U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić, Gordane Komnenić, Božidara Vujičića i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Darko Komnenić, advokat iz ..., protiv tužene Gradske opštine Novi Beograd, koju zastupa Opštinsko pravobranilaštvo gradske opštine Novi Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2161/18 od 23.01.2019. godine, u sednici održanoj 15.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2161/18 od 23.01.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2161/18 od 23.01.2019. godine tako što se odbija kao neosnovana žalba tužene Gradske opštine Novi Beograd i potvrđuje presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 974/15 od 13.06.2016. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 974/15 od 19.01.2018. godine u stavu prvom i u stavu drugom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 974/15 od 13.06.2016. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 974/15 od 19.01.2018. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime neisplaćene naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada u periodu od 01.10.2012. godine 30.03.2015. godine, isplati ukupno 97.365,00 dinara, u mesečnim iznosima i sa zakonskom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužlji naknadi troškove postupka od 28.140,00 dinara. Stavom trećem izreke, odbijen je zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate od presuđenja do isplate na dosuđeni iznos troškova.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2161/18 od 23.01.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime neisplaćene naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada u periodu od 01.10.2012. godine 30.03.2015. godine, isplati ukupno 97.365,00 dinara, u mesečnim iznosima i sa zakonskom kamatom bliže određenim stavom prvim izreke i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka pred prvostepenim sudom, te je obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Tužena je podnela odgovor na reviziju tužilje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje propisani članom 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14 i 87/18), imajući u vidu da tužilja u reviziji ukazuje na drugačiji pravni stav zauzet u drugostepenoj odluci od pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda po ovom pitanju zbog čega postoji različito postupanje sudova o istoj pravnoj stvari što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tužene i tužena tužilji nije isplatila troškove prevoza koje potražuje u ovom postupku. Zahtevom sindikalne organizacije tuženog od 27.02.2012. godine zaposleni (među kojima i tužilja) članovi sindikata su zahtevali od tužene da se naknada za troškove za prevoz za dolazak na rad i odlazak sa rada i dalje vrši u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte. Tužena za zaposlene nije obezbedila sopstveni prevoz ali je obezbedila plaćanje naknade za prevoz kroz uplatu cene vrednosti ''bus plus''. Odlukom načelnika Gradske opštine Novi Beograd od 14.09.2012. godine određeno je da će se naknada za prevoz počev od meseca oktobra 2012. godine vršiti isključivo direktnom uplatom na ''bus plus'' karticu u skladu sa članom 40. stav 1. aneksa PKU. Utuženi iznosi predstavljaju cenu mesečne dopune za zaposlene za period od 01.10.2012. godine 30.03.2015. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev nalazeći da preporuke gradonačelnika nisu izvor prava, da tužena ne može da odredi način na koji će zaposleni dolaziti i odlaziti sa posla a time ni način isplate tih troškova, te da tužilja ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla na osnovu člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan zaključujući da je tuženi kao poslodavac ovlašćen da opštim aktom odredi uslove pod kojima se ostvaruje naknada troškova prevoza, pa i mogućnost da se takva naknada ne isplaćuje zaposlenom neposredno, ali uz obavezu da se zaposlenom obezbedi da on ne snosi troškove prevoza na rad i sa rada.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije da je drugostepena odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. Zakona o radu zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe („Službeni glasnik RS“ 23/98 i 11/09) u članu 38. stav 1. tačka 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza i to prevoza na rad i sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju. Prema članu 39. stav 1. zaposleni ima pravo na mesečno-pretplatnu kartu za dolazak i odlazak na rad za relacije gde javni prevoznik omogućava kupovinu. Po članu 40. stav 1. rukovodilac nadležnog organa po pravilu vrši naknadu troškova za prevoz za odlazak na rad i dolazak sa rada kupovinom mesečne pretplatne karte na početku meseca za naredni mesec za relaciju gde je to omogućeno, a prema stavu 2. istog člana izuzetno, na zahtev zaposlenog, rukovodilac nadležnog organa može doneti odluku da isplatu vrši u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte.

Na osnovu citiranih odredbi poslodavac je u obavezi da zaposlenom naknadi troškove prevoza. Jedino ograničenje tiče se visine ovih troškova i ono zavisi od visine mesečne pretplatne karte. Zakon nije regulisao način isplate troškova prevoza. Oko načina isplate se poslodavac i zaposleni mogu dogovoriti, a to može biti uređeno i Kolektivnim ugovorom kao u ovom slučaju. Pravo (ovlašćenje) u vidu realizacije ove isplate – kupovinom Bus plus karte ili isplatom tog iznosa zaposlenom pripada zaposlenom. Kako je Kolektivnim ugovorom koji se primenjuje na tuženog predviđeno da na zahtev zaposlenog, rukovodilac nadležnog organa može doneti odluku da isplatu vrši u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte, da je tužilac takav zahtev podneo, bili su ispunjeni uslovi da se tužiocu ovi troškovi isplate.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić