Vrhovni kasacioni sud je, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u toku predmetnog krivičnog postupka, a pre njegovog pravnosnažnog okončanja, stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika na osnovu kojeg je krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. Krivičnog zakonika prestalo da postoji, tako da je sud u navedenoj situaciji u smislu člana 5. stav 2. KZ kojim je propisano da će se, ako se posle izvršenja krivičnog dela izmeni zakon, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca, što je u ovom slučaju izmenjeni Krivični zakonik kojim je predmetno krivično delo brisano, a činjenice iz dispozitiva optužnog akta se ne mogu podvesti pod neko drugo krivično delo bez povrede identiteta optužbe, te je stoga sud morao primenom tog zakona kao blažeg da okrivljenog oslobodi od optužbe. U vezi sa tim branilac u zahtevu ističe da se u konkretnom slučaju bitna obeležja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ ne mogu podvesti pod bitna obeležja krivičnog dela prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016), kako to pogrešno navodi drugostepeni sud.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog kojima se u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, postojalo je krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ, koje je okrivljenom stavljeno na teret optužnim aktom i za koje je i oglašen krivim pobijanom pravnosnažnom presudom. Međutim, nakon donošenja prvostepene presude, a pre pravnosnažnog okončanja ovog krivičnog postupka dana 01.03.2018. godine stupio je na snagu Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16 od 24.11.2016. godine) kojim je XXII Glava Krivičnog zakonika, koja se odnosi na krivična dela protiv privrede, izmenjena tako da ista više ne predviđa krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda takvom izmenom, radnja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ nije po automatizmu dekriminalizovana donošenjem Zakona o izmenama i dopunama KZ („Službeni glasnik RS“, broj 94/16 od 24.11.2016. godine), s obzirom na to da su u zakonskom opisu bitna obeležja tog krivičnog dela sada sadržana u krivičnom delu zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ, jer je radnja gruba povreda ovlašćenja u pogledu upravljanja i raspolaganja imovinom od strane odgovornog lica na način kako je to opisano radnjom izvršenja dela u konkretnom slučaju (što predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ) sada određena i kažnjiva kao prekoračenje granica ovlašćenja odgovornog lica budući da sama gruba povreda ovlašćenja ima karakter i prekoračenja ovlašćenja (u čemu se sastoji jedna od više alternativno propisanih radnji izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 1. KZ), čime je u konkretnom slučaju zadržan pravni kontinuitet inkriminacije u pogledu navedenog oblika radnje izvršenja dela.

Imajući u vidu obavezu suda da u smislu odredbi člana 5. stav 2. KZ primeni najblaži zakon za učinioca, ako je nakon izvršenja krivičnog dela zakon izmenjen jednom ili više puta, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u konkretnom slučaju blaži zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a to je odredba člana 238. stav 1. tačka 4) KZ za koje je zaprećena kazna zatvora od tri meseca do pet godina, dok je odredbom člana 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ propisana kazna zatvora u trajanju od dve do deset godina, zbog čega su radnje okrivljenog pravilno pravno kvalifikovane kao krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ.

U vezi sa napred navedenim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pogrešan stav drugostepenog suda da je krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ sadržano u krivičnom delu prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. KZ, što se i ukazuje zahtevom branioca okrivljenog, ali su takvi navodi, s obzirom na napred izneto stanje, bez značaja za drugačiju odluku ovog suda.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog ističe i to da je krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav KZ krivično delo blanketnog karaktera, iz kog razloga je bilo nužno da se u optužnom aktu i izreci presude navede koje je to ovlašćenje u pogledu upravljanja i raspolaganja imovinom okrivljeni kao odgovorno lice povredio, odnosno da se mora navesti konkretan materijalnopravni propis koji je u tom slučaju povređen, a što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode zahteva branioca okrivljenog ocenjuje neosnovanim.

Po oceni ovoga suda, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na nepostojanje bitnih elemenata krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ u radnjama okrivljenog samo zbog okolnosti da u izreci pobijane pravnosnažne presude nije označena blanketna norma odnosno konkretan materijalnopravni propis prekršen radnjama okrivljenog.

Ovo stoga, jer činjenice utvrđene u pravnosnažnoj presudi da je okrivljeni u toku oktobra 2015. godine kao direktor i odgovorno lice svog pravnog društva DOO BB na osnovu usmenog dogovora sa predstavnikom oštećenog DOO VV, za potrebe svog preduzeća naručio i preuzimao robu od oštećenog po računima i u vrednosti naznačenim u činjeničnom opisu dela datom u izreci presude, iako je već u momentu preuzimanja robe znao da dug za preuzeti repro-materijal neće moći isplatiti zbog otplate vlastitog kredita, da je novac od prihoda kojim je trebalo da isplati dug preusmeravao na otplatu kredita koji je postojao od ranije i da je pored duga prema oštećenom imao i dugove prema ostalim poveriocima koji prevazilaze iznos nenaplaćenih potraživanja njegovog preduzeća, te da je zlouoptrebio poverenje predstavnika oštećenog tako što je u novembru 2015. godine kao obezbeđenje plaćanja oštećenom dao još dve blanko menice iako je znao da na računu poslovnih banaka nema sredstava kojima bi namirio navedeni dug, ukazuju da je okrivljeni u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za svoje privredno društvo grubo povredio ovlašćenja u pogledu upravljanja i raspolaganja imovinom preduzeća. Iz iznetih razloga, po oceni ovoga suda, kada je u izreci presude jasno i potpuno opredeljena radnja izvršenja u vezi sa grubom povredom ovlašćenja u pogledu upravljanja i raspolaganja imovinom privrednog društva, što je ovde slučaj, za postojanje konkretnog oblika krivičnog dela nije neophodno navesti i blanketni propis iz kojeg proizlaze ovlašćenja okrivljenog koja je on grubo povredio.

Po oceni ovoga suda, opisano postupanje okrivljenog je suprotno dobrim poslovnim običajima i zakonom propisanim opštim načelima pravnog prometa i poslovanja privrednih subjekata i predstavlja grubu povredu ovlašćenja u pogledu upravljanja i raspolaganja imovinom preduzeća, te stoga opisane radnje okrivljenog sadrže sva zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ, za koja je on pobijanom pravnosnažnom presudom oglašen krivim.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog pravnosnažne presude neosnovano pobijaju zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Sledstveno iznetom, zathev branioca okrivljenog ocenjen je kao neosnovan i u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Ostalim navodima zahtev branioca okrivljenog kojima se ističe da se u konkretnom slučaju radi o građanskopravnom odnosu između privrednih društava, a ne i o krivičnom delu zloupotreba ovlašćenja u privredi, da nije dokazano da je kod okrivljenog postojala namera da za privredno društvo koje je u vlasništvu njegove supruge pribavi protivpravnu imovinsku korist, jer prema navodima zahteva, dug nije mogao biti vraćen iz objektivnih razloga – lošeg prinosa i neplaćanja dugova od strane sopstvenih kooperanata, što nižestepeni sudovi nisu cenili, kao i to da u toku postupka nije utvrđeno da je Privrednom društvu BB pribavljena protivpravna imovinska korist jer je sud nesporno utvrdio da je sva roba koju je ovo prduzeće preuzelo od oštećenog dalje prodata komitentima pod istim uslovima kao što je i nabavljena, branilac okrivljenog osporava ocenu dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnosti podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                                            Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić