Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž4 15/2015 od 12.05.2017. godine, stavom prvim izreke ukinuta je presuda prvostepenog suda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete zbog povrede autorskog prava isplati iznos od 1.713.283,95 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.03.2015. godine, do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje za iznos od 16.283.211,20 dinara, preko dosuđenog iznosa od 1.713.283,95 dinara, do traženog iznosa od 17.996.495,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 30.03.2015. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbačena je žalba tužene izjavljena protiv stava prvog izreke prvostepene presude, kao nedozvoljena. Stavom petim izreke, potvrđeno je rešenje sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, a žalba tužene u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom šestim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude, tako što se obavezuje tužena da tužilji na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 945.750,00 dinara. Stavom sedmim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 114.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila revizije zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o revizijama tužilje Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 399. u vezi člana 394. stav 4. tačka 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 25/2002), pa je našao da su revizije tužilje neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, koja se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP, a na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 361. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 15.06.1983. godine, zasnovla radni odnos u NIŠRO „VV“. Odlukom Radničkog saveta ove organizacije kao osnivača lista od 06.05.1986. godine, a po predlogu koji je dala tužilja odobrena je idejna koncepcija ženskog lista „BB“, a tužilja imenovana za glavnog i odgovornog urednika tog lista. Dana 09.12.1987. godine tužilja je upisana za autorsko delo kod Jugoslovenske autorske agencije – Autorska agencija za Srbiju, a za autorsko delo koncepcija ženskog lista „BB“. U novembru 1986. godine je izdat prvi broj ovog lista i prvih 17 brojeva izašli su u izdanju NIŠRO „VV“, koji je zatim upao u finansijske teškoće i 1989. godine nad istim je otvoren stečaj i tužilji je 15.03.1989. godine u ovoj radnoj organizaciji prestao radni odnos. Tužena od 01.02.1989. godine, preuzima „VV“ i u njenom izdanju nastavlja da se objavljuje i časopis „BB“ od 19. broja, koji je u celini pripremila tužilja. Tužena štampa, izdaje i distribuira navedeni časopis sve do 29.03.1993. godine, ali se u njemu ne navodi ime tužilje iako je izdat po istoj idejnoj koncepciji po kojoj su rađeni i prethodni brojevi. Nakon toga, kolegijum lista odlučuje da prestane da koristi dotadašnju idejnu koncepciju lista „BB“, zaključno sa 75. brojem, odnosno od 01.11.1993. godine. Dakle, tužena je preuzela autorski idejni koncept tužilje za magazin časopisa „BB“ i godinama ga koristila izdajući ga u štampanom obliku od broj 19 zaključno sa brojem 75, odnosno ukupno 57 brojeva, koji su rađeni po idejnoj koncepciji tužilje. Pravnosnažnom međupresudom od 24.11.1992. godine, donete u ovom postupku utvrđeno je da je tužilja autor idejne koncepcije lista „BB“ i da ima pravo na naknadu štete zbog korišćenja njene idejne koncepcije tog lista od strane tužene. Kako je tužena prilikom preuzimanja časopisa „VV“ nastavila da izdaje i časopis „BB“ od 19. broja po istoj idejnoj koncepciji po kojoj su rađeni i prethodni brojevi, nastavila je sa štampanjem, izdavanjem i distribucijom navedenog časopisa sve do 29.03.1993. godine i na taj način koristila autorsko delo tužilje kao medijski brend, a da tužilja nije dala saglasnost niti odobrenje za korišćenje časopisa „BB“ tuženoj, to je prvostepeni sud zaključio da prema odredbi člana 26. Zakona o autorskom pravu tužilji pripada pravo na naknadu materijalne štete, zbog iskorišćavanja dela tužilje, odnosno njene idejne koncepcije za 57 brojeva časopisa „BB“ za period od februara 1989. godine do nevembra 1993. godine, te je obavezao tuženu da tužilji isplati na ime naknade štete iznos od 17.996.495,10 dinara, a visinu je utvrdio iz nalaza komisije veštaka zasnovane na mišljenju i stavu Udruženja novinara Srbije.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave zaključio da tužilja jeste autor idejne koncepcije lista „BB“ i da ima pravo na naknadu štete, zbog korišćenja njene idejne koncepcije tog lista od strane tužene, kao i da je pravilno komisija veštaka zaključila da visinu naknade treba opredeliti prema mišljenju NUNS-a i da je nalaz u tom delu objektivan i stručan, jer i po oceni drugostepenog suda u situaciji kada ne postoji ni jedan akt koji reguliše naknadu za autora idejne koncepcije časopisa, najmerodavnije jeste mišljenje strukovnog udruženja novinara, jer je autorsko delo upravo iz oblasti novinarstva, ali nalazi da je komisija u svom nalazu pogrešno odstupila od mišljenja NUNS-a kada je umesto opredeljene naknade u visini od 2% od neto prihoda, ovu naknadu opredelila u odnosu na bruto prihod (ukupan štampani tiraž i bez odbitka troškova proizvodnje). Drugostepeni sud nije prihvatio nalaz komisije u delu koji se odnosi na visinu štete, jer u sastavu ove komisije nije bio veštak ekonomsko finansijske struke koji je jedini stručan za davanje nalaza i mišljenja na tu okolnost. Imajući u vidu navedeno, drugostepeni sud je dopunio dokazni postupak tako što je izveo dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomske struke na okolnost utvrđivanja visine naknade koja pripada tužilji, a prema prethodno pomenutim parametrima, te je nakon toga tužilji dosudio na ime naknade štete iznos od 1.713.238,95 dinara i to za period od novembra 1991. godine, odnosno posle isteka pet godina od stvaranja dela, primenom odredbe člana 21. stav 1. i člana 26. Zakona o autorskom pravu, dok je preko dosuđenog iznosa odbio tužbeni zahtev tužilje.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud je našao da je drugostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev tužilje preko dosuđenog iznosa materijalne štete od 1.713.238,95 dinara, a prema varijanti gde je obračunata naknada štete od 2% od neto tiraža bez odbitka troškova, a za period od novembra 1991. godine.

Naime, odredbom člana 21. stav 1. Zakona o autorskom pravu („Službeni list SFRJ“, broj 19/78 sa izmenama i dopunama), propisano je da kod autorskog dela stvorenog u radnom odnosu, preduzeće i drugo pravno lice ili poslodavac imaju isključivo pravo da u okviru svoje redovne delatnosti, za vreme od pet godina, iskorišćavaju autorska dela koja je u izvršenju svoje radne obaveze stvorio radnik u tom preduzeću ili drugom pravnom licu, bez traženja dozvole od radnika autora tog dela. Stavom 2. propisano je da pravo radnika – autora na posebnu naknadu, u skladu sa opštim aktima preduzeća ili drugog pravnog lica, srazmerno doprinosu koji je korišćenje njegovog dela imalo na povećanje dohotka, odnosno dobiti ili na vršenje delatnosti i izvršavanje zadatka tog pravnog lica. Istim članom je propisano da radnik – autor zadržava na to delo ostala autorska prava.

Odredbom člana 26. Zakona o autorskom pravu, propisano je da autorsko pravo sadrži imovinsko-pravni odnosno materijalno-pravna ovlašćenja i lična pravna ovlašćenja, a odredbom člana 27. istog zakona, da autorska imovinska prava sačinjavaju prava autora na iskorišćavanje dela, da autorsko delo može drugo lice iskorišćavati samo po dozvoli autora, ako tim zakonom nije drukčije određeno, za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica autoru pripada naknada, ako tim zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno.

Suprotno navodima revizije, a imajući u vidu odredbu člana 21 Zakona o autorskom pravu, nije od uticaja da li je tužilja bila u radnom odnosu i kod tužene. Naime, navedeno autorsko delo tužilja je stvorila i zaštitila dok je bila u radnom odnosu kod prethodnika tužene, a navedena norama je jasna da u periodu od pet godina poslodavac, ali i drugo pravno lice imaju pravo da iskorišćavaju autorsko delo stvoreno u radnom odnosu, bez traženja odobrenja autora i bez plaćanja naknade autoru, pa je pravilno nižestepeni sud tužilji dosudio naknadu po proteku tog roka, odnosno od novembra 1991. godine, s obzirom da je prvi broj časopisa izdat u novembru 1986. godine.

Ostali navodi revizije tužilje odnose se na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje što ne može biti revizijski razlog prema odredbi člana 398. stav 2. ZPP.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 405. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić