U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužilaca AA iz ... i BB iz .. čiji je punomoćnik Kristina Pavlović, advokat iz ..., protiv tuženih: Stečajna masa društva sa ograničenom odgovornošću „Lap color” Rakovac u stečaju čiji je punomoćnik Milana Kozomora, advokat iz ... i VV iz ..., čiji je punomoćnik Vladan Ivanović, advokat iz ..., sa umešačem na strani prvotuženog „GG“ ..., radi utvrđenja ništavosti, vrednost predmeta spora 100.000,00 dinara, odlučujući o reviziji prvotuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6292/18 od 07.03.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 30.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija prvotuženog, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6292/18 od 07.03.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6292/18 od 07.03.2019. godine, preinačena je presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 972/17 od 28.03.2018. godine i presuđeno je tako što je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, overen pred Opštinskim sudom u Kruševcu, pod poslovnim brojem Ov 13289/2008 zaključen dana 30.06.2008. godine i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je prvotuženi, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...sa izmenama), i ocenio da revizija prvotuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, dana 14.02.1983. godine drugotuženi, kao prodavac i drugotužlac i njegov sada pokojni otac DD, kao kupci zaključili su Ugovor o kupoprodaji stambene zgrade veličine 10 h 12,5 m koja se sastoji od prizemlja, sprata i potkrovlja i nalazi se na kat. parceli ... KO ..., čija je površina 4,5 ara sa pravom trajnog korišćenja ove kat. parcele. Ugovorom je predviđeno da drugotuženi kupcima prodaje navedene nepokretnosti po ceni od 800.000.000,00 tada važećih dinara i da je prodavac od kupca odmah primio ovu ugovorenu cenu. Ugovor nije overen i na osnovu njega nije sproveden upis u registrima nepokretnosti. Presudom Opštinskog suda u Kruševcu P 3698/91 od 16.05.1994. godine utvrđeno je da su BB i DD, u svojini i državini na stambenoj zgradi – kući u ul. ... u ..., dimenzije 12,5 h 10 metara koja se sastoji od prizemlja, sprata i potkrovlja i nalazi se na kat. parceli ... KO ..., čija je površina 4,5 ara sa pravom trajnog korišćenja ove kat. parcele, što je VV kao tuženi u tom predmetu dužan da prizna i dozvoli da se tužioci upišu kao vlasnici ovih nepokretnosti kod nadležne geodetske uprave i dozvoli upis tužilaca. Navedena presuda nikada nije sprovedena u registrima nepokretnosti i prava na njima. Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu O 1205/2003 na zaostavštini DD bivšeg iz ..., koju čini između ostalog, kuća, zgrada površine 1,46 ari, na kat. parceli ... kao i dvorište na istoj parceli u površini od 2,84 ara, za naslednike su oglašeni ovde tužioci, zatim ĐĐ iz ..., majka tužilaca, inače supruga DD i EE iz ..., sestra tužilaca. Dalje je utvrđeno da je ovlašćenjem od 20.06.2008. godine, drugotuženi ovlastio drugotužioca da u ime i za račun drugotuženog može izvršiti sve pravne radnje u vezi sa izdavanjem rešenja o dodeli katastarske parcele ... KO ..., kao i u pogledu legalizacije objekta, pribavljanje rešenja o upotrebi objekta i prenos na treće lice. Dana 30.06.2008. godine drugotuženi, kao prodavac i prvotuženi, kao kupac zaključili su Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti. U članu 1. ugovora navedeno je da je prodavac vlasnik kat. parcele ... KO ... u površini od 430 m2, na kojoj je kao investitor izgradio objekat ukupne korisne površine 305,73 m2, spratnosti P+1+Pk u ulici ..., u ... (nekada ulica ...). Tužioci su imali saznanje i saglasili su se da se kuća proda ovde tuženom, dok nema dokaza da je ovu saglasnost dala EE, kao i ĐĐ. Na osnovu navedenog ugovora kupac nekretnine, prvotuženi se upisao u katastar nepokretnosti kao nosilac prava korišćenja na zemljišnoj parceli ... ukupne površine 4a i30m2, dok je upisan kao nosilac prava svojine u celosti na objektima na tom zemljištu i to porodičnoj stambenoj zgradi i pomoćna zgrada na predmetnoj parceli. Zatim je prvotuženi dao založnu izjavu kojom je pristao da se u korist „GG“ ..., upiše izvršna vansudska hipoteka na navedenim nepokretnostima radi obezbeđenja potraživanja ovde umešača kao poverioca iz Ugovora o hipotekarnom kreditu koji je banka zaključila sa korisnikom kredita, dužnikom „ŽŽ“ DOO ... . Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 332/11 od 20.06.2011. godine otvoren je postupak stečaja nad dužnikom ovde prvotuženim.

Iz ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je zaključio da tužioci nikada nisu stekli pravo svojine s obzirom da se svojina stiče upisom u javne knjige, a upis tužioci nisu izvršili. Pri zauzimanju ovakvog stava, prvostepeni sud je imao u vidu i da je BB, postupajući kao punomoćnik i potpisujući ugovor od 30.06.2008. godine saglasio se, odnosno priznao VV svojstvo vlasnika predmetne nepokretnosti. Zato je odbijen tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvosetepenog suda, pa je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu ovog suda, ugovor o kupoprodaji nepokretnosti je ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer pravo svojine na stvari može da prenese samo vlasnik stvari. Tužioci, AA i BB, kao i EE i ĐĐ, stekli su pravo svojine na predmetnom nepokretnošću na osnovu odluke državnog organa, odnosno presude i nasleđivanjem, te VV u momentu zaključenja ugovora nije bio vlasnik predmetne nepokretnosti. Prema stanovištu drugostepenog suda, činjenica da je BB zastupao VV, prilikom zaključenja predmetnog ugovora o prodaji nepokretnosti, odnosno po osnovu punomoćja postupao u njegovo ime i za njegov račun, nije od uticaja na punovažnost ugovora, s obzirom da drugotužilac nije jedini vlasnik nepokretnosti, već je jedan od suvlasnika pored majke i sestara.

Vrhovni kasacioni sud prihvata izraženo stanovište drugostepenog suda, pa samim tim nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Revizijom protuženog osporava se pravilnost primene odredbe člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Revident navodi da je sud pravilno utvrdio da je u ugovoru označeni prodavac nepokretnosti, ovde drugotuženi u momentu zaključenja predmetnog ugovora u javnim knjigama-katastru nepokretnosti LN ... KO ... bio je upisan kao jedini titular prava svojine, da nisu bila upisana stvarna prava drugih lica niti ograničenja u raspolaganju, niti drugih pravnih činjenica koje mogu biti od uticaja na postojanje prava na nepokretnostima, kao i da je prvotuženi upisan u katastru nepokretnosti kao titular prava svojine na predmetnoj nepokretnosti. Revident smatra da je na ovako utvrđeno činjenično stanje sud propustio da primeni odredbe Zakona o državnom premeru i katastru nepokretnosti i upisima prava na nepokretnostima („Sl. glasnik RS“, br. 83/92 ...101/05) i odbije tužbeni zahtev.

Revizijski navodi nisu osnovani.

Odredbom člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Stavom 2. istog člana propisano je da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom. Odredbom člana 33. istog zakona propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javne knjigu ili na drugi odgovorajući način određen zakonom.

Pravilno je stanovište drugostepenog suda da prenosilac stvari koji prenosi u svojinu drugog lica u trenutku prenosa mora i sam biti vlasnik iste da bi prenos bio punovažan, s obzirom da je opšte pravilo da niko ne može preneti više prava na drugoga nego što sam ima. Pretpostavka za sticanje prava svojine pravnim poslom je da je svojina prethodnika upisana u zemljišnim knjigama, odnosno katastru nepokretnosi, ili da postoji valjana isprava na osnovu koje se prethodnik može upisati u javnu knjigu.

U toku postupka je utvrđeno da su tužioci (AA i BB) i EE i ĐĐ, stekli pravo svojine na predmetnom nepokretnošću na osnovu odluke državnih organa, odnosno presude Opštinskog suda u Kruševcu P 3698/91 od 16.05.1994. godine i nasleđivanjem (rešenje Opštinskog suda u Kruševcu O 1205/2003), te da VV u momentu zaključenja Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 30.06.2008. godine nije bio vlasnik predmetne nepokretnosti. Zakonska pretpostavka tačnosti upisanih podataka u registar nepokretnosti je oboriva. U momentu zaključenja ugovora kao vlasnik nepokretnosti u katastaru bio je upisan drugotuženi, koji je istu tu nepokretnost prethodno prodao drugotužiocu i njegovom sada pok. ocu DD po osnovu Ugovora od 14.02.1983. godine. Pored toga, drugotuženi je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kruševcu P 3698/91 od 16.05.1994. godine obavezan da prizna i dozvoli da se tužioci BB i DD upišu kao vlasnici predmetne nepokretnosti kod nadležne geodetske uprave i dozvoli upis tužilaca. Iz navedenog sledi da je drugotuženi svakako znao da nije vlasnik nepokretnosti koju prodaje.

Saglasno članu 454. Zakona o obligacionim odnosima obaveza je prodavca da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, te je nužno da prodavac ima pravo svojine u trenutku predaje stvari. Drugotuženi u momentu zaključenja ugovora nije bio vlasnik predmetne nepokretnosti. Stoga je ništav prenos prava svojine na predmetnim nepokretnostima od strane drugotuženog prvotuženom, jer je predmet navedenog ugovora nedopušten u smislu člana 47. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da na punovažnost predmetnog ugovora nije od uticaja činjenica da je u zaključenju navedenog ugovora učestvovao drugotužilac, jer isti kao suvlasnik navedene nepokretnosti zajedno sa majkom i sestrama, te nije mogao da raspolaže celom nepokretnošću.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju prvotuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić