Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 2378/19 od 11.02.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužilje i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužena je podnela odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova revizijskog postupka.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje radi ujednačavanja sudske prakse, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana kao korisnika finansijskih usluga.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao korisnik kredita zaključila Ugovor o stambenom kreditu za kupovinu nepokretnosti 31.10.2012. godine, kojim je tužena banka odobrila stambeni kredit u iznosu od 36.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u korišćenje uz konstataciju da će kredit iz ovog ugovora biti ponuđen na osiguranje Nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita (NKOSK). Kredit je odobren na period od 346 meseci, a ugovarači su se saglasili da ostale relevantne podatke u vezi sa načinom otplate kredita detaljno reguliše plan otplate kredita koji sa obaveznim elementima ugovora čini sastavni deo tog ugovora, te da ih je potpisivanjem ugovora korisnik kredita prihvatila i saglasila se sa istima. Ugovorena je promenljiva nominalna kamatna stopa, čiji će se obračun vršiti linearnom metodom i efektivna kamatna stopa od 5,78% na godišnjem nivou, kao i ukupan iznos koji korisnik kredita treba da plati banci, a izračunat je na dan zaključenja ugovora. Članom 5. ugovora, regulisani su stvarni troškovi, tako što ih korisnik kredita preuzima na sebe, uz obavezu da na ime stvarnih troškova plati na dan podnošenja zahteva fiksni trošak podnošenja zahteva za stambeni kredit u visini od 1.000,00 dinara, dok su u članu 6. ugovora, regulisani ostali troškovi i naknade, tako da korisnik kredita preuzima na sebe obavezu da plati, pored ostalog, fiksni trošak podnošenja zahteva za osiguranje kredita kod NKOSK u iznosu od 3.398,50 dinara, fiksni trošak premije osiguranja kod NKOSK u visini od 153.125,00 dinara i fiksni iznos od 0,80% od dinarskog iznosa odobrenog kredita na ime naknade za obradu kreditnog zahteva u momentu puštanja kredita u korišćenje koji banka može automatski naplatiti u skladu sa svojim procedurama. U obaveznim elementima ugovora, između ostalog, u tački 3.5. iskazana je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita na taj način što je naknada za realizaciju kredita označena u iznosu od 32.296,46 dinara, naknada za podnošenje zahteva NKOSK 3.398,50 dinara, kao i premija osiguranja kod NKOSK 151.389,67 dinara. Pored uručenih bitnih elemenata ugovora o kreditu, prilikom zaključenja ugovora tužilji je uručen i detaljan plan otplate kredita koji pored ostalog sadrži i navedene naknade i troškove koji padaju na teret korisnika kredita. Tužilji je na ime provizije za premiju osiguranja kod NKOSK naplaćen iznos od 153.125,00 dinara, na ime naplate zahteva za osiguranje kredita kod iste Korporacije iznos od 3.398,50 dinara i na ime obrade kredita iznos od 32.296,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan, s obzirom da se tužilja saglasila sa obavezom plaćanja premije osiguranja kod NKOSK i zahteva za osiguranje kredita kod iste Korporacije i da su ugovor o stambenom kreditu i obavezni elementi ugovora koji su njegov sastavni deo sadržali jasne i nedvosmislene podatke o obavezi i visini naknade za obradu kreditnog zahteva, pa tužilja nije mogla biti u zabludi koje su njene obaveze prema banci, niti se radi o predmetu obaveze koji je nedopušten, neodređen ili neodrediv u smislu člana 47. Zakona o obligacionim odnosima. Po nalaženju nižestepenih sudova tužena nije postupala suprotno načelu savesnosti i poštenja, načelu slobode ugovaranja i jednake vrednosti uzajamnih davanja, pri čemu činjenica da tužena banka nije tužilji, pre zaključenja ugovora dostavila ponudu, ne utiče na drugačiji zaključak, jer tužilja nije pružila dokaz da je tražila korišćenje prava da u predugovornoj fazi od banke dobije ponudu i da su joj ta prava i pored traženja bila uskraćena.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Ugovor o kreditu po svojoj pravnoj prirodi je posebna vrsta ugovora po pristupu, ali kod ovakvih ugovora sloboda pregovaranja nije u potpunosti isključena pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstava obezbeđenja rezultat pregovora i ugovoranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduženja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužilje i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovornih odredaba.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi propisano je u članu 17. stav 4. tačka 8. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 6/11 i 139/14) i obuhvata obavezu banke da u ponudi na propisanom obrazcu prikaže efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu koga je taj iznos obračunat. Osim toga, u ponudi mora biti navedena vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi - periode u kojima će se menjati i način izmene (tačka 10.) i eventualnu obavezu zaključivanja ugovora o sporednim uslugama koje su u vezi sa ugovorom o kreditu (ugovora o osiguranju i dr.) kad je to zaključivanje obavezno radi dobijanja kredita pod uslovima iz oglasa (tačka 12.). Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), važećoj u vreme zaključenja predmetnog ugovora, propisan je izgled i sadržina obrazaca koji se uručuju korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12.) i da korisniku kredita uz zaključen ugovor uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate kredita sačinjene na odgovarajućim obrascima (tačka 13.).

Shodno tome banka ima pravo na naplatu troškova i bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci naknadu za obradu kredita, kao i naknadu za zahtev i premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osigiranje stambenih kredita, može biti pravno valjana, samo pod uslovom da su isti jasno predočeni korisniku u predugovornoj fazi, tako da korisnik ni jednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč. U konkretnom slučaju tužena banka nije dokazala da je tužilji u skladu sa svojim obavezama o obaveštavanju korisnika u predugovornoj fazi uručila ponudu na propisanom obrazcu, koja je sadržala jasne i nedvosmislene podatke o navedenim troškovima kredita. Takvo postupanje tužene banke protivno je načelu savesnosti i poštenja, kao i osnovnim načelima zaštite korisnika iz člana 5. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga o pravu na ravnopravan odnos sa davaocem finansijske usluge, pravu na informisanje i pravu na određenost ili odredivost ugovorne obaveze, pa su predmetne ugovorne odredbe izložene posledicama ništavosti, nasuprot pogrešnom zaključku nižestepenih sudova. Prema članu 104. ZOO tužena je u obavezi da vrati tužilji ono što je primila po ništavim odredbama ugovora, zbog čega tužilja osnovano potražuje navedene novčane iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. ZOO.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav tužbe i jednog podneska od strane advokata po 6.000,00 dinara, zastupanja na tri održana ročišta po 7.500,00 dinara, sastav žalbe i revizije po 12.000,00 dinara, sve prema važećoj AT, kao i trošak sudske takse za tužbu, prvostepenu presudu i žalbu po 13.542,00 dinara i reviziju u iznosu od 27.083,00 dinara, prema važećoj TT, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen primenom člana 154. stav 2. ZPP, jer ovi troškovi nisu bili potrebni radi vođenja parnice.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić