U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond, iz ..., koga zastupa Gordana Golubović, advokat iz ..., protiv tužene AA iz ..., koju zastupa Milorad Aleksić, advokat iz ..., radi regresa, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1074/14 od 08.06.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 28.12.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužene, PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1074/14 od 08.06.2016. godine, u usvajajućem delu, ODBIJA kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11868/13 od 14.11.2013. godine i obavezuje tužilac da na ime troškova parničnog postupka po reviziji isplati tuženoj iznos od 111.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11868/13 od 14.11.2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime regresa isplati 510.549,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.12.2012. godine pa do isplate. Istom presudom obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 51.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1074/14 od 08.06.2016. godine preinačena je prvostepena presuda i obavezana tužena da tužiocu na ime regresa isplati 510.549,00 dinara sa kamatom od 15.12.2005. godine pa do isplate, dok je zahtev za isplatu kamate na dosuđeni iznos za period od 30.12.2002. godine do 14.12.2005. godine odbijen. Preinačeno je rešenje o troškovima postupka i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 210.900,00 dinara sa kamatom od 14.11.2013. godine pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u usvajajućem delu blagovremeno je izjavila reviziju tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tuženog je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...55/14), koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, i nalazi da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena je dana 26.03.2000. godine upravljala putničkim vozilom, vlasništvo njenog sada pok. oca BB i izazvala saobraćajni udes svojom krivicom. Tužena je u krivičnom postupku oglašena krivom presudom Opštinskog suda u Kikindi K 4/02 od 19.02.2002. godine za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i izrečena joj je uslovna osuda. Oštećene iz navedenog udesa su vodile parnicu radi naknade nematerijalne štete u kojoj je Garantni fond obavezan na isplatu naknade štete VV od 350.000,00 dinara i GG u iznosu od 70.000,00 dinara sa kamatom i troškovima postupka. Postupajući po presudi tužilac je 30.12.2002. godine oštećenima isplatio na ime naknade štete ukupan iznos od 510.549,00 dinara. Vozilo kojim je tužena izazvala saobraćajni udes je bilo registrovano i osigurano na dan udesa kod DD ... . U toku parnice za naknadu štete nad DD nije bio otvoren postupak stečaja, ali je u postupku pogrešno utvrđeno zbog greške u krivičnim spisima da za vozilo nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju.

Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenom člana 104. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica zaključio da nema osnova za regresno potraživanje tužioca jer tužena nije bila vlasnik vozila, kojim je izazvana saobraćajna nezgoda.

Pobijanom drugostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev ocenom da je regresni zahtev osnovan na osnovu člana 154. stav 1., 324. stav 2. i 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo preinačenjem prvostepene presude i usvajanjem tužbenog zahteva.

Tužilac je podneo tužbu radi regresa na osnovu člana 104. Zakona o osiguranju imovine i lica. U ovom slučaju nije bilo sporno da je tužilac na osnovu pravnosnažne presude isplatio naknadu nematerijalne štete oštećenima iako nisu bili ispunjeni zakonski uslovi iz člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica a sve zbog pogrešnog uverenja da je tužena udes prouzrokovala neosiguranim vozilom. Prema članu 104. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“ br. 30/96) važećem u vreme nastanka štete bilo je propisano da se regresni zahtev, po isplati naknade štete, ostvaruje od vlasnika motornog vozila, odnosno vazduhoplova koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju i to za isplaćeni iznos naknade štete, kamatu i troškove. Prema članu 105. stav 2. istog zakona ukoliko se posle isplate naknade štete ustanovi da je određeno motorno vozilo odnosno vazduhoplov prouzrokovao štetu, regresni zahtev se ostvaruje prema organizaciji za osiguranje sa kojom je bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju i to za isplaćeni iznos naknade štete, kamatu i troškove. Kako su navedenim odredbama, kao specijalnim propisom regulisana pravila za regresni zahtev garantnog fonda, po oceni Vrhovnog kasacionog suda po navedenim osnovima usled nedostatka pasivne legitimacije isključena je odgovornost tužene kao lica koje je u vreme saobraćajnog udesa upravljalo kao ovlašćeno lice, osiguranim vozilom i nije bilo vlasnik istog.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odgovornost tužene je pobijanom odlukom pogrešno zasnovano na pravilima o zakonskoj subrogaciji i prelasku osiguranikovih prava prema odgovornom licu na osiguravača. Prema odredbi člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu. Odredbama stava 4. istog člana, koje drugostepeni sud izostavlja u primeni svojom odlukom, propisani su izuzetci i odstupanja od subrogacije, prema kojima, izuzetno od pravila o prelazu osiguranikovih prava na osiguravača, ova prava ne prelaze na osiguravača ako je štetu prouzrokovalo lice u srodstvu u prvoj liniji sa osiguranikom ili lice za čije postupke osiguranik odgovara, ili koje živi sa njim u istom domaćinstvu ili lice koje je radnik osiguranika, osim ako su ta lica štetu prouzrokovala namerno. Iz citiranih odredbi proizilazi da za razliku od regresa gde se radi o pravima osiguravača, koji je isplatio naknadu trećem oštećenom licu i koji se sa zahtevom obraća odgovornom licu kod subrogacije osiguravač stupa u pravo osiguranika prema trećem odgovornom licu. U slučaju subrogacije osiguranik je oštećeno lice i njegova prava prelaze na osiguravača, a kod regresa osiguranik je odgovoran za štetu i radi se o pravima osiguravača prema osiguraniku koji nije pokriven osiguranjem. U ovom slučaju izostao je jedan od osnovnih uslova za subrogaciju, a to je postojanje odštetnog zahteva osiguranika prema odgovornom licu. Istovremeno ispunjeni su uslovi za primenu izuzetka od subrogacije jer je tužena ćerka osiguranika, vlasnika vozila (srodstvo u prvoj liniji) i prema opisu krivičnog dela, koje je izvršila, citiranog prvostepenom presudom, saobraćajni udes nije prouzrokovala namerno već iz nehata usled čega drugostepeni sud neosnovano zasniva odluku o usvajanju tužbenog zahteva na navedenom propisu o zakonskoj subrogaciji.

Prema članu 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovorima o osiguranju od autoodgovornosti. Drugostepena odluka ne sadrži razloge iz kojih prema uslovima osiguranja nije nastupila obaveza organizacije za osiguranje, niti ova okolnost proizilazi iz izvedenih dokaza, usled čega ni navedene odredbe nisu bile zakonski osnov za obavezivanje tužene na isplatu traženog potraživanja. Stoga je, zbog pogrešne primene materijalnog prava drugostepena presuda preinačena i potvrđena prvostepena odluka.

Prema uspehu tužene u parnici, tužilac je obavezan da naknadi tuženoj nužne troškove vođenja postupka po reviziji za sastav revizije i u visini sudskih taksi za reviziju i odluku o reviziji u ukupnom iznosu od 111.000,00 dinara na osnovu člana 153., 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku i važeće AT i TT.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić