U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Pešić, advokat iz ..., protiv tuženog Privrednog društva ''Securitas services'' d.o.o, Novi Beograd, čiji je punomoćnik Relja Zdravković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2416/2019 od 15.11.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 23.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2416/2019 od 15.11.2019. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2416/2019 od 15.11.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 506/17 od 22.05.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 506/2017 od 04.10.2019. godine, kojom je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se poništi, kao nezakonito, rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu br. 14700 od 31.12.2016. godine, da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava iz radnog odnosa u skladu sa zakonom, kao i da mu nadoknadi troškove postupka i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 137.700,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na ostavle bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija može izjaviti, se navodima revizije određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu ugovora o radu od 01.08.2010. godine bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima ... u Sektoru ..., sa drugim stepenom stručne spreme.

Nakon stupanja na snagu Zakona o privatnom obezbeđenju („Službeni glasnik RS broj 104/13 i 42/15), tuženi je tužiocu 13.01.2016. godine dostavio obaveštenje od 30.12.2015. godine u vezi potrebe pohađanja stručne obuke, polaganja stručnog ispita i posedovanja licence za vršenje poslova privatnog obezbeđenja izdate od strane Ministarstva unutrašnjih poslova u smislu člana 8. zakona, kao i da će zaposlenima koji na dan 01.01.2017. godine ne budu posedovali licencu po sili zakona prestati radni odnos. U obaveštenju je navedena i procedura u vezi sa podnošenjem zahteva zaposlenog za pohađanje stručne obuke i snošenja troškova pohađanja stručne obuke, potrebna dokumentacija koja se mora priložiti, kao i zahtev za uplatu troškova organizovanja i sprovođenja stručnog ispita.

Tuženi je doneo Pravilnik o upućivanju zaposlenih na stručnu obuku i regulisanju snošenja troškova pohađanja stručne obuke i polaganja stručnog ispita za vršenje poslova privatnog obezbeđenja od 18.12.2015. godine kojim je propisano da će počev od 01.01.2017. godine svi zaposleni koji obavljaju poslove obezbeđenja moći da obavljaju ove poslove u slučaju ispunjavanja uslova u pogledu stručne obuke i položenog stručnog ispita tj dobijene licence za vršenje ovih poslova. Članom 7. Pravilnika je propisano da će poslodavac omogućiti zaposlenom da pohađa stručnu obuku samo ukoliko ispunjava uslove za dobijanje određene licence za vršenje poslova privatnog obezbeđenja koji su tim članom propisani. Članom 8. Pravilnika je predviđeno da je zaposleni koji želi da pohađa stručnu obuku dužan da najkasnije do 30.07.2016. godine podnese zahtev za upućivanje na pohađanje stručne obuke i dostai potrebnu dokumentaciju o ispunjenosti potrebnih uslova. Članom 19. Pravilnika je propisano da je zaposleni dužan da najkasnije do 01.12.2016. godine dostavi poslodavcu licencu za vršenje poslova privatnog obezbeđenja, koju izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova u skladu sa Zakonom o privatnom obezbeđenju. Pravilnik je oglašen na oglasnoj tabli tuženog 18.12.2015. godine, a stupio je na snagu osmog dana od objavljivanja na oglasnoj tabli tuženog, u skladu sa odredbom člana 23. Pravilnika.

Tužilac, iako je upoznat sa potrebom pohađanja stručne obuke, polaganjem stručnog ispita i posedovanjem licence za dalje obavljanje poslova obezbeđenja je samoinicijativno odbio obuku i pravo na sticanje licence, smatrajući da će sa drugim stepenom stručne spreme koji poseduje biti premešten na radno mesto higijeničara, ali mu to nije ponuđeno. Radna mesta higijensko-tehničkih usluga kod tuženog su popunjena potrebnim brojem izvršilaca, zbog čega tužilac nije mogao da bude raspoređen na ove poslove.

Pobijanim rešenjem tužiocu je sa 31.12.2016. godine po sili zakona otkazan ugovor o radu, zbog neispunjavanja neophodnih uslova za poslove privatnog obezbeđenja na kojima je do tada radio, u vidu licence propisane imperativnim odrebama Zakona o privatnom obezbeđenju.

Polazeći od utvrđenih činjenica, pravilno je drugostepeni sud ocenio da su ispunjeni zakonski uslovi propisani članom 179. stav 1. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS br. 24/05...75/14) za otkaz tužiocu ugovora o radu zbog čega je neosnovan zahtev za poništaj pobijanog rešenja i vraćanje tužioca na rad, jer tužilac ne ispunjava neophodne uslove u pogledu stručne spreme i licence za obavljanje poslova njegovog radnog mesta.

Neosnovani su navodi revizije da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Članom 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, važećeg u vreme donošenja pobijanog rešenja, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje i to ako ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi.

Članom 180a istog zakona je propisano poslodavac može zaposlenom iz člana 179. stav 1. tačka 1. ovog zakona da otkaže ugovor o radu ako mu je prethodno dao pisano obaveštenje u vezi sa nedostacima u njegovom radu, uputstvima i primerenim rokom za poboljšanje rada, a zaposleni ne poboljša rad u ostavljenom roku.

Prema odredbama Zakona o privatnom obezbeđenju („Službeni glasnik RS broj 104/13 i 42/15) zakonski uslov za obavljanje poslova privatnog obezbeđenja, na kojima je u Sektoru ..., do tada tužilac radio, je posedovanje licence za vršenje ovih poslova izdate od strane Ministarstva unutrašnjih poslova. Pravilnik tuženog o upućivanju zaposlenih na stručnu obuku i regulisanju snošenja troškova pohađanja stručne obuke i polaganja stručnog ispita za vršenje poslova privatnog obezbeđenja od 18.12.2015. godine je usklađen sa Zakonom o privatnom obezbeđenju, tako što je predvideo da su zaposleni dužni da najkasnije do 01.12.2016. godine dostave poslodavcu licencu za vršenje poslova privatnog obezbeđenja, kao uslov za obavljanje poslova tužiočevog radnog mesta, kao i da će zaposlenima koji na dan 01.01.2017. godine ne budu posedovali licencu po sili zakona prestati radni odnos

Kako tužilac nije podneo zahtev za pohađanje stručne obuke i polaganje stručnog ispita, samim tim po isteku određenih rokova nije posedovao potrebnu licencu, kao zakonski uslov za obavljanje poslova njegovog radnog mesta, tuženi mu je u zakonitom postupku pobijanim rešenjem otkazao ugovor o radu, jer nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima je do tada radio.

Suprotno navodima revizije, obaveštenje tuženog od 30.12.2015. godine po svojoj sadržini i pravnom dejstvu ima karakter obaveštenja u vezi sa nedostacima u tužiočevom radu, uputstvima i primerenim rokom za poboljšanje rada, pa kako tužilac u ostavljenom roku nije ispunio traženi uslov u pogledu licence za obavljanje poslova na koje je raspoređen, po sili zakona je nastupio otkazni razlog u smislu člana 179. stav 1. tačka 1. i člana 180a Zakona o radu. Otkazni razlog odnosi se na nepostojanje potrebnih znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima tužilac radi, a taj nedostatak koji predstavlja istovremeno zakonski uslov za obavljanje poslova njegovog radnog mesta u vidu položenog stručnog ispita i posedovanja licence, tužilac nije ispunio ni istekom dužeg primerenog roka u kojem je to mogao učiniti, i to u periodu od stupanja na snagu do dana početka primene Zakona o privatnom obezbeđenju. Zbog navedenog nije osnovan navod revizije da je tuženi u smislu člana 189. Zakona o radu bio u obavezi da tužiocu ostavi primereni otkazni rok od dana dostavljanja rešenja otkaza o radu.

Pored navedenog, u konkretnom slučaju radi se prestanku radnog odnosa po sili zakona zbog neispunjenja uslova za rad propisanih Zakonom o privatnom obezbeđenju kao lex sprecialis, a ne kako to u reviziji ističe o prestanku radnog odnosa iz člana 176. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, po kome radni odnos prestaje ako pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog organa zaposlenom bude zabranjeno da obavlja određene poslove, a ne može da mu se obezbedi obavljanje drugih poslova. Zbog prirode delatnosti tuženog, zakonodavac je posebnim zakonom propisao uslove prijema zaposlenih u radni odnos odnosno daljeg obavljanja poslova na mestima obezbeđenja na kojima su do tada zapsleni radili, pa je za prestanak radnog odnosa po sili zakona iz razloga propisanog članom 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu dovoljno neispunjavanje određenih uslova, u konkretnom slučaju posedovanje licence. Zbog toga, suprotno navodima revizije, tuženi kao poslodavac nije bio u obavezi da pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa preduzme mere u cilju obezbeđenja tužiocu obavljanja drugih poslova, a navodima revizije kojima se ukazuje na postojanje slobodnih radnih mesta kod tuženog na koje je tužilac mogao biti raspoređen se zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, koje se revizijom ne može pobijati u smislu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, zbog čega je, primenom člana 165. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić