Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Gordane Komnenić i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Snežana Ivković, advokat iz ..., protiv tuženih AD „Železnice Srbije“ Beograd, i AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“, Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2185/19 od 24.09.2019. godine, na sednici održanoj 10.06.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE predlog tužioca za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2185/19 od 24.09.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1204/17 od 13.03.2019. godine, u delu kojim je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade za topli obrok i regres, kao i odluka o troškovima postupka i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje, u ukinutom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1204/17 od 13.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade za topli obrok, solidarno isplate iznos od 236.636,32 dinara, za period od 27.06.2014. godine do 31.12.2016. godine, i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, bliže navedene ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno isplate, na ime neisplaćenog regresa, pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti, do isplate, bliže navedene ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime uvećane zarade za smenski rad solidarno isplate iznos od 20.070,72 dinara, sa pripadajućom kamatom na iznose bliže određene ovim stavom izreke, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2185/19 od 24.09.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalbe tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu za naknadu toplog obroka i regresa, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi su podneli odgovore na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/2014), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je Vrhovni kasacioni sud u više odluka izrazio stav u situaciji kada poslodavac pravo zaposlenih na isplatu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, koji se razlikuje od stava izraženog u pobijanoj presudi.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju, na kome su zasnovane pobijane odluke tužilac je bio u radnom odnosu kod prvotuženog do 01.09.2015. godine, od kada je kod drugotuženog na poslovima mehaničara. Veštak je radi utvrđivanja da li je tužiocu za sporni period obračunat i isplaćen topli obrok i regres konstatovao, a na osnovu uvida u obračunski list tužioca, da je tuženi obračunavao i isplaćivao osnovnu zaradu tužiocu po vrednosti jednog radnog časa, u skladu sa članom 5. Aneksa Kolektivnog ugovora, s tim da tuženi nije naknadu na ime toplog obroka i regresa prikazivao odvojeno od osnovne zarade u obračunskim listama tužioca, te je za sporni period obračun izvršio u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora tuženog iz 1995.godine, koji je bio važeći 2002.godine, kada je poslednji put isplatio troškove ishrane i regresa odvojeno od zarade i prikazao u obračunskim listama isplaćene iznose po tim osnovima. Tuženi nisu dostavili strukturu cene rada.

Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, uz zaključak sudova da su ovi troškovi tužiocu isplaćeni pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepravilno utvrđeno.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, propisano je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli Odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka.

Međutim u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio takvu odluku sudu, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da istu nije ni doneo. Pri tom, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženih, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nisu mogli da se izjasne o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i topli obrok iskazali u platnoj listi zaposlenih (pa i tužioca), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da su tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 3. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić