Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju sa dopunom zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju prvotuženi je osporio revizijske navode i predložio je da se revizija tužioca odbije kao neosnovana, a troškove revizijskog postupka je tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi da je odluka koja se pobija revizijom doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa dokaznom snagom isprava. Ovakvi revizijski navodi zasnovani su na pogrešnoj oceni dokaza, iako drugostepeni sud nije iznova cenio dokaze, niti utvrđivao drugačije činjenično stanje. Zbog navedenog bitna povreda na koju se ukazuje nije učinjena u postupku donošenja odluke koja se revizijom pobija. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke, a u kom pogledu pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, nezavisno od primene materijalnog prava, ne predstavlja dozvoljeni revijski razlog u smislu člana 407. st. 2. Zakona o parničnom postupku. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da je drugostepena odluka ne sadrži razloge, odnosno da je zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva odnosi se na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima bliže opredeljenim u izreci presude, na kojima je određeno izvršenje rešenjem Privrednog suda u Leskovcu Iv 147/10 od 17.05.2011. godine, kao i zahtev da se utvrdi da je izvršenje na navedenim nepokretnostima nedopušteno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa drugotuženim zaključio Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti dana 19.12.2011. godine, čiji je predmet bio prenos prava svojine na nepokretnostima iz lista nepokretnosti broj ... KO ... . Rešenjem RGZ SKN Leskovac, broj ...-...-.../... od 27.03.2012. godine, dozvoljen je upis prava svojine tužioca, a rešenjem RGZ SKN broj ...-...-... od 10.08.2012. godine dozvoljen je upis zabeležbe postojanja rešenja o izvršenju. Tužilac je kao kupac isplatio kupoprodajnu cenu i ispunio svoje obaveze iz zaključenog ugovora o kupoprodaji. Po predlogu prvotuženog protiv drugotuženog je određeno izvršenje po rešenju Privrednog suda u Leskovcu Iv 147/10 od 17.05.2011. godine, a koje je dostavljeno označenom izvršnom dužniku isticanjem preko oglasne table, dana 18.04.2011. godine i skidanjem dana 05.05.2011. godine, a rešenje Privrednog suda u Leskovcu Iv 1 br. 47/2010 od 17.05.2011. godine o promeni sredstva izvršenja na nepokretnostima, uručeno je drugotuženom preko oglasne table suda, isticanjem 02.09.2011. godine i skidanjem dana 16.09.2011. godine

Na osnovu napred utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud nalazi da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tužioca i drugotuženog punovažan u celini i da je tužilac stekao pravo svojine na pomenutim nepokretnostima, na osnovu čega je svoje pravo i upisao u javne knjige. Kako je zabeležba rešenja o izvršenju koja je izvršena u korist prvotuženog, upisana dana 10.08.2012. godine, nakon zaključenog ugovora, ista ne može proizvoditi pravno dejstvo, jer je tužilac predmetne nepokretnosti stekao na osnovu pravnog posla, kada iste nisu bile opterećene zabeležbom rešenja o izvršenju u korist ovde prvotuženog. Iz navedenih razloga je prvostepeni sud zaključio da je osnovan zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine na predmetnim nepokretnostima i da se izvršenje na istima proglasi nedopuštenim.

Drugostepeni sud ne prihvata navedeno stanovište prvostepenog suda. Smatra da time što je tužilac upisan rešenjem RGZ SKN Leskovac od 27.03.2012. godine, kao vlasnik predmetnih nepokretnosti, ne postoji njegov pravni interesa za postavljanje zahteva za utvrđenje prava vlasništva na nepokretnostima, kada je to svoje pravo već ostvario i upisao u javne knjige. Takođe, drugostepeni sud smatra i da ne spada u sudsku nadležnost deo tužbe kojim je tužilac tražio da se po pravnosnažnosti ove presude može u RGZ-SKN Leskovac, izvršiti brisanje zabeležbe izvršenja Privrednog suda u Leskovcu Iv1 47/10 od 17.05.2011. godine, jer sama pravnosnažna presuda kojom se utvrđuje određeno pravo predstavlja osnov za upis istog u nadležni katastar, a ne postoje uslovi da se daju bilo kakvi nalozi katastru nepokretnosti, kao samostalnom državnom organu. U pretohdno navedenom delu zahteva tužioca, drugostepeni sud smatra da je tužbu trebalo odbaciti. U vezi zahteva za utvrđenje nedopuštenosti izvršenja, drugostepeni sud smatra da su predmetno rešenje o izvršenju i rešenje o promeni sredstva izvršenja na nepokretnostima drugotuženom putem oglasne table dostavljena pre zaključenja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, između tužioca i drugotuženog dana 19.12.2011. godine, zbog čega ovaj ugovor ne proizvodi pravno dejstvo na osnovu odredbe čl. 20. st. 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Drugostepeni sud ukazuje da tužilac u trenutku donošnja rešenja o promeni sredstva izvršenja nije bio vlasnik nepokretnosti, niti je imao pravo koje u smislu člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, sprečava izvršenje, već da je pravo svojine na spornim nepokretnostima stekao nakon toga, pa je dužan je da trpi sprovođenje izvršenja na istim.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno ocenio da nema osnova za utvrđenje izvršenja nedopuštenim po tužbi, kao i da je u preostalom delu tužbu valjalo odbaciti u delu zahteva za utvrđenje prava vlasništva na predmetnim nepokretnostima i u delu zahteva da izvrši promena stanja upisa u katastru u pogledu brisanja zabeležbe rešenja o izvršenju.

Revizijom tužioca sa kasnijom dopunom osporava se izneto stanovište drugostepenog suda. Po navodima revidenta kupoprodajnu cenu za predmetne nepokretnosti po ugovoru od 19.12.2011. godine je izmirio isplatom hipotekarnih poverilaca, te da to nije učinio njihova potraživanja bi bila namirena u predmetnom postupku izvršenja, a prvotuženi ne bi bio namiren, pri čemu prvotuženi nikada nije započeo parnicu radi pobijanja navedenog ugovora. Smatra da je bio savestan u postupku sticanja spornih nepokretnosti, te da štetne posledice raspolaganja po označenom ugovoru može snositi samo drugotuženi, a da je usled dejstava pobijane odluke oštećen jedino tužilac, kao i da bi usled posledica ništavosti kojima je izložen sporni ugovor po stavu drugostepenog suda bile uspostavljene hipoteke koje je tužilac prethodno namirio isplaćujući kupoprodajnu cenu za nepokretnosti. Ukazuje i da izvršni dužnik u spornom postupku izvršenja nikada nije primio odluke izvršnog suda, već da je dostava vršena isticanjem tih odluka na oglasnu tablu.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca.

Tumačenjem odredbe člana 50. ZIO („Službeni glasnik RS“,br 31/2011 i dr.) proizlazi da se valjanost istaknutog prigovora trećeg lica u postupku izvršenja vezuje za postojanje određenih okolnosti u vidu njegovog prava koje sprečeva izvršenje. Pravo koje sprečava izvršenje mora biti tako da diskvalifikuje određenu imovinu izvršnog dužnika od dejstava sredstava i predmeta izvršenja koji su bili određeni u izvršnom postupku, pri čemu ono mora egzistirati do donošenja rešenja o izvršenju, odnosno zaključka kojim se određuje izvršenje, obzirom na to da su sva ona raspolaganja učinjena u samom postupku izvršenja izložena zasebnom dejstvu pravne nevažnosti ograničenom na učesnike u izvršenju, shodno članu 20. stav 7 ZIO („Službeni glasnik RS“,br 31/2011 i dr.). U tom slučaju učinjeno raspolaganje bez dejstava je prema izvršnom poveriocu koji će moći da se namiri imovinom koju je izvršni dužnik otuđio, dok je istovremeni sticalac dužan da trpi takvo namirenje.

Imajući u vidu navedeno, tužilac zahtev za utvrđenje nedopuštenosti izvršenja u postupku po rešenju Privrednog suda u Leskovcu Iv 147/10, od 17.05.2011. godine zasniva na tome što raspolaže pravom vlasništva na nepokretnostima koje su označene kao predmet izvršenja. Takvo svoje pravo zasniva na ugovoru od 19.12.2011. godine, koji je zaključen tek po donošenju označenog rešenja o izvršenju, odnosno rešenja Privrednog suda u Leskovcu Iv 1 br. 47/2010 od 17.05.2011. godine kojim je određeno kao sredstvo izvršenja prodaja spornih nepokretnosti drugotuženog u svojstvu izvršnog dužnika. Ovakvo raspolaganje izvršnog dužnika učinjeno u postupku izvršenja ne proizvodi pravno dejstvo u smislu člana 20. stav 7 ZIO („Službeni glasnik RS“,br 31/2011 i dr.). Otuda ni tužilac ne može imati pravo koje sprečava izvršenje, a što vodi odbijanju zahteva za utvrđenje nedopuštenosti izvršenja, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Takođe, pravilna je i ocena drugostepenog suda da je zahtev za provođenje promene brisanje zabeležbe rešenja o izvršenju na istim nepokretnostima kod RGZ-SKN Leskovac nedozvoljen.

Istovremeno, nije valjan zaključak drugostepenog suda o nedostatku pravnog interesa na strani tužioca za utvrđenje prava vlasništva na nepokretnostima, jer je isti protivrečan oceni o preostalom delu zahteva o kojem je odlučivao. Ovo iz razloga što tužilac u konkretnoj situaciji ustaje sa zahtevom za utvrđenje nedopuštenosti izvršenja na istim nepokretnostima u vezi sa kojim je kao prethodno pitanje opredelio zahtev za utvrđenje prava vlasništva u njegovu korist, bez obzira na stanje upisa u katastru nepokretnosti, pa se u tome sastoji njegov pravni interes i za ovakav utvrđujući zahtev. Ali, takav zahtev ne bi bio osnovan u smislu primene člana 20. stav 7 ZIO („Službeni glasnik RS“,br 31/2011 i dr.) koji ugovor iz koga tužilac izvodi pravo vlasništva na nepokretnostima ostaje bez pravnih dejstava, shodno prethodno već iznetom. Sledi da ovim svakako nisu bili ispunjeni uslovi za utvrđenje prava vlasništva u korist tužioca, a što bi vodilo odbijanju tužbenog zahteva. Kako su posledice po tužioca u slučaju odbačaja tužbe po njega blaže, to u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom nisu učenjeni propusti koji bi vodili drugačijem ishodu postupka.

Nisu osnovani revizijski navodi o načinu na koji je tužilac isplatio kupoprodajnu cenu po ugovoru od 19.12.2011. godine namirenjem hipotekarnih poverilaca, odnosno da bez toga prvotuženi ne bi mogao da se naplati prodajom spornih nepokretnosti u postupku izvršenja zbog postojanja upisanih hipoteka. Način ugovaranja isplate kupoprodajne cene po označenom ugovoru i predviđanje buduće naplate potraživanja prvotuženog u svojstvu izvršnog poverioca po rešenju o izvršenju obuhvaćenom tužbom ne isključuju obavezu tužioca da po zahtevu za utvrđenje nedopšutenosti izvršenja ukaže na postojanje prava koje sprečava izvršenje. Označeni ugovor o kupoprodaji spornih nepokretnosti ne može voditi postojanju prava koje sprečava konkretno izvršenje, kako je to već prethodno navedeno. U ovoj situaciji potpuno je irelevantna hipotetička situacija o namirenju u postupku izvršenja da do zaključenja ugovora od 19.12.2011. godine nije došlo. Pri tome, nejasni su revizjski navodi o tome da prvotuženi nikada nije započeo postupak radi pobijanja ugovora od 19.12.2011. godine, s obzirom na to da su samom primenom člana 20. stav 7 ZIO („Službeni glasnik RS“,br 31/2011 i dr.) isključena njegova dejstva u konkretnom izvršnom postupku. Nužnost pobijanja u ovakvoj situaciji izostaje.

Neosnovani su revizjski navodi o tome da štetne posledice raspolaganja u izvršnom postupku treba da snosi isključivo drugotuženi. Naprotiv, svako raspolaganje učinjeno po određivanju izvršenja na konkretnom predmetu imovine izvršnog dužnika nema dejstva u tom izvršnom postupku. Posledice takvog raspolaganja nužno ne znače i ništavost takvog raspolaganja, već zaštitu interesa izvršnog poverioca. Po određivanju izvršenja, odnos između imovine na kojoj se ono sprovodi i samog izvršnog dužnika nije slobodan, već ograničen. Svaka povreda takvih ograničenja bez dejstva je samo u odnosu na konretnog izvršnog poverioca, što suštinski znači da se izvršenje nesmetano može sprovesti na onoj imovini izvršnog dužnika kojom je raspolagao po prijemu rešenja o izvršenju. Predmet odlučivanja po tužbi nije bila ništavost konkretnog ugovora od 19.12.2011. godine, niti zahtev za restituciju usled posledica ništavosti, zbog čega se ispostavljaju neosnovanim revizijski navodi o eventualnom uspostavljanju ranijeg stanja stvarnih prava na nepokretnostima koje su ovim pravnim poslom prometovane.

Takođe, valja razlikovati zabeležbu prema pravilima čl. 73. Zakona o državnom premeru i katastru od zabeležbe rešenja o izvršenju iz člana 107. („Službeni glasnik RS“,br 31/2011 i dr.). Najpre, iako koriste isti deo naziva radi se o dve različite vrste upisa u javne registre. Upis zabeležbe prema opštim pravilima podrazumeva upis u registar određene pravno relevantne činjenice, a ovim se ne stiču nikakva dalja stvarno-pravna ovlašćenja, niti promena stanja upisa. Kod upisa zabeležbe rešenja o izvršenju izvršni poverilac, prema navedenoj odredbi važećeg propisa u spornom periodu, stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u sluačju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine. Ovakvo pravo sledovanja ne utiče na stečena prava pre upisa zabeležbe rešenja o izvršenju, ali ni ne isključuje manljivost raspolaganja izvršnog dužnika učinjen po donošenju rešenja o izvršenju u odnosu na konkretni deo njegove imovine. Na takav način po određivanju izvršenja prodajom spornih nepokretnosti izvršnog dužnika, ovde drugotuženog, svako njegovo raspolaganje tim istim nepokretnostima neće imati dejstva u konkretnom izvršnom postupku. Istovremeno, ovim se ne remete eventualna stečena stvarna prava tužioca, već konstatuje njegova obaveza da trpi namirenje izvršnog poverioca

Revizijski navodi tužioca nisu osnovani ni u delu kojima se osporava dostava drugotuženom spornog rešenja o izvršenju i rešenja Privrednog suda u Leskovcu Iv 1 br. 47/2010 od 17.05.2011. godine. Označene odluke u postupku izvršenja dostavljene su izvršnom dužniku, ovde drugotuženom putem oglasne table. Ovakav način dostave propisan je članom 29. ZIO („Službeni glasnik RS“,br 31/2011 i dr.). Protekom odgovarajućeg roka od pet radnih dana od trenutka isticanja na oglasnu tablu smatra se da je dostava izvršena uredno. Sledi da su označene odluke svakako uredno dostavljene drugotuženom u svojstvu izvršnog dužnika, odnosno u skladu sa pravilima dostavljanja u izvršnom postupku.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev prvotuženog za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju kao u stavu drugom izreke ove odluke, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća, sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić