U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Bojan Pantović, Milan Vujin i Vanja Popović, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9272/19 od 05.12.2019. godine, u sednici održanoj 18.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9272/19 od 05.12.2019. godine, u preinačenom delu.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25466/15 od 23.05.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, psihičkih bolova zbog povrede časti i ugleda zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 160.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 23.05.2019. godine, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, delimično je odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, psihičkih bolova zbog povrede časti i ugleda zbog neosnovanog lišenja slobode, isplati preko dosuđenog iznosa navedenog u izreci ove presude pod tačkom 1. iznos od još 200.000,00 dinara, sa traženom zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od dana presuđenja 23.05.2019. godine, pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete i izmakle koristi isplati iznos od 11.280,30 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, s traženom zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od dana podnošenja tužbe 07.12.2015. godine, pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 194.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke o troškovima postupka, do dana isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da isplati zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove parničnog postupka navedene u izreci ove presude pod tačkom 4. počev od dana presuđenja, pa do dana izvršnosti odluke o troškovima postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9272/19 od 05.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, psihičkih bolova zbog povrede časti i ugleda, zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 130.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.05.2019. godine do isplate i u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev da sud presudom obaveže tuženu da tužiocu po istom osnovu isplati i iznos od još 30.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.05.2019. godine, pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u preinačenom delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odlučuje u smislu člana 404. ZPP.

S obzirom da je revizija tužioca dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačenom delu, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem istražnog sudije Opštinskog suda u Staroj Pazovi Kri 55/09 od 13.06.2009. godine, određen pritvor zbog sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanje novca, kao i da se pritvor računa od dana i časa lišenja slobode i da će trajati najduže mesec dana. Rešenjem istog suda Kri 193/09 od 30.06.2009. godine, tužiocu je ukinut pritvor. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K 480/13 od 05.11.2013. godine, tužilac je na osnovu člana 423. stav 1. tačka 2. ZKP, oslobođen optužbe za krivično delo falsifikovanje novca, jer nije dokazano da je izvršio krivično delo za koje je optužen. Takođe, rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K 480/13 od 21.11.2013. godine, pravnosnažnim 29.11.2013. godine, tužiocu je vraćen novac u iznosu od 42.200 evra, privremeno oduzet po potvrdi o privremeno oduzetim predmetima od 12.06.2009. godine.

S obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je ocenio da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, te je nakon ocene svih okolnosti konkretnog slučaja i primenom odredbe člana 200 ZOO, odmerio naknadu u visini od 160.000,00 dinara, dok je u preostalom delu njegov zahtev odbio. Naime, u konkretnom slučaju tužilac je pretrpeo nematerijalnu štetu koja je u direktnoj uzročnoj vezi sa neosnovanim lišenjem slobode, s obzirom da je tom prilikom izvršen kućni pretres, da je njegova ćerka u to vreme imala šest meseci, da su pozvane komšije da budu svedoci i da je sve bilo propraćeno vestima u novinama, na televiziji i internetu, da tužilac radi u svojoj ... kao ..., zbog čega mu je prekinut dotok novca, da ga je zvalo mnogo ljudi da pita šta se dogodilo, da i danas kada plaća nešto u evrima svi gledaju novčanice, kao i da su se prijatelji udaljili, a odnos sredine prema njemu se promenio nakon što je bio u pritvoru.

Prihvatajući u svemu utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda, drugostepeni sud je konstatovao da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenio pravilo iz člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, te je, imajući u vidu utvrđene okolnosti konkretnog slučaja, preinačio prvostepenu odluku i ocenio da pravična naknada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled neosnovanog lišenja slobode u trajanju od 20 dana iznosi 130.000,00 dinara, zbog čega je u pobijanom delu odbijen zahtev tužioca za naknadu od još 30.000,00 dinara na ime naznačene naknade.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu u navedenom delu.

Nisu osnovani navodi revizije da je u pobijanom delu odluka doneta pogrešnom primenjenom materijalnog prava, jer je drugostepeni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno zaključio da iznos od 130.000,00 dinara, predstavlja adekvatnu satisfakciju za nematerijalnu štetu koju je tužilac pretrpeo u konkretnom slučaju, pa je zahtev preko dosuđenog iznosa odbio. Pri odlučivanju o visini novčane naknade, sud je vodio računa o svim okolnostima konkretnog slučaja, a naročito o visini naknade kojom se oštećenom pruža zadovoljenje za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, kao i da se novčanom naknadom nematerijalne štete, duševni bol ne otklanja, već se ublažava, pa naknada ove vrste predstavlja moralno zadovoljenje. Zato naknadu štete sud odmerava uzimajući u obzir sve subjektivne i objektivne okolnosti od značaja za odluku u konkretnom slučaju, a naročito one koje utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova izazvanih lišenjem slobode kao što su dužina trajanja pritvora, težina krivičnog dela koja je tužiocu bila stavljena na teret, bol, strah, te ostale patnje koje je zbog lišenja slobode tužilac pretrpeo. Imajući u vidu prethodno navedeno, te svrhu prava na naknadu štete po navedenom osnovu, dosuđivanje naknade u iznosu većem od 130.000,00 dinara, u konkretnom slučaju, bilo bi u suprtnosti sa značajem povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, a pogodovala bi težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), zbog čega je, suprotno navodima revizije tužioca, pravilno odlučeno o tužbenom zahtevu.

Sa izloženog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Tužiocu nisu priznati troškovi za izjavljenu reviziju, jer po istoj nije uspeo, primenom odredbe člana 153. ZPP-a.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić