Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi su osporili revizijske navode i predložili su da se revizija tužioca odbije kao neosnovana, a troškove revizijskog postupka su opredeljeno tražili.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi kojim se ukazuje na pogrešnu ocenu od strane drugostepenog suda: Odluke o osnivanju zajedničkog preduzeća od 09.03.2001. godine, zapisnika o primopredaji osnivačkog uloga od 08.05.2001. godine, Elaborata procene vrednosti kapitala, finansijske kartice tuženog INIT DOO Beograd za 2001, 2002. i 2003. godine. Takvi revizijski navodi po sadržini predstavljaju ukazivanje da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku, učinjenom pred drugostepenim sudom. Međutim, drugostepeni sud je odluku zasnovao na činjeničnom stanju koje je prvostepeni sud utvrdio ocenom dokaza, pa nema takve bitne povrede postupka pred drugostepenim sudom, jer dokazi nisu bili iznova cenjeni u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom. Drugostepena presuda je doneta primenom materijalnog prava od strane drugostepenog suda na činjenično stanje utvrđeno u prvostepenoj presudi, na osnovu odredbe člana 394. tačka 4. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti Aneksa ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću koji je zaključen u Beogradu dana 22.01.2003. godine i overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../... od 24.01.2003. godine između tužioca i preduzeća GVS CO Beograd, čiji je prvotuženi pravni sledbenik. Tužilac smatra da je Aneks ugovora ništav sa razloga nepostojanja saglasnosti Agencije za privatizaciju za njegovo zaključivanje, te iz razloga što je po sadržini i cilju protivan prinudnim propisima, odredbi člana 398a stav 1. Zakona o preduzećima, javnom poretku i dobrim običajima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 09.03.2001. godine tužilac i preduzeće GVS CO Beograd, pravni prethodnik tuženog GVS KO DOO Beograd, zaključili su ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornoću, ovde tuženog INIT DOO Beograd. Tim ugovorom tužilac se obavezao da će kao osnivački nenovčani ulog uneti objekte, mašine, nameštaj, sitniju opremu i inventar, materijal i alat, i novčani ulog u dinarskoj protivvvrednosti od 2.500,00 USD, i da po tom osnovu stiče 26% udela u kapitalu osnovanog preduzeća. Preduzeće GVS CO Beograd obavezalo se da će kao osnivački kapital uneti nenovčani ulog – razvojni centar za softversku podršku javnog digitalnog komunikacionog sistema i novčani ulog od 2.500 USD i da će po tom osnovu steći 74% udela u kapitalu novoosnovanog preduzeća. Povodom ovog ugovora između tužioca i tuženog INIT DOO Beograd sačinjen je zapisnik o primopredaji osnivačkog udela, kojim je konstatovano da je tužilac kao osnivački kapital uneo u novoosnovano preduzeće i poslovnu zgradu. Između tužioca i pravnog prethodnika tuženog GVS KO DOO Beograd zaključen je 22.01.2003. godine Aneks ugovora o osnivanju, kojim je utvrđeno da u Ugovoru o osnivanju nije dat bliži opis poslovnih objekata koje tužilac ulaže kao osnovni kapital društva prilikom osnivanja, pa je određeno da takav nenovčani udeo čini „stara upravna zgrada koja nosi oznaku II, zgrada dvorišna levo-poslovna u ulici ... ... na kat. parceli .../... i III zgrada dvorišna levo od produžetka druge zgrade na kat. parc. br. .../... i .../... u ulici .... ..., sve u KO ...“, a ova promena po Aneksu je učinjena u cilju uknjiženja predmetne nepokretnosti kao imovine novoosnovanog preduzeća, što je potom i učinjeno. Odlukom preduzeća GVS CO Beograd došlo je do podele društva na tri novonastala privredna društva, nakon čega je prvotuženom prenet udeo od 74% kod drugotuženog. Agencija za privatizaciju Republike Srbije je 24.10.2014. godine dostavila upozorenje tužiocu da je društvo, tužilac, bez prethodne saglasnosti Agencije raspolagalo objektima, a da je u to vreme poslovalo većinskim društvenim kapitalom, zbog čega je potrebno da tužilac stavi van snage odluke organa upravljanja tužioca na osnovu kojih je izvršeno takvo raspolaganje, i o tome dostavi dokaze Agenciji. Po ovom dopisu tužilac je dana 30.10.2014. godine doneo odluku kojom je poništio zaključenje Aneksa od 22.01.2003. godine, kao i odluku da se uputi Agenciji za privatizaciju zahtev za donošenje rešenje o poništaju Aneksa od 22.01.2003. godine. Povodom ovog dopisa Agencija za privatizaciju se izjasnila da je tužilac postupio po njenom nalogu, zbog čega nema mesta postupanju Agencije u smislu člana 398a. Zakona o preduzećima.

Na temelju tako utvrđenih činjenica prvostepeni sud nalazi da je tužilac privredno društva sa većinskim društvenim kapitalom u vreme zaključenja spornog Aneksa i da je predmetna nepokretnosti na koji se isti odnosi bila njegov društveni kapital, zbog čega je tužilac bio dužan da pribavi saglasnost Agencije za privatizaciju za takvo raspolaganje u smislu člana 398a. Zakona o preduzećima. Iz ovog razloga prvostepeni sud zaključuje da je sporni Aneks suprotan prinudnim propisima, zbog čega su ispunjeni uslovi za utvrđenje njegove ništavosti.

Drugostepeni sud ne prihvata stanovište na kojem je zasnovana prvostepena odluka. Nalazi da ignorisanje obaveze tužioca da pre zaključenja spornog Aneksa pribavi potrebnu saglasnost Agencije za privatizaciju predstavlja oblik njegovog nezakonitog postupanja, koji se samo njemu može staviti na teret, zbog čega zaključenje spornog Aneksa ne može da proizvede štetne posledice za tuženog INIT DOO Beograd u smislu člana 103. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima. Smatra da sporni Aneks može da izgubi pravna dejstva samo u slučaju da je odlukom Agencije za privatizaciju poništena odluka tužioca o zaključenju Aneksa, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, a takva odluka Agencije je u konkretnom slučaju izostala. Navodi i da to što je sam tužilac stavio van snage svoje odluke o zaključenju spornog Aneksa, istom ne oduzima pravnu snagu.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da u granicama utvrđenog činjeničnog stanja ne postoji osnov za utvrđenje ništavosti spornog Aneksa ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po navodima revidenta, u postupku donošenja pobijane odluke pogrešno su primenjeni član 398a Zakona o preduzećima, kao i član 103. i član 107. Zakona o obligacionim odnosima. Ističe da tužilac nikada nije doneo odluku o osnivanju tuženog INIT DOO Beograd, i da su nepokretnosti tužioca unete u kapital označenog tuženog tek spornim Aneksom i to bez potrebne saglasnosti Agencije za privatizaciju, što takav Aneks čini apsolutno ništavim. Ukazuje da Agencija za privatizaciju nije mogla da donese odluku o poništavanju spornog Aneksa, jer je tako nešto u isključivoj sudskoj nadležnosti, i da Aneks nije ni registrovan kod nadležnog APR iz kog razloga ne može imati pravno dejstvo. Smatra i da prilikom donošenja pobijane odluke nije ocenjena savesnost ugovornih strana prilikom zaključenja spornog Aneksa.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca.

Zaključenje spornog Aneksa između tužioca i pravnog prethodnika tuženog GVS KO DOO Beograd koji je podrazumevao promet nepokretnosti iz imovine društvenog preduzeća, bez pribavljene prethodne saglasnosti od strane Agencije za privatizaciju ne vodi po automatizmu apsolutnoj ništavosti. Tačno je da je u članu 398a. st. 1. Zakona o preduzećima („Službeni list SRJ“ br. 29/96, 33/96-ispr., 29/97, 59/98, 74/99, 9/2001 – odluka SUS i 36/2002) koji je bio na snazi u vreme zaključenja Aneksa, propisano da preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom ne može doneti odluku o raspolaganju delom imovine, van toka redovnog poslovanja, bez prethodno pribavljene saglasnosti Agencije za privatizaciju. Međutim, time nije propisana i sankcija apsolutne ništavosti pravnih poslova zaključenih bez navedene prethodne saglasnosti. Naprotiv, prema članu 398a. st. 2. Zakona o preduzećima propisano je samo pravo Agencije za privatizaciju da svojom odlukom poništi odluke o raspolaganjima preduzeća sa društvenim kapitalom, ukoliko su one donete suprotno postupku pribavljanja odgovarajuće saglasnosti. To je svojevrsno pravo nadzora i mehanizam ostvarivanja propisane obaveze kontrole zakonitosti postupanja preduzeća koje posluje većinskim društvenim kapitalom. Ali, Agencija za privatizaciju takve odluke o poništavanju odluka u smislu člana 398a st. 2. Zakona o preduzećima u odnosu na sporni Aneks ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću nije donela. Obaveštenje Agencije za privatizaciju prvotuženom, kojim se ukazuje na manljivosti njegovih raspolaganja, ne znači da se Agencija koristila ovlašćenjem za poništaj odluka organa tužioca koje su dovele do zaključenja spornog Aneksa. Naprotiv, iz utvrđenih činjenica upravo proizilazi da Agencija nije postupila na način da je odluku tužioca poništila sa razloga iz odredbe člana 398a Zakona o preduzećima, odnosno takva odluka je izostala, što pravilno utvrđuje drugostepeni sud.

Prema tome, nema osnova da se primenom odredbe člana 103. stav 1. u vezi člana 398a Zakona o preduzećima Aneks ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću zaključen 22.01.2003. godine oglasi ništavim.

Osim navedenog, ignorisanje zakonske obaveze prethodnog pribavljanja saglasnosti Agencije za privatizaciju za donošenje odluke o zaključenju spornog Aneksa ugovora između tužioca i pravnog prethodnika tuženog GVS SO DOO Beograd, predstavlja propuštanje koje se može staviti na teret samo saugovaraču koji je poslovao kao društveno preduzeće, odnosno tužiocu, što je od značaja s obzirom na odredbu člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koja određuje da će u takvom slučaju ugovor ostati na snazi, ako u zakonu nije šta drugo predviđeno za određeni slučaj. Iz ovog razloga, bez uticaja su revizijski navodi kojim se poziva na nesavenost tuženih.

Zaključenje spornog Aneksa ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću u postupku koji je suprotstavljen pravilima iz člana 398a. st. 1. Zakona o preduzećima ne može proizvesti štetne posledice za tužene. Upravo suprotno tome, zaključeni pravni posao o raspolaganju nepokretnom imovinom između tužioca i pravnog prethodnika tuženog GVS SO DOO Beograd, u korist osnovanog privrednog društva, primenom člana 103. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima ostaje na snazi. Konkretna zabrana bila je konstituisana samo na strani tužioca, a sankcija za nepoštovanje takve zabrane bila je propisana u članu 398a. st. 2. Zakona o preduzećima. To dalje znači da je sporni ugovor mogao izgubiti pravno dejstvo samo u slučaju da je odlukom Agencije za privatizaciju poništena odluka tužioca o zaključenju Aneksa. Sledi da tužilac ne može pozivom na propust u vršenju kontrolne funkcije Agencije za privatizaciju zahtevati utvrđivanje apsolutne ništavosti spornog pravnog posla.

Takođe, bez uticaja su revizijski navodi o tome da sporni Aneks nije registrovan kod APR, odnosno da to isključuje njegovo pravno dejstvo. Ovo zato, što izostanak upisa ovog Aneksa može imati samo statusno-pravno posledice, bez uticaja na njegovu pravnu valjanost, koja je predmet spora.

Neosnovano se revizijom ukazuje i na izostanak primene člana 107. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prilikom donošenja pobijane odluke, jer se ova odredba odnosi na posledice naknadnog prestanka razloga ništavosti određenog pravnog posla, a što ni na koji način ne utiče na ispitivanje razloga ništavosti po tužbi u ovoj parnici.

Za ocenu pravne valjanosti, odnosno ništavosti predmetnog Aneksa, nije od značaja ukazivanje revidenta o tome da li je nepokretnost koja je predmet Aneksa uopšte bila predmet ulaganja po odredbama osnovnog Ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću od 09.03.2001. godine.

Ukazivanje revidenta da ugovor predstavlja simulovani i fingirani pravni posao, kojim se prikriva stvarna namera i cilj ugovarača, ne vodi ništavosti ugovora, odnosno osnovanosti tužbenog zahteva, jer takav ugovor ne bi proizvodio pravno dejstvo, pa ne bi bio ni podložan utvrđivanju ništavosti. Tako i navodi o nedozvoljenim motivima zaključivanja Aneksa, koji nisu bili predmet raspravljanja u postupku. Pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost. Samo nedopuštena pobuda koja je bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao, ili morao znati, o čemu tužilac ne ističe jasne i određene tvrdnje, ugovor čini bez dejstva.

Prema tome, prema utvrđenim činjenicama i pravilnom primenom materijalnog prava u odnosu na relevantne razloge, nije osnovan tužbeni zahtev.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku u stavu drugom izreke odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova povodom odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća,

sudija Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić