Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne predstavlja razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Opštinski sudom u Novom Pazaru pod brojem Ov 497/01, dana 17.08.2001. godine, overen je ugovor o kupoprodaji zaključen istog dana između tužioca -kupca i VV, brata prvotuženog u svojstvu prodavca. Predmet ugovora je poslovni prostor koji se nalazi kp. br. .. K.O. Novi Pazar u ulici ..., u okviru tržnog centra kod ... u površini od 18m2, koji je u vlasništvu prodavca na osnovu ugovora o kupoprodaji Ov br. 34/92 od 31.01.2002. godine. Ugovorena kupoprodajna cena iznosila je 102.000 DEM i u ugovoru je konstatovano da je kupac isplatio kupoprodajnu cenu u celini i da je prodavac dužan da poslovni prostor preda kupcu dana 01.05.2001. godine. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P 999/15 od 28.11.2006. godine utvrđeno je prema tuženima AA, ovde tužiocu i BB, ovde tuženom da je ništav i da ne proivodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora Ov br. 497/01 od 17.08.2001. godine uz obrazloženje da VV vlasnik poslovnog prostora, nije potpisao ugovor o kupoprodaji, već je to učinio njegov rođeni brat tuženi BB, bez njegovog ovlašćenja. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru K 484/14 od 27.01.2015. godine tužilac je oslobođen od optužbe da je dana 17.08.2001. godine u Novom Pazaru u stanju uračunljivosti, svestan činjenice da čini zabranjenu radnju koja predstavlja krivično delo a čije je izvršenje je hteo u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, lažnim prikazivanjem činjenica doveo u zabludu BB i naveo ga da na štetu imovine oštećenog VV nešto učini, tako što je na ime pozajmice određenih novčanih sredstava predočio BB da treba da zaključi i overi simulovani ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora – lokala koji se nalazi u ulici ..., u okviru zanatskog centra u Novom Pazaru, čija vrednosti iznosi 4.000.000,00 dinara, koji je u vlasništvu oštećenog VV, a nakon što je BB pristao, svojeručno su potpisali naznačeni ugovor, naznačenog datuma, isti overili Opštinskog suda u Novom Pazaru pod oznakom Ov 497/01, te da je time počinio krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ. U toku postupka je utvrđeno da je tužilac povremeno pozajmljivao novac prvotuženom i njegovom bratu VV, koje poznaje dugo godina. Godine 2001. pozajmio je tuženom 80.000 DEM sa 6% mesečne kamate. Prvotuženi je redovno plaćao kamatu godinu dana, a onda se dogovorio sa tužiocem da mu da lokal kao obezbeđenje za pozajmljeni novac, nakon čega je zaključen ugovor o kupoprodaji. Prilikom zaključenja ugovora nije bio prisutan brat prvotuženog VV. Pozajmljeni novac prvotuženi je nakon overe ugovora vratio tužiocu. Tužilac nikada nije stupio u posed, niti je tražio predaju lokala koji je bio predmet prodaje.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da je zaključeni ugovor o kupoprodaji od 17.08.2001. godine prividan ugovor, a da je između tužioca i prvotuženog 2001. godine zaključen usmeni ugovor o zajmu za iznos od 80.000 DEM sa mesečnom kamatom od 6%, te da cilj ugovora o kupoprodaji nije bio promet nepokretnosti već garancija da će tužiocu biti vraćen novac koji je od njega pozajmio prvotuženi. Ugovorne strane prilikom zaključenja ugovora su tužilac i brat prvotuženog VV, a ne prvotuženi BB. Ugovor je služio kao obezbeđenje ugovora o zajmu, koji je nakon zaključenja ugovora vraćen tužiocu. Po nalaženju drugostepenog suda, nema mesta primeni odredbe člana 104. stav 1. i odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer je u samom ugovoru o prodaji navedeno da je isti zaključen između tužioca i brata prvotuženog i da je kupoprodajna cena isplaćena bratu tuženog. U slučaju ništavosti ugovora u smislu člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima svaka ugovorna strana je dužna da vrati drugoj ono što je od nje primila, a u ovom slučaju, ugovorne strane su tužilac i brat prvotuženog VV.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 1. ZPP.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje.

U konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P 999/15 od 28.11.2006. godine utvrđeno je prema tuženima AA, ovde tužiocu i BB, ovde prvotuženom da je ništav i ne proivodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora Ov br. 497/01 od 17.08.2001. godine, jer VV, vlasnik poslovnog prostora, nije potpisao ugovor o kupoprodaji, već je to učinio njegov rođeni brat tuženi BB, bez ovlašćenja vlasnika lokala. Pošto tužilac nije dokazao da je prvotuženom BB, isplatio iznos od 102.000 DEM, to nije dokazao ni da je trpeo štetu zbog toga što mu je lice zaposleno u sudu overilo ugovor, pa ni drugotužena nije u obavezi da tužiocu, u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima naknadi štetu koju traži postavljenim tužbenim zahtevom.

Tužilac se u reviziji neosnovano poziva na pogrešnu primenu materijalnog prava, i da nisu primenjene odredbe člana 104. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, iako iz izvedenih dokaza jasno proizilazi da je između tužioca i prvotuženog BB zaključen ugovor o kupoprodaji i da je tužilac prvotuženom na ime ugovorene cene isplatio 102.000 DEM, a da je nakon toga pravnosnažnom sudskom presudom utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji ništav, zbog čega je prvotuženi BB, koji se prilikom zaključenja ugovora lažno predstavio i lažno potpisao svog brata VV što mu je omogućio službenik overe u Opštinskog sudu u Novom Pazaru, pa je drugotužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu u smislu odrdbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, za tužioca nije nastala šteta jer nije dokazo da je nakon potpisivanja ugovora isplatio kupoprodajnu cenu iz tog ugovora, što njegov tužbeni zahtev u odnosu na oba tužena čini neosnovanim.

Pošto troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za vođenje ovog spora, to je Vrhovni sud odbio zahtev prvotuženog za naknadu tih troškova i odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu odredbe člana 164. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić