženi nije odbio, ali ih nije ni platio. Njihov ukupan iznos od 9.634.815,27 dinara predstavlja predmet tužbenog zahteva u ovom sporu.

Kod ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za isplatu navedenih troškova. Odbijanje tužbenog zahteva obrazloženo je činjenicom da su stranke Ugovorom o distribuciji od 04.03.2008.godine ponovo regulisale uzajamna prava i obaveze vezane za distribuciju i prodaju proizvoda tuženog. Tim ugovorom je predviđeno da tužilac snosi sve troškove u vezi distribucije, postavljanja i održavanja frižidera, uključujući i troškove taksi i drugih dažbina vezanih za postavljanje frižidera na javnim površinama, kao i troškove njihovih priključenja na strujni priključak. Činjenica da je tužilac tuženom ispostavio knjižna zaduženja za te i druge vanugovorne troškove i da ih je tuženi primio, ne znači da je automatski priznao potraživanje tužiocu po tom osnovu.

Neosnovano je pozivanje revidenta na pogrešnu primenu odredbi člana 266. i 295. stav 1. ZOO. Odredba člana 266. ZOO reguliše obim naknade štete koja nastane usled povrede ugovora. Odredba člana 295. stav 1. reguliše prestanak obaveze kada se ista ispuni, kao i u drugim zakonom propisanim slučajevima. Parnične stranke su povodom svog poslovnog odnosa imale zaključene pisane ugovore kojima su u potpunosti uredili svoje ugovorne odnose. Tužiočev zahtev se zasniva na fakturisanim troškovima koji nisu ugovorna obaveza tuženog. Stoga sporno potraživanje nije prouzrokovano povredom ugovora od strane tuženog. Iz tog razloga tužilac neosnovano zahteva naknadu stvarne štete i izmakle dobiti zbog neizvršenja, ili zadocnjenja u izvršenju ugovorne obaveze od strane tuženog. Činjenica koju revident ističe da je redovno ispostavljao zaduženja tuženom za navedene troškove, te da je tuženi svoje vanugovorne obaveze prema tužiocu na osnovu ispostavljenih faktura ispunjavao, ne znači i njegovu saglasnost da za sebe stvori i obavezu plaćanja istih, tim pre što je ugovorom od 04.03.2008.godine jasno definisano šta je čija obaveza. Odredba člana 17. Zakona o obligacionim odnosima obavezuje strane u obligacionom odnosu da izvrše svoju obavezu i odgovorni su za njeno ispunjenje, onako kako ona glasi.

Na osnovu svega izloženog, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić