Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, odluka sadržanih u prvom i trećem stavu izreke, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost drugostepene presude u pobijanom delu, u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04 i 111/09-ZPP), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom - navodom da je izreka drugostepene presude u suprotnosti sa njenim obrazloženjem, neosnovano se ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana.

Prema utvrđenom činjeničom stanju, tužilja je sa privrednim društvom čiji je osnivač tuženi zaključila 04.06.2003. godine ugovor o zajedničkoj izgradnji ... objekta na uglu ulica ... i ... u ..., kao i objekta u ulici ... broj ... u istom gradu. Potpisi ugovarača na tom ugovoru su istog dana overeni kod suda, pod Ov. ... . Aneksom tog ugovora tužilja se obavezala da će svoju ugovornu obavezu ispuniti tako što će novčana sredstva uplatiti na račun tuženog. Tužilja je 05.06.2003. godine na račun tuženog uplatila 222.950 švajcarskih franaka. Tuženi je potpisao dve izjave, od 09.07.2004. godine i od 18.04.2005. godine, kojima je priznao da je od tužilje, po ugovoru o zajedničkoj izgradnji od 04.06.2003. godine, primio iznos od 150.000 evra i obavezao se da će taj iznos vratiti sa kamatom po stopi od 10% na godišnjem nivou do 31.07.2005. godine. Tužiljinom saugovaraču je 22.12.2005. godine izdata dozvola za gradnju koja je izmenjena rešenjem od 26.06.2007. godine, tako što je kao investitor gradnje označeno drugo privredno društvo. Privredno društvo sa kojim je tužilja zaključila ugovor o zajedničkoj izgradnji otišlo je u stečaj i brisano je iz registra privrednih subjekata.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak o postojanju obaveze tuženog.

Sporni novčani iznos tužilja je isplatila kao deo ispunjenja njene obaveze predviđene članom 6. stav 1. ugovora o zajedničkoj gradnji, zaključenog sa privrednim društvom čiji je osnivač bio tuženi, radi postizanja ugovorenog cilja - ostvarivanja dobiti srazmerno uloženim sredstvima u zajedničku izgradnju objekata (član 4. ugovora). S`obzirom da taj cilj nije postignut, nije se ostvario ni osnov zbog kojeg je tužilja izvršila svoju obavezu obezbeđenja dela novčanih sredstava, pa je zato i nastala obaveza vraćanja primljenog u smislu člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Obavezu vraćanja novca u ovom slučaju ima tuženi, ne samo zato što je u potpisanim izjavama od 09.07.2004. godine i 18.04.2005. godine priznao da je od tužilje po ugovoru o zajedničkoj izgradnji od 04.06.2003. godine primio iznos od 150.000 evra i obavezao se da će ga vratiti, već i u smislu člana 54. tada važećeg Zakona o preduzećima („Službeni list SRJ“, broj 29/96 ... 36/02) kojim je regulisan institut privida pravne ličnosti. Ugovaranjem obaveze tužilje da novčanu obavezu, preuzetu ugovorom zaključenim sa privrednim društvom, ispuni uplatom na račun njegovog osnivača, tuženi je mešao svoju ličnu imovinu sa imovinom privrednog društva čiji je osnivač, pa zbog toga odgovara za obavezu privrednog društva u smislu označene odredbe Zakona o preduzećima.

Prema odredbi člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, kada se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Tuženi je u ovom slučaju nesavestan, upravo zbog činjenice mešanja lične imovine i imovine privrednog društva čiji je osnivač, sa kojim je tužilja zaključila ugovor o zajedničkoj izgradnji radi postizanja cilja koji se nije ostvario. Zbog toga je dužan platiti zateznu kamatu od dana sticanja - dana izvršene uplate novčanih sredstava na njegov račun, i to po stopi koju određuje Evropska centralna banka do 24.12.2012. godine, a od tada do isplate po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati (zakonsku zateznu kamatu).

Imajući izloženo u vidu, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava i da tuženi ne može snositi odgovornost za obaveze privrednog društva sa kojim je tužilja zaključila ugovor o zajedničkoj izgradnji. Tuženi je vršio mešanje lične imovine sa imovinom privrednog društva koje je osnovao, i zato je u obavezi da tužilji vrati ono što je dala po ugovoru zaključenim sa privrednim društvom čiji se cilj nije ostvario. Tokom postupka nisu isticane niti dokazane činjenice da je tužilja ostvarila dobit po osnovu zajedničke gradnje ugovorene sa privrednim društvom, srazmerno uloženim novčanim sredstvima čije vraćanje potražuje.

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom članova 149, 150. i 161. stav 1. ZPP. Izvršeno preinačenje prvostepene presude u pogledu odluke o stopi zatezne kamate nema uticaja na pravilnost odluke o parničnim troškovima, jer povodom tog zahteva za tuženog nisu nastali posebni troškovi.

Iz ovih razloga, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić