U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Momir Radulović, advokat iz ..., protiv tuženog „Bruno invest“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Dejan Kranjčević, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1275/18 od 13.12.2018.godine, u sednici održanoj 18.01.2023.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1275/18 od 13.12.2018. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg snovnog suda u Beogradu P1 406/17 od 29.05.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilji na ime naknade štete u visini izgubljene zarade za period od 28.09.2000.godine do 30.08.2007.godine isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinog iznosa do isplate, kako je to navedeno u tom stavu. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na iznose navedene u stavu prvom izreke uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje fondu PIO za period od 28.09.2000.godine do 30.08.2007.godine, kao i da tužilji upiše staž u radnu knjižicu za navedeni period. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji za period od 01.01.1997.godine do 28.09.2000. godine uplati na ime naknade za neuplaćene doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje fondu PIO, na ime naknade za zdravstveno osiguranje Fondu zdravstevnog osiguranja i na ime naknade za osiguranje od nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Beograd iznose bliže navedene u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.09.2000. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 313.400,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1275/18 od 13.12.2018. godine stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i trećem izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete u visini izgubljene zarade za period od 28.09.2000.godine do 30.08.2007.godine isplati tražene pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinog iznosa do isplate, da joj za period od 28.09.2000.godine do 30.08.2007.godine na dosuđene iznose uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje fondu PIO za, kao i da tužilji upiše staž u radnu knjižicu za navedeni period i da joj na dosuđene iznose za period od 01.01.1997.godine do 28.09.2000. godine uplati na ime naknade za neuplaćene doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje fondu PIO, na ime naknade za zdravstveno osiguranje Fondu zdravstevnog osiguranja i na ime naknade za osiguranje od nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Beograd iznose bliže navedene u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.09.2000. godine do isplate. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu troškova.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog društva „CTP Holding“ AD Beograd od 08.09.2000.godine tužilji je prestao radni odnos kod ovog pravnog lica sa 28.09.2000.godine. Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1 1836/05 od 03.09.2005.godine (pravnosnažna 26.03.2008.godine) ovo pravno lice je obavezano da tužilju vrati na radno mesto na kome je radila pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa. U međuvremenu, poslodavac tužilje je promenio naziv u Privredno društvo „CTP BAU“ AD Beograd sa istim sedištem (koja promena je registrovana rešenjem APR od 02.08.2006.godine) i potom je ugovorom od 03.10.2006.godine preneo svoju imovinu, kao nenovčani ulog, na Privredno društvo „SBI Invest“ DOO Beograd (koje je osnovao). Nakon toga, poslodavac tužilje je prestao da postoji zbog pravnih posledica otvoranja i zaključenja postupka stečaja nad njime po rešenju Privrednog suda u Beogradu od 09.09.2010.godine. Privredno društvo „SBI Invest“ DOO Beograd je nastavilo da posluje sve do zaključenja ugovora od 19.11.2010.godine (o spajanju, uz pripajanje) sa Privrednim društvom „Bruno invest“ DOO Beograd, na kojeg je, ovim ugovorom, prenelo celokupnu svoju imovinu, prava i obaveze (uključujući i dugove) kao novog dužnika, nakon čega je prestalo da postoji, bez likvidacije (koja promena je registrovana u APR 23.11.2010.godine). U utuženom periodu od 28.09.2000.godine do 01.09.2007.godine (kada je osnovala Agenciju), tužilja nije bila zaposlena kod drugog poslodavca, a bila je prijavljena kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Veštačenjem je utvrđena visina potraživanja tužilje prema tuženom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, ocenivši kao neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog Privrednog društva „Bruno invest“ DOO Beograd, smatrajući da se ne radi o subjektivnom preinačenju tužbe u odnosu na ovog tuženog, već samo o pravilnom imenovanju tuženog. Prema stanovištu prvostepenog suda tuženi je na osnovu formalno pravnih transakcija samo menjao nazive i ugovorima formalno vršio prenos imovine sa jednog pravnog lica na drugo pravno lice, poslujući na istom sedištu i sa istim kapitalom. Donošenjem nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa tužilji, bez konačne odluke o njenom radnopravnom statusu, tuženi je onemogućio tužilju da radi (od 28.09.2000.godine do 01.09.2007.godine) i time joj pričinio materijalnu štetu u visini zarade koju bi ostvarila da joj radni odnos nije prestao, kao potpune štete na koju ima pravo jer u tom periodu nije nigde radila, čija visina je utvrđena veštačenjem, zbog čega ima obavezu da joj istu naknadi u dosuđenim iznosima sa pripadajućom kamatom shodno odredbama članova 154. stav.1 i 192. stav 1. ZOO i odredbi člana 164. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog Privredno društvo „Bruno invest“ DOO Beograd smatrajući da ovo pravno lice nije pravni sledbenik poslodavca tužilje Privredno društva „CTP Holding“ AD Beograd, koje je 2006.godine promenilo naziv u Privredno društvo „CTP BAU“ AD Beograd (u kom delu je prihvatio kao pravilno stanovište prvostepenog suda da se radilo samo o promeni naziva), već dva zasebna pravna lica. Ovo stoga što je Privredno društvo „CTP BAU“ AD Beograd (poslodavac tužilje) prenelo svoju imovinu, kao svoj osnivački ulog, na Privredno društvo „SBI Invest“ DOO Beograd (ugovorom od 03.10.2006.godine). Time nije prestao njegov pravni subjektivitet, kao društva prenosioca, jer se nije radilo o statusnoj promeni, pa time ni o univerzalnoj pravnoj sukcesiji na osnovu čega se obrazuje pravno sledbeništvo, već o singularnoj sukcesiji, s obzirom na to da je ovo pravno lice nastavilo da postoji u pravnom saobraćaju, a prestalo je da postoji i brisano je iz registra privrednih subjekata APR zbog pravnih posledica stečaja na osnovu pravnosnažnog rešenja Privrednog suda u Beogradu od 09.09.2010.godine, u kom postupku je tužilja mogla da prijavi svoje potraživanje. Pri tome, nema dokaza da je došlo do proboja pravne ličnosti, odnosno do mešanja imovine Privrednog društva „CTP BAU“ AD Beograd (koje je prestalo da postoji 2010.godine usled pravnih posledica stečaja) i Privrednog društva „SBI Invest“ DOO Beograd kao društva sticaoca (koje je prestalo da postoji 2010.godine bez likvidacije, uz istovremeno prenošenje imovine na kasnije označenog tuženog Privredno društvo „Bruno invest“ DOO Beograd ugovorom od 19.11.2010.godine, koja statusna promena je registrovana u registru APR 23.11.2010.godine), koje činjenice tužilja nije isticala.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda o nedostatku pasivne legitimacije na strani tuženog, zbog čega je pravilno postupio kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje.

U konkretnom slučaju, tužilja je 02.06.2008.godine podnela tužbu radi naknade štete protiv svog poslodavca Privredno društvo „CTP BAU“ AD Beograd (imajući u vidu promenu pravnog imena izvršenu 02.08.2006.godine) u odnosu na kojeg je doneta presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1 1836/05 od 03.09.2005.godine (pravnosnažna 26.03.2008.godine) o obavezivanju da vrati tužilju na radno mesto na kome je radila pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa. Podneskom od 13.09.2010.godine tužilja je izvršila subjektivno preinačenje tužbe tako što je, pored tuženog Privredno društvo „CTP BAU“ AD Beograd, označila kao tuženog i Privredno društvo „SBI Invest“ DOO Beograd (pozivajući se na to da je ugovorom od 11.10.2006.godine Privredno društvo „CTP BAU“ AD Beograd unelo svoju imovinu u Privredno društvo „SBI Invest“ DOO Beograd, nakon čega je ostalo samo formalno da egzistira kao prividna pravna ličnost). Na ročištu od 05.04.2011.godine tužilja je ponovo izvršila subjektivno preinačenje tužbe označivši kao tuženog samo Privredno društvo „Bruno invest“ DOO Beograd smatrajući ga pravnim sledbenikom svog poslodavca (pozivajući se na brisanje iz registra privrednih subjekata Privrednog društva „CTP BAU“ AD Beograd koje je prestalo da postoji 2010.godine usled pravnih posledica stečaja i Privrednog društva „SBI Invest“ DOO Beograd koje je prestalo da postoji 2010.godine pripajanjem drugom pravnom licu – novooznačenom tuženom Privredno društvo „Bruno invest“ DOO Beograd na osnovu ugovora od 19.11.2010.godine), u odnosu na koje pravno lice je nastavljen postupak i donete nižestepene presude. Podneskom od 09.05.2013.godine tuženi Privredno društvo „Bruno invest“ DOO Beograd je istakao prigovor nedostaka pasivne legitimacije jer nije pravni sledbenik poslodavca tužilje.

U takvoj pravnoj situaciji, pravilno je stanovište nižestepenih suda da je pravni sledbenik Privrednog društva „CTP Holding“ AD Beograd, poslodavca tužilje, Privredno društvo „CTP BAU“ AD Beograd (prvobitno označeni tuženi), jer se radilo samo o promeni naziva punog poslovnog imena poslodavca tužilje, koja promena je registrovana u APR, a što ne utiče na njegov pravni subjektivitet. Pored toga, pravilno je i stanovište drugostepenog suda da tuženo Privredno društvo „Bruno invest“ DOO Beograd, u odnosu na kojeg je izvršeno subjektivno preinačenje tužbe, nije univerzalni pravni sukcesor poslodavca tužilje i njegovog pravnog sledbenika, i da se radi o različitim pravnim licima, a razloge koje je dao u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Stoga se revizijom neosnovano pobija drugostepena odluka zbog pogrešne primene materijalnog prava. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zahtevu tužilje ne može se pružiti pravna zaštita ni primenom odredbe člana 452. Zakona o obligacionim odnosima, po kojoj lice na koje pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica, ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadšnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti njene aktive (stav 1.), te da nema pravnog dejstva prema poveriocima odredba ugovora kojom bi se isključivala ili ograničavala odgovornost utvrđena u prethodnom stavu (stav 2.). Za primenu navedene zakonske odredbe nije od značaja da li je nad privrednim subjektom koji je izvršio prenošenje svoje imovine otvoren stečaj i da li i dalje postoji u pravnom saobraćaju, jer se njome ne uspostavlja univerzalna sukcesija između dva privredna subjekta, niti se radi o statusnoj promeni kod takvog prelaza imovine. Međutim, u konkretnom slučaju nema mesta primeni navedene zakonske odredbe jer se potraživanje tužilje zasniva na institutu naknade štete u visini izgubljenih zarada (kao vida restitucione štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, „Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05) koja podrazumeva postojanje uzročno posledične veze između nastale štete i radnje štetnika. Da bi postojala odgovornost na strani tuženog za eventualno nastalu štetu po tužilju, potrebno je da tužilja dokaže postojanje štete, a zatim odgovornost tuženog za njen nastanak, odnosno uzročno-posledičnu vezu između radnji ili propuštanja i same štete, sve u smislu odredaba člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, što je u konkretnom slučaju izostalo. Stoga je stav Vrhovnog kasacionog suda da tuženi nije pasivno legitimisan za naknadu štete tužilji, imajući u vidu da u postupanju tuženog ne postoji protivpravnost, niti postoji uzročno-posledična veza između eventualno pretrpljene štete tužilje i postupanja tuženog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen kao neosnovan jer nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić