Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić, Biserke Živanović, Jasminke Stanojević i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženih „Železnice Srbije“ AD Beograd i AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“, Beograd, radi naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4155/19 od 20.02.2020. godine, u sednici održanoj 13.11.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4155/19 od 20.02.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4155/19 od 20.02.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 146/18 od 23.09.2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 146/18 od 23.09.2019. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obavežu da tužiocu za period od februara 2015. godine zaključno sa avgustom 2015. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada solidarno plate pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ obaveže da tužiocu za period od septembra 2015. godine zaključno sa februarom 2018. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada plati pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obavežu da tužiocu za period od februara 2015. godine zaključno sa avgustom 2015. godine na ime naknade troškova za regres solidarno plate pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ obaveže da tužiocu za period od septembra 2015. godine zaključno sa februarom 2018. godine na ime naknade troškova za regres plati pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom petim izreke, odbijen je alternativni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obavežu da tužiocu za period od februara 2015. godine zaključno sa avgustom 2015. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada solidarno plate pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom šestim izreke, odbijen je alternativni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ obaveže da tužiocu za period od septembra 2015. godine zaključno sa februarom 2018. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada plati pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom sedmim izreke, odbijen je alternativni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obavežu da tužiocu za period od februara 2015. godine zaključno sa avgustom 2015. godine na ime naknade troškova za regres solidarno plate pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom osmim izreke, odbijen je alternativni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ obaveže da tužiocu za period od septembra 2015. godine zaključno sa februarom 2018. godine na ime naknade troškova za regres plati pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom devetim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4155/19 od 20.02.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda je potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Kragujevcu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaključio ugovor o radu 03.02.2003. godine sa JŽTP „Beograd“ za poslove mašinovođe, nakon čega je zaključio više aneksa ugvora o radu. Poslednji aneks ugovora o radu (i to pre statusnih promena i zaključenog aneksa iz 2015. godine), zaključio je sa tuženim „Železnice Srbije“ a.d. Beograd. Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd do septembra 2015. godine, a od tada kod tuženog AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“, kod koga je na osnovu zaključenih aneksa ugovora o radu raspoređen na poslovima mašinovođe.

Odlukom Vlade RS od 02.07.2015. godine izvršene su statusne promene kod tuženog „Železnice Srbije“ AD, izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i AD „Infrastruktura železnice Srbije“. Nakon izvršenih statusnih promena kod pravnog prethodnika tuženih, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, tužilac je zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim AD „Infrastruktura železnice Srbije“. Prema zaključenom ugovoru o radu sa aneksima, zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U Kolektivnom ugovoru koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženih, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu tuženi u listama sa obračunima zarada tužiocu nisu iskazivali novčani iznos spornih naknada. Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu troškova za ishranu u toku rada i naknadu za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od januar 2015. godine zaključno sa januarom 2018. godine, navodeći da mu u spornom periodu tuženi ove naknade nisu isplaćivali.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene, tako što su mu uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05, 61/05, 54/09 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Aneksom Kolektivnog ugovora AD „Železnice Srbije“ („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), članom 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljen rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je članom 5. stav 1. Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7. Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ AD („Sl. glasnik RS br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, konkretizacije ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br. 4/2015), a koje je identično regulisana i Aneksom Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br. 4/06) nije izvršena, jer se iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regres, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Pri tom visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. Ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu cenili pravilnost obračuna i visine tražene naknade za topli obrok i regres, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić