Protiv drugostepene presude, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), i našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema obrazloženju prvostepene odluke, nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrđeno je da je tužilac bio u radnom odnosu sve do 29.12.2016. godine, kada su stranke zaključile sporazum o prestanku radnog odnosa sa 30.12.2016. godine. Rešenjem tuženog od 17.01.2017. godine, tužiocu je utvrđen iznos otpremnine od 342.468,00 dinara. Međutim, prilikom isplate otpremnine, tuženi je od utvrđenog iznosa redovne otpremnine na koju tužilac ima pravo, odbio preostali iznos zajma (koji je tužilac uzela od tuženog) bez njene saglasnosti i to u situaciji kada je tuženi u skladu sa Protokolom od 11.03.2014. godine ( a kojim su inače utvrđeni kriterijumi za određivanje visine zajma) bio u obavezi da uslove i način plaćanja zajma odredi na jedinstven način za sve zaposlene u EPS-u najkasnije do 01.06.2014. godine, a što nije učinjeno. Pri tom, prvostepeni sud je ukazao i na to da je tuženi, odnosno Nadzorni odbor tuženog 10.04.2017. godine doneo Odluku o otpisivanju potraživanja po osnovu zajma zaposlenima kod tuženog i zavisnim privrednim društvima usled zastarelosti naplate u smislu odredbe člana 196. Zakona o radu. S obzirom na sve prethodno navedeno, prvostepeni sud je našao da tuženi nije imao osnova da umanji otpremninu tužioca za iznos dugovanog zajma bez njene saglasnosti, iz kog razloga je primenom odredbe člana 119. Zakona o radu, tužbeni zahtev tužioca usvojen i tuženi je obavezan na isplatu preostalog iznosa otpremnine navedene stavom prvim izreke prvostepene odluke.

Odlučujući o žalbi tužioca, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije uzeo u obzir izjavu kojom se tužilac saglasila o načinu vraćanja zajma od 12.03.2014. godine, kao i činjenicu da je sporazumom o prestanku radnog odnosa od 29.12.2016. godine članom 4. stavom 1. bilo predviđeno da je zaposleni saglasan da mu se prilikom isplate stimulativne naknade, ista umanji za iznos svih dospelih i nedospelih novčanih obaveza koje ima prema poslodavcu. Saglasno navedenim aktima, prema oceni drugostepenog suda, tuženi je imao pravo da umanji otpremninu tužioca iz kog razloga je prvostepena odluka preinačena i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu.

Naime, u konkretnom slučaju, radi se o potraživanju neisplaćenog dela otpremnine. Otpremnina, po svojoj prirodi, predstavlja jednu od zakonom utvrđenih mera zaštite zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, pri čemu je pravo na otpremninu Ustavom Republike Srbije, članom 60. stavom 4. definisano kao neotuđivo pravo kojeg se niko ne može odreći. U konkretnom slučaju, nije bilo sporno to da je tužilac dana 12.03.2014. godine, tuženom dala izjavu kojom se obavezala da će, ukoliko joj radni odnos prestane pre isteka krajnjeg roka za otplatu zajma, neuplaćeni iznos zajma vratiti prilikom prestanka radnog odnosa. Međutim, iz sadržine navedene izjave, drugostepeni sud nije mogao izvesti zaključak da je tužilac dala saglasnost da se njena otpremnina umanji za preostali dug po osnovu ugovora o zajmu, s obzirom na to da tako nešto nije bilo izričito predviđeno ovom izjavom, već se istom tužilac obavezala da će neisplaćeni iznos zajma vratiti prilikom prestanka radnog odnosa i ništa više od toga.

Takođe, članom 4. Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 29.12.2016. godine, tužilac je dala saglasnost da joj se prilikom isplate stimulativne naknade ista umanji za iznos svih dospelih i nedospelih novčanih obaveza koje ima prema poslodavcu, ali se ova saglasnost nije odnosila na umanjenje otpremnine, s obzirom na to da je ovim sporazumom stimulativna naknada utvrđena u neto iznosu od 1.850.544,00 dinara, dok je rešenjem o isplati otpremnine od 17.01.2017. godine, iznos otpremnine utvrđen na 342.468,00 dinara. Kod ovakvog stanja stvari, proističe pravo tuženog da tužiocu umanji iznos stimulativne naknade, ali ne i iznos otpremnine. Shodno svemu navedenom, tek nakon isplate otpremnine, poslodavac ima mogućnost da od, tužioca tužbom ili na drugi način potražuje isplatu neisplaćenog dela zajma, ali ni u kom slučaju nije ovlašćen da izvrši umanjenje otpremnine, iz razloga što za tako nešto ne postoji pravni osnov.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

S obzirom na to da je tužilac uspeo u postupku po reviziji, to mu u smislu člana 153. i 154. ZPP pripada pravo na naknadu nužnih i opredeljenih troškova revizijskog postupka. Visina troškova odmerena je na ime nagrade advokata za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, kao i na ime takse za reviziju u iznosu od 8.600,00 dinara i na ime odluke po reviziji u iznosu od 12.900,00 dinara, ukupno 33.500,00 dinara, iz kog razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić