U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA sa sedištem u ..., koga u postupku po reviziji zastupa Nikola Mađinac, advokat iz ..., protiv tuženog „Doma zdravlja Kovin“ sa sedištem u Kovinu, koga zastupa Jovan Anđelkov, advokat iz ..., radi diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7783/16 od 14.12.2016. godine i o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 7783/16 od 23.03.2017. godine, u sednici veća održanoj 12.04.2018. godine, doneo je,

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7783/16 od 14.12.2016. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 7783/16 od 23.03.2017. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Smederevu P 40/15 od 08.04.2016. godine, odbačena je tužba u delu kojim je traženo da sud utvrdi protivpravnost postupanja tuženog iz razloga nedostavljanja konkursne dokumentacije tužiocu i postupanja suprotno Zakonu o javnim nabavkama, na način bliže opisan u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu u postupku javnih nabavki male vrednosti u periodu od 2009. godine do 2012. godine jer nije hteo da mu dostavlja konkursnu dokumentaciju, na način bliže opisan u tom stavu izreke, da se obaveže tuženi da naknadi tužiocu troškove kopiranja i sređivanja dokumentacije prema ugovoru o delu u iznosu od 12.000,00 dinara kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka sa kamatom. Istim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi povredio načelo jednakosti na štetu prava i interesa tužioca jer nije hteo da dostavi tužiocu konkursnu dokumentaciju javnih nabavki male vrednosti, u periodu od 2009. godine do 2012. godine, na način bliže opisan u izreci. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom isplati 42.000,00 dinara na ime troškova spora.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu P.40/15 od 22.08.2016. godine odbijen je predlog tužioca za donošenje dopunske presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogrdu Gž 7783/16 od 14.12.2016. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Smederevu P 40/15 od 08.04.2016. godine. Stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Višeg suda u Smederevu P 40/15 od 22.08.2016. godine. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, iz svih zakonom propisanih razloga.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 7783/16 od 23.03.2017. godine, odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za dopunu presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7783/16 od 14.12.2016. godine.

Protiv navedenog rešenja reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik Republike Srbije'' br. 72/11,55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije kojima se ističu bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2 tačke 5. i 12. ZPP nisu razmatrani jer te povrede nisu revizijski razlog po članu 407. stav 2. ZPP. Takođe nisu razmatrani revizijski navodi o bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članovima 7, 8 i 230. ZPP istaknutim u vezi sa postupkom pred prvostepenim sudom, jer se u revizijskom postupku, bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP može isticati samo ako je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi Dom zdravlja je u periodu od 2009. godine do 2012. godine sprovodio postupke javnih nabavki male vrednosti za građevinske i građevinsko-zanatske radove. Tužilac se u više navrata obraćao tuženom sa zahtevom za dostavljanje konkursne dokumentacije javnih nabavki koje je tuženi sprovodio. Tuženi zahtevu tužioca nije udovoljio i ugovori su zaključeni sa drugim ponuđačima. Tužilac smatra da je nedostavljanjem obaveštenja o postupku sprovođenja javnih nabavki diskriminisan u odnosu na ostale ponuđače jer nije bio u mogućosti da dostavi ponudu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da tužilac nije bio diskriminisan u postupcima javne nabavke koje je sprovodio tuženi.

Stupanjem na snagu Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“ broj 116/2008) dana 06.01.2009. godine prestao je da važi Zakon o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, broj 39/2002, 43/2003, 55/2004 i 101/2005), osim odredaba čl. 123, 124. i 125. tog zakona (koje regulišu postupke javnih nabavki malih vrednosti), koje će se primenjivati do dana donošenja podzakonskog akta iz člana 26. stav 3. ovog zakona (po kom ministar nadležan za poslove finansija uređuje postupak nabavke malih vrednosti). Prema članu 123. stav 4. Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, broj 39/2002, 43/2003, 55/2004 i 101/2005), u postupku javnih nabavki male vrednosti naručilac je dužan da pribavi najmanje tri ponude i obavesti ponuđače o elementima koji ulaze u cenu javne nabavke. Prema stavu 7, ugovor o javnoj nabavci male vrednosti dodeljuje se ponuđaču koji pod jednakim uslovima ponudi najnižu cenu. Pravilnik o postupku javne nabavke male vrednosti („Službeni glasnik RS“ 50/09) stupio je na snagu 18.07.2009. godine (prestao da važi 01.04.2013. godine) i prema članu 9. stav 1. tog Pravilnika, u postupak javne nabavke male vrednosti, naručilac poziva najmanje tri potencijalna ponuđača da podnesu ponude. Prema članu 14. Pravilnika, obaveštenje o zaključenom ugovoru o javnoj nabavci ili obaveštenjenje o obustavi postupka javne nabavke, naručilac objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije“ u rokovima koji su propisani zakonom kojim se uređuju javne nabavke.

Prema citiranim odredbama, tuženi nije bio dužan da konkursnu dokumentaciju dostavlja svim zainteresovanim licima, već da pozove najmanje tri potencijalna ponuđača, što je i učinio, a što među strankama nije bilo sporno. Tužilac ne tvrdi da je tuženi povredio odredbe Zakona u pogledu oglašavanja javnih nabavki, pa neosnovano revizijom ističe da je diskriminisan tako što nije imao mogućnosti da sazna o tenderima koje je sprovodio tuženi. Imajući u vidu da ne postoji obaveza tuženog da zainteresovana lica obaveštava o postupku javne nabavke, te da tužilac ne ističe konkretnu povredu postupka sprovođenja javnih nabavki male vrednosti, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije učinio verovatnim postojanje diskriminatorskog postupanja, u smislu člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ 22/09).

Tvdrdnja tužioca da usled nedostavljanja dokumentacije od strane tuženog nije imao mogućnosti da ostvari zaštitu prava ponuđača i javnog interesa propisan odredbama članova 100-118. Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“ broj 116/2008), u rokovima koje taj Zakon propisuje jer se po članu 107. stav 3, zahtev za zaštitu prava može podneti u toku celog postupka javne nabavke, takođe se ne može prihvatiti kao dokaz diskriminatorskog postupanja, u situaciji kada tužilac nedostavljanjem dokumentacije nije povredio postupak sprovođenja javnih nabavki male vrednosti, pa time tuženi nije mogao onemogućiti tužioca da štiti svoja prava po tom Zakonu.

Prema članu 17. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ 22/09), koji propisuje diskriminaciju u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina, kao poseban slučaj dikriminacije, diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica. Imajući u vidu da je tuženi kao naručilac, u postupku javnih nabavki male vrednosti, imao pravo izbora između tri ponuđača, te da tužilac nije dokazao da je ugovor zaključen sa licima koja nisu ispunjavala uslove, odnosno sa licima kojima je neopravdano omogućeno prvenstvo, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nema diskriminatorskog postupanja. Zato je revizija tužioca protiv stava prvog izreke drugostepene presude neosnovana.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nije bilo uslova za donošenje dopunske prvostepene presude. Presudom se odlučuje o tužbenom zahtevu, a ne o tužbenom predlogu. To znači da sud nema obavezu da se po svaku cenu drži tužbenog predloga, što se posebno odnosi na formu tužbenog predloga koju čine suvišne i nepotrebne činjenične konstatacije, iako se pravna zaštita odnosi na subjektivno pravo tužioca. Izrekom presude odlučuje se o suštinskom zahtevu tužioca, a ne o njegovom formalnom predlogu. Izrekom presude odlučeno je o tužbenom zahtevu za zaštitu od diskriminacije na osnovu činjeničnih navoda koje je tužilac isticao tokom postupka, zbog čega nije bilo uslova za donošenje dopunske presude. Zato je neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude u stavu drugom izreke.

Ispitujući pobijano rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž 7783/16 od 23.03.2017. godine, na osnovu člana 420. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

Pobijanim rešenjem drugostepenog suda odbijen je predlog za donošenje dopunske drugostepene presude sa obrazloženjem da je sud odlučio o svim žalbama tužioca. Imajući u vidu da je drugostepeni sud presudom odlučio o žalbi protiv prvostepene presude i o žalbi protiv rešenja kojim je odbijen predlog za dopunu presude, pravilno je odbijen predlog za donošenje dopunske drugostepene presude, u smislu člana 356. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu da tužilac u revizijskom postupku nije uspeo, ne pripadaju mu troškovi tog postupka u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić