Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz stav 1. istog člana na koju se revizijom ukazuje.

Predmet tražene pravne zaštite je poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa uz zahtev tužilje da se utvrdi da je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, a da se obaveže tuženi da je vrati na rad.

Sudovi su utvrdili da je tužilja počev od 10.04.2007. do 30.04.2013. godine, zaključila više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, sa različitim trajanjem rada, po kojima je u navedenom periodu – bez prekida obavljala poslove koji su u zaključenim ugovorima označeni kao obavljanje: lakših fizičkih poslova, poslova pranja govornica, poslova pranja prozora, mekih i tvrdih podova, poslova higijeničara i poslova čistača prostorija. Poslednji ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa tuženim je zaključila 14.12.2012. godine, kojim je kao nezaposleno lice angažovana za obavljanje poslova čistača prostorija, za period počev od 01.01.2013. godine do 30.04.2013. godine. Pobijanim rešenjem tuženog od 09.04.2013. godine, utvrđeno je da joj prestaje radno angažovanje kod tuženog, sa 30.04.2013. godine, zbog isteka roka na koji je ugovor zaključen, s tim što je tužilja obavljala poslove za koje je angažovana do 27.03.2013. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog od 09.04.2013. godine, jer je istekao rok na koji je ugovor zaključen, pa nalaze da navedeno rešenje ima samo deklerativan karakter.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu (“Sl.glasnik RS” br. 24/05, … 32/13, koji je bio na snazi u vreme zaključenja navedenih ugovora), propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično i to za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, dok je stavom 2. istog člana određeno da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana. Međutim, primenom člana 197. stav 1. ovog Zakona, poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena i sa korisnikom starosne penzije.

Dakle, rad kod poslodavca po osnovu zaključenog ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, predstavlja rad van radnog odnosa, pa rad po ovom osnovu, u smislu člana 197. Zakona o radu, ne vodi zasivanju radnog odnosa. Međutim, primenom odredbe člana 197. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, poslodavac može sa nezaposlenim licem da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Pravilna primena navedene odredbe podrazumeva da poslodavac ne može u toku jedne kalendarske godine radno angažovati nezaposleno lice duže od 120 dana za obavljanje istih poslova, jer oni tada više ne bi imali karakter privremenih i povremenih poslova.

U konkretnom slučaju tužilja jeste sa tuženim zaključila više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, koji su nominalno označeni kao različiti poslovi – odnosno angažovana je radi obavljanja lakših fizičkih poslova, poslovi pranja govornica, poslova pranja prozora, poslova pranja mekih i tvrdih podova, poslova higijeničara i poslova čistača prostorija, koji faktički predstavljaju istu vrstu poslova – održavanja higijene u prostorijama tuženog. Imajući ovo u vidu, kao i da je tužilja bez prekida radno angažovana kod tuženog u periodu od 10.04.2007. do 27.03.2013. godine, odnosno 5 godina 11 meseci i 16 dana, očigledno je da se ne radi o privremenim i povremenim poslovima, regulisanih odredbom člana 197. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, po kojima bi bilo isključeno pravo tužilje za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme.

Imajući ovo u vidu, kao i da su svi ugovori zaključeni radi obavljanja poslova vezanih za održavanje higijene – čišćenje prostorija tuženog, a da je rad tužilje kod tuženog trajao neprekidno od 10.04.2007. godine do prestanka rada tužilje kod tuženog - 27.03.2013. godine, proizilazi da kod tuženog postoji trajna potreba za izvršiocem ovih poslova. To dalje znači da su i ugovori koje su parnične stranke zaključile u ovom periodu - ugovori o radu na određeno vreme, sa različitim vremenskim trajanjem, bez obzira što su svi imenovani kao ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova, s obzirom da se ne radi o poslovima koji po svojoj prirodi ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini.

Dakle, u konkretnom slučaju tužilja je, po ugovorima koji po svojoj pravnoj prirodi predstavljaju ugovore o radu na određeno vreme, neprekidno radila kod tuženog znatno duže od 12 meseci, jer je obavljala istu vrstu poslova počev od 10.04.2007. godine do 27.03.2013. godine, pa je primenom člana 37. stav 1. Zakona o radu, stekla status zaposlenog na neodređeno vreme, što i pobijano rešenje tuženog o otkazu ugovora od 09.04.2013. godine čini nezakonitim.

Kako su nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava odbili tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je ništavo rešenje o otkazu ugovora o radu, te da je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio nižestepene odluke i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj, primenom člana 153. i 154. ZPP, pripada i pravo na naknadu nužnih i opredeljenih troškova revizijskog postupka, kojima je bila izložena. Visina troškova odmerena je na ime nagrade advokatu za sastav revizije, primenom važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, u ukupnom iznosu od 33.000,00 dinara.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić