U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA, ... ul. ..., ..., čiji je punomoćnik Nikola Kliska, advokat u ..., protiv tuženog Preduzeća za proizvodnju, marketing, spoljnu i unutrašnju trgovinu „PARK AG“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Jasna Nikolić, advokat u ..., radi zaštite žiga, vrednost predmeta spora 100.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 921/19 od 18.11.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 03. septembra 2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 921/19 od 18.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 850/18 od 17.12.2018. godine u stavu prvom izreke, konstatovano je da je delimično usvojen tužbeni zahtev te utvrđeno da je tuženi, stavljanjem u promet proizvoda navedenih u ovom stavu izreke, izvršio povredu žigova tužioca sa registarskim brojevima: ..., ... i ..., sva tri sa prvenstvom zaštite od 03.06.2013. godine; zabranjeno je tuženom dalje stavljanje u promet istih ili sličnih pakovanja pakovanjima iz stava prvog izreke ove presude, kojima se povređuju tužiočevi žigovi; obavezan je tuženi da isključi iz prometa, te da o svom trošku uništi pakovanja proizvoda iz stava prvog izreke ove presude bez naknade, predmete kojima je izvršena povreda prava tužioca i obavezan je tuženi da o svom trošku objavi ovu presudu u javnom glasilu „Večernje novosti“. Stavom drugom izreke, delimično je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je tuženi stavljanjem u promet proizvoda navedenih u ovom stavu izreke, izvršio povredu žigova tužioca sa registarskim brojevima: ..., ... i ..., sva tri sa prvenstvom zaštite od 03.06.2013. godine; da zabrani tuženom dalje stavljanje u promet istih ili sličnih pakovanja kojima se povređuju tužiočevi žigovi; da se obaveže tuženi da isključi iz prometa i da o svom trošku uništi pakovanja proizvoda navedenih u stavu drugom izreke ove presude, bez naknade. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 921/19 od 18.11.2019. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tuženi, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tužilac je predložio da se revizija odbije kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11 ...18/20), i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovni su navodi revidenta kojima se ukazuje da je učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 88. Zakona o parničnom postupku od strane drugostepenog suda. U punomoćju za zastupanje koje je tužilac dao advokatima Vladimiru Marenoviću, Zoranu Graovcu, Sanji Ćetković, Veri Đurović Bojović, nije navedeno da se isto ne može preneti na neko drugo lice. Prema odredbi člana 89. stav 1. tačka 3. ZPP kada stranka koja je izdala punomoćje za vođenje parnice nije bliže odredila ovlašćenja u punomoćju, punomoćnik je na osnovu ovakvog punomoćja ovlašćen da prenese punomoćje na drugog punomoćnika, što je u konkretnom slučaju i učinjeno tako što je zameničko punomoćje izdato advokatima Veri Davidović i Nikoli Kliska. Stoga nisu osnovani navodi revidenta kojima se dovodi u pitanje punovažnost zameničkog punomoćja kojima se ovlašćuju navedeni advokati.

Ne stoje navodi o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka u smislu člana 147. stav 1. u vezi člana 197. stav 2 ZPP. Pobijanom presudom nije odlučivano o eventualnom tužbenom zahtevu koji je tužilac postavio u ovoj parnici, pa je bez značaja da li se radi o odvojenim tužbama, a ne o eventualnim tužbenim zahtevima.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je nosilac žigova broj ..., ... i ..., sva tri sa prvenstvom zaštite od 03.06.2013. godine. Upoređivanjem fotografija ambalaže proizvoda tužioca koji predstavljaju predmet zaštite napred navedenih žigova sa ambalažom proizvoda tuženog navedenih u stavu prvom izreke presude, utvrđeno je da postoji bitna sličnost koja je dovoljna da u relevantnom delu javnosti izazove zabunu u pogledu porekla proizvoda, odnosno da može da se stvori zabuna da se radi o proizvodima tužioca. Sličnost između ambalaže tužioca i tuženog je u kombinaciji narandžaste i plave boje koja se koristi na svim proizvodima, takođe na ambalaži je dominantna reč ... u čijoj blizini se nalazi tekst na plavom polju sve na beloj podlozi. Tuženi ima registrovan žig „...“ i žig „...“, s tim da nisu zaštićene i boje, već su žigovi crno beli. Utvrđeno je da se povreda žiga od strane tuženog sastoji u tome što je svoj žig „...“ koristio upravo u plavoj boji, a koji je sa sličnim rasporedom na ambalaži, ali i sa drugim tekstom zaštitio tužilac svojim žigu. Pored toga, tuženi ima i registrovan žig sa slikom ... (koja je izvor pigmenta karotena koji je od značaja za boju kože) i to u kombinaciji narandžaste i zelene boje. Međutim, tuženi je na svojim proizvodima koristio sličicu sa dve ..., koja se nalazi i na zaštićenom žigu tužioca. Tuženi je zaštitio svoje proizvode, ali je sve elemente svojih žigova koristio na način da podražava izgled žigova tužioca. Tužba je podneta 04.03.2014. godine.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac ima pravo na zaštitu u smislu člana 38. i 73a Zakona o žigovima, jer je tuženi elemente svojih žigova koristio na način da podražava izgled žigova tužioca, tako da se na ovaj način može stvoriti zabuna kod prosečnog potrošača prilikom kupovine preparata za zaštitu od sunčanja, tako što bi se proizvod tuženog zamenio za proizvod tužioca. Zato je usvojen tužbeni zahtev tužioca.

Pravilno drugostepeni sud polazi od odredbe člana 72 , a u vezi sa članom 38. Zakona o žigovima, kojom je propisano da se povredom prava smatra svako neovlašćeno korišćenje zaštitinog znaka od bilo kog učesnika u prometu u smislu čl. 38. i 43. stav 2. Zakona o žigovima. Neovlašćeno korišćenje žiga, po članu 38. stav 2. daje pravo nosiocu žiga da zabrani neovlašćeno korišćenje znaka koji je istovetan njegovom ranije zaštićenom žigu za istovetnu ili sličnu robu i usluge, odnosno znaka koji je sličan njegovom ranije zaštićenom žigu za istovetnu ili sličnu vrstu robe i usluga, ako postoji verovatnoća da zbog te sličnosti nastane zabuna u relevantnom delu javnosti, koja obuhvata i verovatnoću dovođenja u vezu znakova. U konkretnom slučaju po pravilnom zaključku drugostepenog suda radi se sličnosti znakova za istovetnu robu. Kada se radi o zaštiti žiga po osnovu sličnosti za istovetnu robu, odnosno usluge, osnovanost postavljenog zahteva zavisi od toga da li je znak do te mere sličan žigu da prosečan potrošač razliku može primetiti ako na to obrati naročitu pažnju.

U toku postupka je utvrđeno da je tuženi je zaštitio znakove razlikovanja za svoje proizvode, ali sve elemente svojih žigova koristio je na način da podražava izgled žigova tužioca, te se na ovaj način može stvoriti zabuna kod prosečnog potrošača prilikom kupovine preparata za zaštitu od sunčanja, tako što bi se proizvod tuženog zamenio za proizvod tužioca, a koje tuženi stavlja u promet na tržištu Republike Srbije, u istim prodajnim objektima u kojima je tužilac stavljao u promet. Pri tom je drugostepeni sud prihvatio ocenu prvostepenog suda da se radi o tkvoj sličnosti suprotstavljenih znakova, koji može stvoriti zabunu kod prosečnog potrošača na istom tržištu.

S obzirom na navedeno, pravilnom primenom odredbe člana 72. u vezi sa članom 38. Zakona o žigovima usvojen je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje povrede tri žiga tužioca od strane tuženog.

Zakonom o žigovima uređeno je pitanje obima i načina ostvarenja zaštite ovog prava, a članom 41. Zakona regulisana su i ograničenja prava. Prema članu 41. stav 1. Zakona o žigovima, nosilac žiga ne može da zabrani drugom licu da pod istim ili sličnim znakom stavlja u promet svoju robu, odnosno usluge ako taj znak predstavlja njegovo poslovno ime ili naziv koji je na savestan način stečen pre priznatog datuma prvenstva žiga. Iz ove odredbe proizlazi da u konkurenciji žiga i firme, zakonodavac prioritet daje zaštiti firme, ali pod uslovom da znak predstavlja poslovno ime ili naziv određenog lica, da je ono stečeno na savestan način, te da je stečeno pre priznatog datuma prvenstva žiga. U konkretnom slučaju se ne radi o konkurenciji žiga i firme, te nema mesta primeni odredbe člana 41. Zakona o žigovima. U reviziji, revident potencira da je od ranije koristio verbalni znak ..., kao naziv proizvd ili usluga. Međutim, ovo nije od značaja upravo sa razloga koje su sudovi uzeli za bitne u odlučivanju od tužbenom zahtevu, a to je da tuženi verbalizme na koje ima pravo koristi na nedozvoljen način, u kombinaciji elemenata svojih žigova i žigova tužioca kojima podražava žig tužioca u meri da može stvoriti zabunu o proizvodima.

Odredbom člana 73. stav 1.Zakona o žigovima propisano je da tužbu zbog povrede prava može podneti nosilac žiga, podnosilac prijave, sticalac licence, korisnik kolektivnog žiga, uz saglasnost nosioca kolektivnog žiga i korisnik žiga garancije, uz saglasnost nosioca žiga garancije. Tužilac je podneo prijavu za tri žiga Zavodu za intelektualnu svojinu sa prvenstvom zaštite 03.06.2013. godine, a tužba je podneta 04.03.2014. godine, deset meseci nakon podnošenja zahteva za registraciju žiga. Sledi da su nižestepeni sudovi pravilno cenili blagovremenost tužbe, kada su našli da je tužba podneta u zakonskom roku iz člana 74. stav 1. Zakona o žigovima, računajući rok od sticanja prava tužioca podnošenjem prijave žiga. Na osnovu toga je pravilno pobijanom presudom data zakonom ustanovljena zaštita tuiocu.

Odluka o troškovima postupka doneta je pravilnom primenom člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tuženog kao neosnovanu.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić