Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA DOO ..., čiji je punomoćnik Marina Resimić, advokat u ..., protiv tuženog „Procredit leasing“ DOO Beograd, u likvidaciji, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi sticanja bez osnova, vrednost predmeta spora 113.228,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4162/19 od 21.05.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 17.12.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4162/19 od 21.05.2020. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4162/19 od 21.05.2020. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 969/19 od 17.04.2019. godine stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 113.228,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.05.2011. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da isplati tuženom iznos od 25.110,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4162/19 od 21.05.2020. godine stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i potrebe novog tumačenja prava.

U odgovoru na reviziju tuženi je predložio da se revizija odbaci kao nedozvoljena, a ukoliko sud pristupi odlučivanju o reviziji da istu odbije kao neosnovanu.

Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca jer u konkretnom slučaju za to nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku. Nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Drugostepenom presudom je pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužioca za isplatu iznosa od 113.228,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.05.2011. godine do isplate po osnovu neosnovanog obogaćenja usled neosnovane naplate naknade troškova odobravanja i sprovođenja ugovora o finansijskom lizingu, kao i PDV na navedene troškove. Nižestepeni sudovi polazeći od odredaba Zakona o finansijskom lizingu i Odluke Narodne banke Srbije o minimalnim uslovima za zaključenje ugovora o finansijskom lizingu i o načinu iskazivanja lizing naknade i drugih troškova koji nastaju zaključenjem tog ugovora ( „Sl. glasnik RS“, br.91/10), zaključili da tuženi ima pravo da prilikom zaključenja ugovora o finansijskom lizingu naplati od korisnika lizinga troškove obrade zahteva. Kako je tužilac prilikom zaključenja ugovora bio upoznat sa svim bitnim elementima ugovora, uključujući i troškove obrade zahteva, zaključak je sudova da je plaćanjem navedenih troškova ispunio svoju punovažnu ugovornu obavezu. Zato je odbijen kao osnovan zahtev za vraćanje novčanog iznosa uplaćenog tuženom po osnovu navedenog ugovora o lizingu.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način odlučivanja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije potrebno ni novo tumačenje prava, ni ujednačavanje sudske prakse. Neosnovano je pozivanje revidenta na pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22.05.2018. godine, jer se taj stav ne odnosi na troškove lizing naknade. S tim u vezi neosnovano je i ukazivanje revidenta na odluke koje se odnose na troškove obrade kredita, a koje su zasnovane na navedenom pravnom stavu.

Razlozi koji se tiču pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, na koje se poziva revident, nisu zakonski osnov zbog koga se može izjaviti posebna revizija.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom odredaba člana 410. u vezi sa članom 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20) i odlučio da revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se ne može izjaviti.

Prema odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku, u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena. Odredbom člana 480. stav 2. Zakona propisano je da, ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku u privrednim sporovima shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona. U privrednim sporovima, sporovi male vrednosti, po članu 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta dana 22.02.2019. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 113.228,00 dinara. Kako se radi o sporu male vrednosti revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog i člana 413. Zakona o parničnom postupku, revizijski sud je reviziju odbacio kao nedozvoljenu.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić