U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., koju zastupa Tatjana Hadži Lazarević, advokat iz ..., protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Republike Srbije, Beograd, „Visokogradnje inženjering“ DOO Beograd, ul. Španskih boraca br. 14/26 i SGRP „Kolarević kop“ PR. Saše Kolarevića iz Jagodine, čiji je punomoćnik Slavoljub Mirosavljević, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji drugotuženog „Visokogradnje inženjering“ DOO Beograd, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6491/17 od 17.05.2018. godine, u sednici veća održanoj 12.12.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6491/17 od 17.05.2018. godine u stavu tri i četiri izreke, tako što se odbija žalba tužilje i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17204/16 od 25.05.2017. godine ispravljena rešenjem istog suda P 17204/16 od 11.09.2017. godine u stavu jedan izreke u odnosu na drugotuženog „Visokogradnju inženjering“ DOO Beograd i stavu šest izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17204/16 od 25.05.2017. godine ispravljena rešenjem istog suda P 17204/16 od 11.09.2017. godine stavom jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje prema tuženom „Visokogradnja inženjering“ DOO Beograd, tuženom SGRP „Kolarević kop“ iz Jagodine u celosti. Stavom dva izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da tužilji AA iz ..., isplati iznos od 3.243.691,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.11.2012. godine do isplate u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom tri izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos naknade štete od 02.11.2012. godine pa do 08.11.2012. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezana je prvotužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 223.036,92 dinara u roku od 15 dana sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana kad nastupe uslovi za izvršenje pa do isplate. Stavom petim izreke, odbija se zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate u preostalom delu, za period od 25.05.2017. godine pa do nastupanja uslova za izvršenje. Stavom šestim izreke, obavezana je tužilja da drugotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 32.509,23 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom sedmim izreke, obavezuje se tužilja da trećetuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 103.009,23 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6491/17 od 17.05.2018. godine, stavom jedan izreke potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17204/16 od 25.05.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 17204/16 od 11.09.2017. godine, u stavu prvom izreke u odnosu na tuženog SGRP „Kolarević kop“ Jagodina i u stavu sedmom izreke i žalba tužilje u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom dva izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17204/16 od 25.05.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 17204/16 od 11.09.2017. godine u stavovima drugom i četvrtom izreke i žalba tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde odbijena kao neosnovana. Stavom tri izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17204/16 od 25.05.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 17204/16 od 11.09.2017. godine, u stavu prvom izreke u odnosu na tuženog „Visokogradnja inženjering“ DOO Beograd, tako što je obavezan tuženi „Visogradnja inženjering“ DOO Beograd da solidarno sa tuženom Republikom Srbijom – Ministarstvo pravde, tužilji AA isplati iznos od 3.243.691,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.11.2012. godine do isplate u roku od 15 dana. Stavom četvrtim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu šestom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17204/16 od 25.05.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 17204/16 od 11.09.2017. godine, tako što se obavezuje tuženi „Visokogradnja inženjering“ DOO Beograd solidarno sa tuženom Republikom Srbijom – Ministarstvo pravde, da tužilji AA nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 223.036,92 dinara u roku od 15 dana po prijemu pismenog otpravka presude. Stavom petim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužilje i tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, za naknadu troškova drugostepenog parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, drugotuženi „Visokogradnja inženjering“ DOO Beograd je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da je revizija drugotuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Kragujevcu I 419/12 od 16.07.2012. godine, a po predlogu izvršnog poverioca „Visokogradnja inženjering“ DOO Beograd (ovde drugotuženog) od 16.07.2012. godine, određeno je prinudno izvršenje na imovini izvršnog dužnika (ovde neparničara) između ostalog i na jednosobnom stanu, površine 47m2, na kat. parceli broj .. KO ..., zgrada broj 1, prvi sprat, broj posebnog dela .., u ul. ..., upisan u list nepokretnosti .. KO ..., a radi namirenja potraživanja u iznosu od 4.248.96678 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, nakon čega je u listu nepokretnosti dozvoljen upis zabeležbe rešenja o izvršenju u korist izvršnog poverioca na iznos od 3.243.691,00 dinara (rešenje RGZ – SK Jagodina od 07.09.2012. godine). Zaključkom istog suda I 419/12 od 02.10.2012. godine utvrđena je prva prodajna vrednost navedenog stana po ceni od 3.243.691,00 dinara usmenim javnim nadmetanjem za 01.11.2012. godine (utvrđena kao vrednost prethodnim zaključkom istog suda). U prigovoru trećeg lica ovde tužilje od 05.10.2012. godine protiv rešenja o izvršenju, tužilja je u svojstvu trećeg lica ukazala da izvršni dužnik nije vlasnik navedenog stana, već je to podnosilac prigovora na osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog sa izvršnim dužnikom overenim pred Osnovnim sudom u Jagodini pod Ov ../12 od 05.06.2012. godine i predugovora iz 2009. godine po kojem je isplaćena kupoprodajna cena i tužilja je stupila u državinu stana. Podneskom od 26.10.2012. godine izvršni poverilac je predložio izvršnom sudu da odbaci prigovor trećeg lica iz razloga što nije učinio verovatnim da je pre podnošenja predloga za izvršenje postalo vlasnik navedene nepokretnosti. Na zakazanoj prodaji najpovoljniju ponudu za kupovinu predmetnog stana dao je SGPR „Kolarević Kop“ iz Jagodine, PR. Saše Kolarevića (ovde trećetuženog) te mu je stan dodeljen za ostvarenu kupoprodajnu cenu od 1.946.214,60 dinara (zapisnik I 419/12 od 01.11.2012. godine). Podneskom od 02.11.2012. godine izvršni dužnik je izjavio da se ne protivi predlogu trećeg lica i potvrdio da je stan koji je predmet izvršnog postupka u vlasništvu i državini trećeg lica koji je izjavilo prigovor. Rešenjem istog suda I 419/12 od 16.11.2012. godine, tužilja je kao treće lice upućena da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja pokrene parnični postupak protiv izvršnog poverioca radi proglašenja da je nedopušteno izvršenje na spornom stanu jer je učinila verovatnim da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje shodno članu 50. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (rešenje je dostavljeno punomoćniku trećeg lica 26.11.2012. godine). Zaključkom istog suda I 419/12 od 07.11.2012. godine određena je predaja navedenog stana kupcu, uz nalog nadležnoj RGZ SKN da u njegovu korist upiše pravo svojine na stanu i da nakon upisa izvrši zabeležbu rešenja o izvršenju. Tužilja je 04.12.2012. godine podnela tužbu Privrednom sudu u Kragujevcu protiv izvršnog poverioca radi utvrđenja da je nedopušteno izvršenje na spornom stanu određeno rešenjem istog suda. Rešenjem istog suda I 419/12 od 13.11.2012. godine i 21.11.2012. godine odbijeni su zahtevi tužiilje kao trećeg lica za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja sa obrazloženjem da prigovor trećeg lica nije procesna okolnost koja sprečava izvršenje u smislu člana 50. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Rešenjem istog suda I 419/12 od 24.04.2013. godine odbijen je predlog tužilje od 09.04.2013. godine za prekid izvršnog postupka do okončanja parničnog postupka pred tim sudom P 162/14. Zaključkom istog suda I 419/12 od 02.04.2013. godine naloženo je tužilji kao trećem licu da u roku od pet dana od dana prijema zaključka isprazni sporni stan i preda ga kupcu. Presudom Privrednog suda u Kragujevcu P 162/14 od 20.05.2014. godine (presuda postala pravnosnažna 31.08.2015. godine), stavom prvim izreke utvrđeno je da je nedopušteno izvršenje određeno rešenjem istog suda I 419/12 od 16.07.2012. godine na napred opisanom stanu što je tuženi u toj parnici tada izvršni poverilac) dužan da prizna i trpi sa obrazloženjem da je zaključenjem ugovora o kupoprodaji Ov ../12 od 05.06.2012. godine i prijemom spornog stana u državinu tužilja u toj parnici postala vanknjižni vlasnik istog pre donošenja rešenja o izvršenju tog suda I 419/12 od 16.07.2012. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev tužilje prema drugotuženom „Visokogradnja inženjering“ DOO Beograd i trećetuženom SGRP „Kolarević kop“ neosnovan iz razloga što je drugotuženi „Visokogradnja inženjering“ DOO Beograd postupao u skladu sa zakonom. Iako u toku izvršnog postupka nije podneo predlog za promenu sredstava izvršenja isti je postupao u skladu sa ovlašćenjima kao izvršni poverilac i u skladu sa Zakonom o izvršenju i obezbeđenju te stoga nije odgovoran za radnje koje je preduzeo u skladu sa zakonom. U Službi za katastar nepokretnosti izvršni dužnik je bio upisan kao vlasnik predmetnog stana, a upisom u javne knjige stvara se zakonska pretpostavka da je upisano lice vlasnik nepokretnosti. Navedena pretpostavka je oboriva i upisano lice ne mora zaista biti vlasnik, ali u konkretnom slučaju nisu postojale okolnosti koje bi ove tužene dovele u sumnju da je lice upisano u javne knjige vlasnik nepokretnosti koja je bila predmet javne prodaje. Stoji činjenica da je pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Kragujevcu P 162/14 od 20.05.2014. godine stavom prvim izreke utvrđeno je da je nedopušteno izvršenje određeno rešenjem istog suda I 419/12 od 16.07.2012. godine na spornom stanu – vlasništvo tužilje, ali to ne ukazuje da postoji odgovornost drugotuženog iz razloga što navedenom presudom rešenje kojim je određeno izvršenje nije ukinuto ono još uvek egzistira kao pravni osnov po kome je drugotuženi kao izvršni poverilac naplatio svoje potraživanje prema izvršnom dužniku prodajom tužiljine nepokretnosti u izvršnom postupku. Dalje, prema trećetuženom prvostepeni sud je odbio zahtev kao neosnovan, nalazeći da u odnosu na njega postoji nedostatak pasivne legitimacije jer je predmet tužbenog zahteva naknada protivvrednosti predmetnog stana koji je tužilja kupila od izvršnog dužnika na kojim je sprovedeno izvršenje radi namirenja potraživanja koje je drugotuženi „Visokogradnja inženjering“ DOO imao prema izvršnom dužniku, a trećetuženi nije bio učesnik ovog materijalnopravnog odnosa niti je bio u bilo kakvom odnosu sa tužiljom koja tužbenim zahtevom ne traži predaju stana koji je kupio trećetuženi već traži naknadu štete koju nije prouzrokovao trećetuženi, pa trećetuženi nije odgovoran za štetu koju je tužilja pretrpela zbog nedopuštenog izvršenja.

U odnosu na prvotuženog, Republiku Srbiju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje nalazeći da se odgovornost Republike Srbije zasniva na članu 172. u vezi člana 185. stav 1. i člana 189. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima smatrajući da je tužilji pričinjena šteta postupanjem Izvršnog odeljenja Privrednog suda u Kragujevcu koje se može okvalifikovati kao nepravilnim. Ovo stoga što je shodno članu 20. Zakona o izvršenju i obezbeđenju izvršni sud bio odvlašćen da u toku postupka po službenoj dužnosti zaključkom odredi drugo sredstvo tj. drugi predmet izvršenja umesto onih koji su prethodno određeni, pa je mogao da spreči sprovođenje izvršenja na nepokretnosti trećeg lica (ovde tužilje). Predmet izvršenja saglasno odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju može biti samo imovina izvršnog dužnika. U konkretnom slučaju presudom Privrednog suda u Kragujevcu P 162/14 od 20.05.2014. godine utvrđeno je da je nedopušteno izvršenje određeno rešenjem istog suda I 419/12 od 16.07.2012. godine na nepokretnosti – vlasništvo tužilje, kojom presudom je utvrđeno da je tužilja zakonitim pravnim poslom pribavila taj stan i isti primila u državinu pre određivanja izvršenja na istom, te je postala njegov vanknjižni vlasnik. Stoga prvotužena Republika Srbija ima obavezu da naknadi tužilji pričinjenu štetu bez obzira na član 50. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kojim je propisano da prigovor trećeg lica ne sprečava sprovođenje izvršenja. Visinu pretrpljene štete sud je utvrdio u iznosu od 3.243.691,00 dinara - na iznos procenjene vrednosti stana, nad kojim je sprovedeno izvršenje zaključkom Privrednog suda u Kragujevcu I 419/12 od 02.10.2012. godine i na taj iznos dosudio tužilji zakonsku zateznu kamatu od 08.11.2012. godine imajući u vidu zaključak istog suda I 419/12 od 07.11.2012. godine, kojim je sporni stan dodeljen i predat kupcu (ovde trećetuženom), nalazeći da je tužilja tada pretrpela štetu, a sve shodno članu 186. ZOO.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu odgovornosti prvotužene Republike Srbije za naknadu pretrpljene štete, s tim što nalazi da se osnov za tu naknadu štete nalazi u drugim razlozima, tj. u povredi člana 58. Ustava Republike Srbije kojim je zajamčeno pravo na mirno uživanje imovine, članu 8. stav 1. (pravo na dom), Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. stav 1. Protokola uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda izmenjenu u skladu sa Protokolom broj 11 (prava na nesmetano uživanje svoje imovine). Tužilja je dokazala da izvršenje nije moglo biti sprovedeno na njenom stanu. Ishodovanjem presude Privrednog suda u Kragujevcu P 162/14 od 20.05.2014. godine kojom je utvrđeno (u stavu 1) da je nedopušteno izvršenje određeno rešenjem tog suda I 419/12 od 16.07.2012. godine na stanu pri čemu je konstatovano da je zaključenjem ugovora o kupoprodaji Ov ../12 od 05.06.2012. godine i prijemom spornog stana u državinu tužilja u toj parnici postala vanknjižni vlasnik istog pre donošenja rešenja o izvršenju tog suda I 419/12 od 16.07.2012. godine.

Međutim u pogledu odgovornosti drugotuženog „Visokogradnja inženjering“ DOO Beograd, drugostepeni sud zauzima drugačije stanovište nalazeći da se ne mogu prihvatiti razlozi koje je dao prvostepeni sud u pogledu odgovornosti tog tuženog. Ovo iz razloga što je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilje u odnosu na drugotuženog. Pri tome drugostepeni sud nalazi da je prinudno izvršenje prodajom stana, umesto na stanu izvršnog dužnika provedeno na stanu tužilje iako tužilja nije bila u materijalno pravnom odnosu sa izvršnim poveriocem. Dalje, tužilja je prema drugotuženom kao izvršnom poveriocu ishodovala pravnosnažnu presudu Privrednog suda u Kragujevcu P 162/14 od 20.05.2014. godine, gde je stavom prvim izreke utvrđeno da je nedopušteno izvršenje određeno rešenjem tog suda I 419/12 od 16.07.2012. godine na njenom stanu što je tuženi u toj parnici dužan da prizna i trpi sa obrazloženjem da je zaključenjem ugovora o kupoprodaji Ov ../12 od 05.06.2012. godine i prijemom spornog stana u državinu tužilja u toj parnici postala vanknjižni vlasnik istog pre donošenja rešenja o izvršenju tog suda I 419/12 od 16.07.2012. godine. O svemu tome tužilja je podnošenjem prigovora obavestila postupajući sud i stranke, a uprkos svemu tome drugotuženi iako je saznao sve te informacije, u svojstvu izvršnog poverioca, protivio se prigovoru tužilje i insistirao na prodaji stana, na osnovu dokazne snage isprave da se tužilja ne vodi kao vlasnik stana u Službu za katastar nepokretnosti. Ovakvim postupanjem i nekorišćenje prava iz člana 20. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (predlaganjem drugog sredstva i drugog predmeta izvršenja) drugotuženi je u svojstvu izvršnog poverioca preuzeo rizik sprovođenja izvršenja radi namirenja svog potraživanja na imovini trećeg lica umesto na imovini izvršnog dužnika kao i pravne posledice takve prodaje. Stoga je drugostepeni sud preinačio odluku prvostepenog suda u stavu jedan izreke i obavezao drugotuženog „Visokogradnju inženjering“ DOO Beograd, da solidarno sa prvotuženom Republikom Srbijom tužilji na ime naknde štete isplati iznos od 3.243.691,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.11.2012. godine, dok je u preostalom delu žalbu odbio kao neosnovanu.

Vrhovni kasacioni sud zaključuje da je drugostepeni sud pogrešnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu u odnosu na drugotuženog „Visokogradnja inženjering“ DOO Beograd (stav tri i četiri izreke drugostepene presude – odluka o troškovima postupka). Naime, stoji činjenica da je drugotuženi „Visokogradnja inženjering“ DOO Beograd podneo predlog za izvršenje i kao predmet izvršenja opredelio sporni stan koji je tužilja po ugovoru o kupoprodaji kupila od izvršnog dužnika pre nego što je doneto rešenje o izvršenju protiv izvršnog dužnika. Tužilji je na osnovu ugovora o kupoprodaji Ov ../12 od 05.06.2012. godine i prijemom spornog stana u državinu i isplatom kupoprodajne cene postala vanknjižni vlasnik predmetnog stana pre donošenja rešenja o izvršenju tog suda I 419/12 od 16.07.2012. godine. Stoji činjenica da je tužilja u toku sprovođenja izvršenja izjavila prigovor koji je Privredni sud u Kragujevcu u izvršnom postupku odbio kao neosnovan i da je celokupni postupak sprovođenja prodaje predmetnog stana izvršen protivno prigovoru tužilje i protivno privremenoj meri koju je doneo Privredni sud u Kragujevcu u predmetu P 162/14 vezano za zabranu iseljenja iz predmetnog stana. Takođe činjenica je da je shodno članu 20. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju drugotuženi u svojstvu izvršnog poverioca mogao da stavi predlog da se sprovođenja izvršenja izvrši na drugoj imovini umesto na predmetnom stanu. Međutim, predmetni član to propisuje kao pravo izvršnog poverioca, a ne kao obavezu. O svemu tome je trebao da vodi računa Privredni sud prilikom sprovođenja rešenja o izvršenju, a što nije učinio pa se njegovo ponašanje (Republike Srbije – Privrednog suda) može okarakterisati kao nepravilno u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima bez obzira što član 50. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju predviđa mogućnost da sud u toku prinudnog izvršenja ne prihvati prigovor trećeg lica u smislu odlaganja izvršenja (član 50. stav 7). Međutim, ovde drugotuženi je kao izvršni poverilac u tom postupku postupao u svemu u skladu sa zakonom. Odredba člana 20. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju njega ne obavezuje da stavi predlog za sprovođenje ovog rešenja na drugom predmetu umesto na spornom stanu, pa iz svega toga se može zaključiti da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je našao da se drugotuženi kretao u okviru zakonskih ovlašćenja, te da stoga nema njegove odgovornosti za štetu koju je pretrpela tužilja nezakonitim radom državnog organa u ovom slučaju – suda. Predlaganje drugog sredstva i drugog predmeta izvršenja prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju (član 20. stav 2) je pravo izvršnog poverioca da se istim koristi a nekorišćenje svojim pravom ne može biti osnov za naknadu štete koju zbog toga trpi treće lice zbog nepravilnog rada državnog organa.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu u stavu tri i stavu četiri izreke, odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu, a na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić