Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 4212/2019
15.10.2020. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje Republike Srbije, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, protiv tuženog SZTR „Žito“ iz Čeneja, čiji je osnivač AA, koga zastupa punomoćnik Zoran Ribarov, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1929/19 od 18.06.2019. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž 1929/19 od 11.07.2019. godine, u sednici veća od 15.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1929/19 od 18.06.2019. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž 1929/19 od 11.07.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Senti P 231/2017 od 14.03.2018. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P 231/2017 od 03.01.2019. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da na ime naknade za bespravno korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u ekonomskoj godini 2012. i 2013. isplati dinarsku protivvrednost 17.728 evra obračunatu po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom računajući istu od 01.05.2016. godine do isplate u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Tužilja je obavezana da tuženom isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 271.832,00 dinara u roku od 15 dana.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1929/19 od 18.06.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda Gž 1929/19 od 11.07.2019. godine, koja je doneta po održanoj raspravi, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Senti P 231/2017 od 14.03.2018. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 231/2017 od 03.01.2019. godine, pa se tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade za bespravno korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u ekonomskoj 2012. i 2013. godini isplati dinarsku protivvrednost za 17.728,07 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.05.2016. godine u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja u roku od 15 dana, kao i da joj naknadi troškove postupka pod pretnjom izvršenja se odbija. Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka, a obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 3. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, poljoprivredni inspektor je 24.10.2012. godine na terenu vršio kontrolu korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini kod AD „Poljoprivreda“ u stečaju. U zapisniku koji je tom prilikom sačinjen konstatovano je da se radi o zemljištu u KO ... u potesu ... na parceli koja je u blizini ekonomskog dvorišta AD „Poljoprivreda“ u stečaju, a na tom zemljištu je inspektor zatekao neka lica koja seju pšenicu od kojih je jedno lice bio BB koji je imao radni nalog tuženog od 24.10.2012. godine. Tom prilikom izvršena je i identifikacija zemljišta, pa je konstatovano da se radi o kp. broj .. u svojini Republike Srbije koja je upisana u list nepokretnosti .. sa površinom od 89.84.19ha, da navedenu parcelu na osnovu pravnosnažnog rešenja Privrednog suda u Subotici P 627/11 od 20.01.2011. godine koristi AD „Poljoprivreda“ u stečaju i da je toj kontroli prisustvovao predstavnik AD „Poljoprivreda“ u stečaju koji je po pozivu poljočuvarske službe opštine Senta saznao da se vrši setva na predmetnoj parceli, došao do proveri dobijenu informaciju te je naveo da AD „Poljoprivreda“ u stečaju nikom nije dala navedenu parcelu u zakup, pa ni ovde tuženom SZTR „Žito“. Tuženi je u sezoni 2012/13 učestvovao na licitaciji za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u zakupu i ne proveravajući o kom se zemljištu radi na terenu, na površini od 48 hektara od kp. broj .. je zasejao pšenicu. Nakon što je saznao da je izlazio poljoprivredni inspektor, predstavnik tuženog je obavio razgovor sa stečajnim upravnikom AD „Poljoprivreda“ koji mu je pokazao isprave iz kojih proizilazi da se radi o zemljištu u državnoj svojini, kao i da postoji rešenje o privremenoj meri kojim se zabranjuje Republici Srbiji da raspolaže predmetnim zemljištem, a privremena mera je određena u sporu koji se vodi između AD „Poljoprivreda“ u stečaju i Republike Srbije. Pred Osnovnim sudom u Subotici, vođen je postupak po tužbi AD „Poljoprivreda“ u stečaju protiv tuženog radi smetanja državine, između ostalog i na parceli .. pa su se u tom postupku stranke dogovorile da će zaključiti ugovor o zakupu dela te parcele odnosno za površinu od 48 hektara nakon čega će po isplati zakupnine tužilac povući tužbu. Između AD „Poljoprivreda“ u stečaju i tuženog je 26.02.2013. godine zaključen ugovor o zakupu dela kp. broj .. za površinu od 48ha za ekonomsku 2012 i 2013. godinu s tim što je tuženi obavezan da zemljište vrati AD „Poljoprivreda“ u stečaju do 31.10.2013. godine kao i da isplati zakupninu u iznosu od 23.000,00 dinara po hektaru odnosno ukupno 1.104.000,00 dinara. O zaključenju ovog ugovora AD „Poljoprivreda“ u stečaju nije obavestila Državno pravobranilaštvo niti nadležno ministarstvo. Po zaključenom ugovoru tuženi je AD „Poljoprivreda“ u stečaju isplatio zakupninu u iznosu kako je utvrđeno ugovorom nakon čega je po sprovedenim agrotehničkim merama skinuo usev pšenice sa predmetne parcele. Nad AD „Poljoprivreda“ otvoren je stečajni postupak 05.05.2011. godine koji je okončan u odnosu na AD „Poljoprivreda“ dok u odnosu na stečajnu masu nije. AD „Poljoprivreda“ u stečaju je 03.11.2011. godine podnela tužbu protiv tužene Republike Srbije radi utvrđivanja prava vlasništva na poljoprivrednom zemljištu i u tom postupku je određena ranije pomenuta privremena mera. Ovaj spor je okončan odbijanjem tužbenog zahteva i nakon toga sklapanjem vansudskog poravnanja 30.01.2015. godine kojim su stranke postigle dogovor u vezi isplate naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini za ekonomsku 2012/2013 godinu. Tim poravnanjem je utvrđeno da je AD „Poljoprivreda“ u stečaju obradila poljoprivredno zemljište u državnoj svojini bez pravanog osnova u površini od 1.657.5689 hektara pa se obavezala da na ime naknade isplati 329.806,59 evra do 05.03.2015. godine ali tim poravnanjem nije obuhvaćena kp. broj .. KO ... . Komisija za sprovođenje postupka javnog nadmetanja i davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini opštine Senta je 12.04.2016. godine odredila cenu za zaključivanje vansudskog poravnanja zbog bespravnog korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u opštini Senta za parcelu .. KO ... i ona je utvrđena od po 202,70 evra po hektaru za drugu klasu i 193,11 evra po hektaru za prvu klasu. Uprava za poljoprivredno zemljište Republike Srbije je ponudila vansudsko poravnanje tuženom kako bi se rešilo pitanje naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u sezoni 2012/2013 godini u površini od 88.84.19ha za kp. broj .. i to na iznos od 17.728,07 evra ali tuženi nije prihvatio da zaključi takvo vansudsko poravnanje.

U ovoj parnici tužilac smatra da je tuženi u poljoprivrednoj sezoni 2012/13 godinu bez pravnog osnova koristio opisano poljoprivredno zemljište pa s obzirom da za to nije isplatio naknadu potražuje da se tuženi obaveže da na ime bespravnog korišćenja predmetnog zemljišta isplati 17.728,07 evra. Nižestepeni sudovi nalaze da je tako postavljen tužbeni zahtev neosnovan jer tuženi nije ostvario korist od predmetnog poljoprivrednog zemljišta, s obzirom da je za isto platio zakup AD „Poljoprivreda“ u stečaju te da otuda tuženi nije pasivno legitimisan. Pored toga, tužilja nije dokazala koliko je iznosila naknada za korišćenje zemljišta u sezoni koja je ovde sporna s obzirom da je tužilja svoj zahtev zasnovala na cenama iz 2016. godine. Zbog svega toga je i odlučeno kao u izreci.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da je tužbeni zahtev tužioca u konkretnom slučaju neosnovan. Odredbom člana 219. ZOO je propisano da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete ili u odsustvu ove da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. U konkretnom sporu za tužilju je bilo neophodno da dokaže da je vlasnik spornih nepokretnosti ali i da ima pravo korišćenja istih u spornom periodu odnosno u sezoni 2012/2013 godina, zatim da je tuženi u to vreme nepokretnost koristio i da je od korišćenja te nepokretnosti ostvario određenu dobit, korist. Nije sporno da je tužilac vlasnik predmetnih nepokretnosti kao i da je iste tuženi koristio u navedenoj sezoni. Međutim, iz rešenja Privrednog suda u Subotici P 627/2011 od 20.01.2012. godine proizilazi da je određena privremena mera kojom je tuženoj Republici Srbiji zabranjeno svako posedovno raspolaganje poljoprivrednim zemljištem uključujući i ovde spornu kp. broj .. . Obrazlažući navedeno rešenje sud pojašnjava pojam posedovnog raspolaganja poljoprivrednim zemljištem na taj način što konstatuje da je tužilac u tom slučaju AD „Poljoprivreda“ u stečaju dugi niz godina korisnik tog zemljišta, da je opština Senta raspisala licitaciju za davanje u zakup tog zemljišta u poljoprivrednoj sezoni 2012/2013 te da upravo tom radnjom, dakle davanjem u zakup zemljišta tužiocu može biti pričinjena šteta što je bio razlog za određivanje privremene mere. Dakle, država Srbija jeste vlasnik spornog zemljišta ali istim nije imala pravo da raspolaže u tom periodu već je to pravo u smislu davanja na korišćenje po privremenoj meri imao upravo tužilac u toj parnici odnosno AD „Poljoprivreda“ u stečaju. Ta parnica je na kraju okončana vansudskim poravnanjem kojim je AD „Poljoprivreda“ platila Republici Srbiji naknadu za korišćenje tog zemljišta ali tim poravnanjem nije obuhvaćena ovde sporna parcela što ne utiče na napred iznet zaključak o pravu korišćenja iste u spornoj poljoprivrednoj sezoni. Tuženi je sa AD „Poljoprivreda“ zaključio ugovor o zakupu spornog zemljišta i platio zakupninu za navedenu sezonu na koji način proizilazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi za korist koju je ostvario platio adekvatnu naknadu u tom momentu onome ko je imao pravo da tim zemljištem tada raspolaže. Kada se kasnije odnos između AD „Poljoprivreda“ i Republike Srbije razrešio u korist Republike Srbije pitanje koristi koja je ostvarena trebalo je rešiti u njihovom odnosu nezavisno od ovde tuženog. Nije sporan stav koji se iznosi u reviziji tužilje da je tuženi nakon sačinjavanja zapisnika od strane poljoprivrednog inspektora 2012. godine saznao da koristi zemljište u društvenoj svojini. Međutim, to nije od uticaja u ovom slučaju jer je tuženi tada saznao i da država Srbija nema pravo na „posedovno raspolaganje“ kako je to odlučio privredni sud. Ako se svemu navedenom doda i da naknada koja se u ovom slučaju potražuje, a kako to pravilno nalaze nižestepeni sudovi, nije određena prema sezoni u kojoj je korišćeno zemljište već prema stanju iz 2016. godine na koji način tužilac nije dokazao ni visinu koristi koju je tuženi eventualno ostvario, proizilazi da je pravilno u konkretnom slučaju tužbeni zahtev odbijen.

Ostali navodi iz revizije ne dovode u sumnju napred izneti zaključak pa je zbog svega toga i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća
sudija
Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić