Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Jelena Videnović, advokat iz ..., protiv tuženih Instituta za kukuruz Zemun Polje, koga zastupa punomoćnik Aleksandar Trandoski, advokat iz ... i Republike Srbije, Ministarstvo poljoprivrede, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi utvrđenja prava korišćenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4259/17 od 20.09.2017. godine, u sednici veća od 22.10.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4259/17 od 20.09.2017. godine.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 4259/17 od 20.09.2017. godine i presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 80558/10 od 28.04.2016. godine u stavu 2, 3, 4. i 5. izreke, pa se u tom delu predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 80558/10 od 28.04.2016. godine, odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti tog suda, pa je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je stekao pravo korišćenja na 149261/58389 idealnih delova kp. broj ... koji je upisan u list nepokretnosti ... KO ..., a što su tuženi dužni priznati i dozvoliti da tužilac svoje pravo upiše u javnim knjigama s tim da će u protivnom ova presuda služiti kao osnov za to. Odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu predaju u posed i korišćenje opisane idealne delove kp. broj ... upisana u list nepokretnosti ... KO ... u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude. Tužilac je obavezan da tuženom Institutu na ime troškova postupka isplati 105.000,00 dinara, a tuženoj Republici Srbiji 161.621,00 dinar. Tužilac je oslobođen plaćanja troškova sudskog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4259/17 od 20.09.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 80558/10 od 28.04.2016. godine u stavu drugom i trećem izreke, a preinačeno je rešenje o troškovima spora sadržano u stavu 4. i 5. izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženom Institutu na ime troškova postupka isplati 85.125,00 dinara, a tuženoj Republici Srbiji 110.625,00 dinara u roku od 15 dana. Zahtev tuženog Instituta za troškove odgovora na žalbu je odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, jer je pogrešno primenjeno materijalno pravo, a neophodno je da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R3 40/19 od 23.10.2018. godine predložio ovom sudu da o izjavljenoj reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u skladu sa članom 395. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio predlog Apelacionog suda u Beogradu da o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj jer nalazi da su za to ispunjeni uslovi iz člana 395. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se primenjuje u konkretnom slučaju, a na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14).

Odredbom člana 395. ZPP je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. tog zakona kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti te revizije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa i ujednači sudska praksa ili kada je potrebno novo tumačenje prava. S obzirom da odluke nižestepenih sudova u konkretnom slučaju nisu donete u skladu sa ustaljenom sudskom praksom to je i odlučeno kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, BB, tužiočev deda je kupio kp. broj .../... po kulturi oranica na mestu zvanom ... površine 2 jutra i 952kvhv koja je bila upisana u ZKUL ... KO ... . Parcela je postala društvena svojina 06.07.1960. godine, a pravo korišćenja na navedenoj parceli je bilo upisano u korist BB da bi na osnovu ostavinskog rešenja O 2735/87 od 26.05.1987. godine bilo upisano u korist VV, a na osnovu ostavinskog rešenja O 21/93 od 23.04.1993. godine pravo korišćenja je u zemljišnim knjigama upisano u korist tužioca AA. Obnovom zemljišnih knjiga 1966. godine parcela .../... spojena je sa drugim parcelama te je izvršena numeracija novodobijene parcele sa brojem ... i ova parcela je upisana u ZKUL broj ... KO ... ... u korist pravnog prethodnika tuženog Instituta za kukuruz Zemun Polje. Uspostavom katastra nepokretnosti predmetna parcela je preuzeta iz zemljišne knjige i upisana u list nepokretnosti ... KO ... . Parcela ... KO ... je nastala spajanjem većeg broja parcela uključujući i kp. broj .../... koja je ranije postojala. Tuženi Instituta za kukuruz Zemun Polje bio je upisan kao nosilac prava korišćenja u ZKUL broj ... KO ... na kp. broj ... u površini od 15 hektara 84 ara i 42m², a sada je upisan u list nepokretnosti broj ... KO ... kao korisnik gradskog građevinskog zemljišta na kp. broj ... dok je tužena Republika Srbija vlasnik navedene parcele sa udelom 1/1. I pored činjenice da je predmetna parcela ... obnovom zemljišnih knjiga još 1966. godine upisana u ZKUL broj ... KO ... ... promene su vršene i u starom ZKUL ... KO ... u odnosu na ranije postojeću parcelu .../..., pa je i po tom osnovu praćeno pravo korišćenja u korist tužioca na istoj. Rešenjem Skupštine opštine Zemun 474-212/66-7 od 17.06.1966. godine pravni prethodnik tuženog Instituta je određen za organ korišćenja nepokretnosti na parcelama koje su bliže navedene u tom rešenju, s tim da parcela .../.... nije navedena u rešenju.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi nalaze da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, s tim što prvostepeni sud smatra da je zahtev neosnovan zbog toga što je pravo svojine na navedenoj parceli prestalo prelaskom u društvenu svojinu, a tužena Republika Srbija kao vlasnik iste ne spori tuženom Institutu pravo korišćenja navedene parcele koje vrši u periodu dužem od 45 godina nesmetano, pa po mišljenju prvostepenog suda, prvenstvo u konstituisanju prava korišćenja ima lice na koga je to pravo uknjiženo i koje nepokretnosti koristi. Međutim, po mišljenju drugostepenog suda prihvatljiv je posredno izveden zaključak prvostepenog suda da je pravni prethodnik tužioca na osnovu rešenja nadležnog organa predao u posed predmetnu nepokretnost tuženom Institutu bez obzira što takvo rešenje u postupku nije pronađeno. Pored toga, drugostepeni sud smatra i da se može govoriti o zauzeću ranije kp. broj .../... koje se može upodobiti oduzimanju prava korišćenja što bi ranijem vlasniku davalo samo pravo pravične naknade u odnosu na takvo zemljište, a ne i pravo trajnog korišćenja.

Ovakvi zaključci nižestepenih sudova se za sada ne mogu prihvatiti kao pravilni jer su zbog pogrešne primene materijalnog prava bitne činjenice za odlučivanje ostale neutvrđene.

Kod nesporne činjenice da su pravni prethodnici tužioca bili vlasnici predmetnog zemljišta i to njegov deda po osnovu kupovine do 1960. godine kada je nepokretnost prešla u društvenu svojinu primenom Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, pravilno se drugostepeni sud poziva na odredbu člana 38. tog zakona kojom je bilo propisano da građevinsko neizgrađeno zemljište koje je nacionalizovano ostaje u posedu ranijih sopstvenika sve dok ga on na osnovu rešenja Opštinskog narodnog odbora ne preda u posed opštini ili drugom licu radi izgradnje zgrade i drugog objekta ili radi izvođenja drugih radova. Ta predaja se ne može izvršiti pre nego što je korisniku to potrebno radi izvođenja građevinskih radova ili drugih radova kojima se zemljište privodi pomenutoj svrsi, a po članu 39. raniji sopstvenik ima pravo da to zemljište zajedno sa trajnim zasadima na njemu koristi sve dok je u njegovom posedu i to besplatno. Dakle, da bi ovakvo zemljište bilo izuzetno iz poseda ranijeg vlasnika bilo je neophodno da se o tome donese rešenje nadležnog organa. U konkretnom slučaju takvo rešenje ne postoji, pa se ne može prihvatiti stav suda da se postojanje takvog rešenja posebno može izvesti iz jednog drugog rešenja koje postoji u spisima predmeta, tim više što u tom rešenju iz 1966. godine navedena parcela nije uopšte navedena. Imajući u vidu prvopostavljeni tužbeni zahtev ne može uopšte biti sporno da je tužilac preko svojih pravnih prethodnika stupanjem na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta stekao pravo korišćenja na predmetnoj parceli jer to pravo proizilazi iz samog zakona. Otuda je u ovoj parnici sporno pitanje da li su pravni prethodnici tužioca ili sam tužilac to pravo koje im je sam zakon priznao izgubili i ako jesu na koji od zakonom priznatih načina. Upravo na to pitanje nižestepeni sudovi u svojim odlukama nisu odgovorili odnosno razlozi koji oni o tome iznose za sada nisu prihvatljivi. Neprihvatljiv je stav prvostepenog suda da samo time što tuženi Institut koristi navedeno zemljište i što je ono uvedeno na njega u javnim knjigama on je stekao i pravo da to čini. Ovo posebno ako se ima u vidu da se u javnim knjigama i dalje evidentira ranija katastarska parcela i na njoj prate odgovarajuće promene kako je to navedeno u nižestepenim odlukama. Već je navedeno da se ne može prihvatiti ni pretpostavka da je zemljište izuzeto iz poseda ranijeg vlasnika po rešenju bez da se to nesumnjivo u postupku utvrdi. Kada se radi o stavu suda da se može govoriti o faktičkom izuzimanju nepokretnosti kako se radi o faktičkoj radnji njom se raniji sopstvenik ne može lišiti prava.

Tužilac je drugopostavljenim tužbenim zahtevom tražio predaju u posed i na korišćenje idealni deo spornih nepokretnosti, pa se najpre mora raspraviti da li je takav tužbeni zahtev moguć. Osim toga, kod činjenice da tuženi Institut predmetno zemljište koristi više od 50 godina, a kako je nekada važeći Zakon o udruženom radu („Službeni list SFRJ“ broj 53/56) u članu 268. stav 1. sadržao odredbu po kojoj ako je nepokretnost postala društveno sredstvo bez pravnog odnosa njeno vraćanje može se zahtevati u roku od pet godina počev od dana saznanja, a najdocnije u roku od 10 godina, potrebno je drugopostavljeni tužbeni zahtev ceniti i sa tog aspekta. Pitanje vraćanja zemljišta može da zavisi i od sadašnjeg stanja – kulture istog, odnosno da li se radi o trajnim zasadima, izgrađenom zemljištu sa trajnim objektima i tome slično, a čime se nižestepeni sudovi u postupku nisu bavili.

Sve navedeno su razlozi zbog kojih su nižestepene odluke morale biti ukinute, a revizija uvažena na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno, pa će pravilnom primenom materijalnog prava utvrditi bitne činjenice i nakon toga doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić