Istom presudom na osnovu člana 246. stav 7. i 348. stav 6. sve u vezi člana 87. Krivičnog zakonika okrivljenom su izrečene mere bezbednosti oduzimanja predmeta navedenih u izreci pobijane presude, dok je na osnovu člana 91. i 92. Krivičnog zakonika okrivljenom izrečena mera oduzimanja imovinske koristi navedene u izreci presude.

Shodno članu 261., 262. i 264. ZKP okrivljeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka s tim što će o visini istih sud odlučiti naknadno posebnim rešenjem.

Odlučujući o žalbi branilaca okrivljenog Milana Pajića, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Kž1 513/20 od 07.10.2020. godine istu delimično usvojio, i to samo u pogledu odluke o kazni, tako što je okrivljenom Milanu Pajiću za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, zadržao kaznu zatvora u trajanju od 4 godine i prethodno utvrdio za krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 6 meseci, pa je okrivljenog osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 4 godine i 6 meseci, u koju se okrivljenom uračunava vreme provedeno u pritvoru, kao i na meri zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor odnosno do upućivanja okrivljenog u Zavod za izvršenje krivičnih sankcija, a najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne zatvora. U preostalom delu žalba branilaca okrivljenog, odbijena je kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Milana Pajića, advokat Miljan Timotijević, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) i člana 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine u celosti ili delimično nižestepene presude ili samo odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno suđenje, pred potpuno izmenjenim većem ili da pobijane presude, u celini ili delimično, preinači, kao i da odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Milana Pajića, je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog Milana Pajića u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da iz izreke pravnosnažne prvostepene presude u pogledu krivičnog dela iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je između ostalog okrivljeni oglašen krivim, ne proizilazi uzročno posledična veza između radnji okrivljenog i nastupele posledice krivičnog dela, što je prema navodima zahteva, bitan element krivičnog dela i obavezan element osuđujuće presude.

Izloženi navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju, ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge.

Kako iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, utvrđenog u izreci prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni Milan Pajić, krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ izvršio jednom od alternativno predviđenih radnji izvršenja ovog krivičnog dela, tako što je u vreme i na mestu, bliže označenom u izreci pravnosnažne presude „... neovlašćeno radi prodaje držao supstancu koja je proglašena za opojnu drogu i to osušene delove biljke cannabis, koja sadrži THC u količini većoj od 0,3 %, ukupne neto mase 9769,52 grama...“, na način opisan u izreci presude, koju su, pored ostalog, prilikom pretresanja stana pronašli policijski službenici, to po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda izreka prvostepene presude sadrži sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je, između ostalog, okrivljeni u ovom krivičnom postupku pravnosnažno oglašen krivim i osuđen.

Imajući u vidu napred navedeno, kao i da posledica nije element bića krivičnog dela iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi nisu na štetu okrivljenog učinili povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu branioca okrivljenog.

Dalje, branilac u podnetom zahtevu ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP učinjenu prilikom donošenja odluke na osnovu člana 91. i 92. KZ. Međutim, istaknutu povredu zakona, branilac obrazlaže osporavanjem činjeničnih utvrđenja suda u pogledu toga da li je novac koji je oduzet od okrivljenog stečen krivičnim delom, čime zapravo, kao i navodima zahteva kojima polemiše sa ocenom izvedenih dokaza, ukazuje na povredu člana 440. ZKP, što ne predstavlja razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, zbog čega se Vrhovni kasacioni sud se u ocenu ovih navoda, nije upuštao.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac ističe i povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP. Međutim, kako u konkretnom slučaju nije ni moglo doći do istaknute povrede zakona, obzirom da prema izreci pravnosnažne presude, sud nije uopšte odlučivao o imovinskopravnom zahtevu, dok je mera oduzimanja imovinske koristi pribavljene izvršenjem propisane i izrečene okrivljenom primenom Krivičnog zakonika, Vrhovni kasacioni sud u ocenu te povrede nije upuštao, obzirom da sud o pravnim pitanjima iz navedene procesne odredbe nije ni odlučivao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić