-četvrtotužena Repbulika Srbija – Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu stavilo tužioca u nepovoljniji položaj tokom vođenja krivičnog postupka zbog izvršenog uzbunjivanja, odugovlačenjem u primeni člana 44. stav 2. i 3. ZKP;

-petotužena Republika Srbija – Više javno tužilaštvo u Beogradu stavilo tužioca u nepovoljniji položaj zbog izvršenog uzbunjivanja tokom vođenja krivičnog postupka zbog postupanja suprotno članu 6.ZKP;

Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da o svom trošku objave ovu presudu u dnevnom listu „Politika“ koji se distribuira na teritoriji Republike Srbije, u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 79.200,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž Uz 1/19 od 25.03.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P Uz 5/18 od 18.09.2018. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su prema njemu od strane tuženih preduzete štetne radnja na način bliže opisan u izreci prvostepene presude. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da o svom trošku objave ovu presudu u dnevnom listu „Politika“ koji se distribuira na teritoriji Republike Srbije. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da prvotuženoj, trećetuženoj, četvrtotuženoj i petotuženoj na ime naknade troškova prvostepenog i drugostepenog postupka isplati iznos od 67.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije osnovan ni navod revidenta da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, budući da je drugostepeni sud u toku postupka pravilno primenio odredbe ZPP-a i Zakona o zaštiti uzbunjivača, te u svemu doneo zakonitu i pravilnu presudu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je počev od jula meseca 2004. godine bio na mestu direktora Gradskog zavoda za ... i dana 26.09.2005. godine je uputio dopis Ministarstvu zdravlja-Odeljenju za zdravstvenu inspekciju, zdravstveni nadzor i zaštitu prava pacijenata, a potom dana 19.06.2006. godine direktno tadašnjem Ministru zdravlja Republike Srbije, kojima je ukazao na nepravilnosti u radu Zavoda za ... i trgovinu zaposlenih i to lekara dr BB i dr VV, sa privatnim pogrebnim preduzećima. Tužilac je takođe i na konferenciji za javnost održanoj dana 18.09.2006. godine saopštio navedene informacije, nakon čega je rešenjem Ministarstva zdravlja od 20.09.2006. godine razrešen dužnosti direktora Gradskog zavoda za ..., sa obrazloženjem da je istupanjem u sredstvima javnog informisanja narušio ugled tog zavoda iznošenjem neproverenih informacija o nesavesnom radu svojih kolega. Presudom Vrhovnog suda Srbije U 8854/07 od 16.10.2008. godine, uvažena je tužba ovde tužioca i poništeno rešenje Ministarstva zdravlja RS od 20.09.2006. godine kojim je tužilac razrešen dužnosti direktora Gradskog zavoda ... sa danom 20.09.2006. godine, s tim da je tužilac dopisom Ministra zdravlja od 13.01.2010. godine obavešten da to ministarstvo ne može da postupi po navedenoj presudi Vrhovnog suda Srbije zbog promenjene procedure imenovanja direktora tog zavoda propisane Zakonom o zdravstvenoj zaštiti koji je stupio na snagu 10.12.2005. godine. Tužilac je 03.09.2010. godine podneo krivičnu prijavu Višem javnom tužilaštvu protiv dr BB i dr VV zbog izvršenja krivičnog dela protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 2. u vezi člana 251. stav 1. KZ i protiv dr GG i dr DD zbog izvršenja krivičnog dela neprijavljivanje krivičnog dela učinioca iz člana 332. stav 2. KZ koje je zavedeno u predmetu Kt.br.3190/10. Tužilac je takođe 05.05.2011. godine, a dopunu prijave, odnosno predstavku 14.11.2011. godine, Agenciji za borbu protiv korupcije podneo prijavu protiv navedenih lekara. Prvu prijavu je drugotužena dostavila 15.11.2011. godine Višem javnom tužilaštvu, a drugu Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu dana 04.02.2014. godine i taj predmet je zaveden pod Ktr.br.957/14. Prvo osnovno javno tužilaštvo je 27.02.2014. godine MUP-u RS dostavilo zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja.

Tužilac je prvostepenom sudu dana 09.09.2016. godine podneo tužbu protiv tuženih sa zahtevima da sud utvrdi da je prema tužiocu preduzeta štetna radnja kojom je on od strane tuženih stavljen u nepovoljniji položaj zbog izvršenog uzbunjivanja na način što tuženi nisu postupili povodom informacija koje im je predočio tužilac, odnosno, postupali su neblagovremeno i na taj način povredili član 6. Zakona o opštem upravnom postupku i to prvotuženi, član 222. i 280. ZKP drugotuženi, član 282. stav 5. ZKP trećetuženi, član 44. stav 2. i 3. ZKP četvrtotuženi i član 6. ZKP petotuženi.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i odlučio kao u izreci te presude primenom člana 23. stav 2. Zakona o zaštiti uzbunjivača.

Drugostepeni sud je po zaključenoj glavnoj raspravi preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbene zahteve tužioca nalazeći da se tužiocu u konkretnom slučaju ne može pružiti tražena zaštita po Zakonu o zaštiti uzbunjivača („Službeni glasnik RS“, br. 128/14), koji je stupio na snagu 04.12.2014. godine, a počeo da se primenjuje od 05.06.2015. godine, zbog nemogućnosti retroaktivne primene ovog zakona, kao i zbog činjenice da tužilac postavljenim tužbenim zahtevima nije identifikovao radnje tuženih i to svakog pojedinačno u odnosu na sebe za koje tvrdi da je stavljen u nepovoljniji položaj, a koje bi radnje bile sankcionisane pravom na tužbu zbog povrede prava iz člana 10. Konvencije o ljudskim pravima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u izreci drugostepene presude ocenivši da tužbeni zahtevi tužioca nisu osnovani.

Naime, radnje za koje tužilac tvrdi da su „štetne“ i da su ga stavile u nepovoljniji položaj zbog izvršenog uzbunjivanja odnose se na postupke koje je on tokom 2010. i 2011. godine inicirao podnošenjem prijava Višem javnom tužilaštvu u Beogradu i Agenciji za borbu protiv korupcije, a koji su se vodili pred državnim organima u kojima tužilac nije bio stranka u postupku. Stoga nisu osnovani navodi revizije kojima se ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u konkretnom slučaju, odnosno da je trebalo da primeni odredbe Zakona o zaštiti uzbunjivača budući da je taj zakon počeo da se primenjuje 05.06.2015. godine i da njime nije predviđena mogućnost retroaktivne primene, a da je tužilac tužbom podnetom sudu 09.09.2016. godine tražio da se utvrdi da su tuženi preduzeli štetne radnje u vezi sa postupanjem iniciranim njegovim prijavama od 2010. i 2011. godine i to u vezi sa uzbunjivanjem koje je on izvršio tokom 2006. godine.

Po nalaženju ovog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužba tužioca ne ispunjava ni uslove za sudsku zaštitu zbog povrede prava iz člana 10 Konvencije o ljudskim pravima iz razloga što tužilac postavljenim tužbenim zahtevom nije u dovoljnoj meri identifikovao radnje svakog pojedinačnog tuženog u odnosu na sebe za koje tvrdi da je stavljen u nepovoljniji položaj, budući da iste nisu precizino određene, već samo kroz pozivanje da su tuženi povredili određene zakonske odredbe u svom postupanju, odnosno, da su po njegovim prijavama i predstavkama postupali u nešto dužem roku od onog koji je primeren, iako ni sada važeći Zakonik o krivičnom postupku, kao ni Zakon o opštem upravnom postupku, izričito ne propisuju rokove za postupanje po istim, a naročito imajući u vidu da se radi o postupcima koji su vođeni pred državnim organima u kojima tužilac nije bio stranka u postupku, zbog čega se ne može ni utvrditi, ukoliko jeste, na koji je način tužilac stavljen u nepovoljniji položaj.

Iz izloženih razloga, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić