Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4931/22 od 02.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog VV i potvrđena je navedena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje i ovog tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi VV je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i našao da je revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revident se konretno ne poziva ni na jednu bitnu povredu postupka koja može da bude razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 1. ZPP, već samo paušalno ukazuje na ovaj revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA i tuženi BB su u braku od 11.03.1979. godine. Dana 18.07.2005. godine zaključen je ugovor o doživotnom izdržavanju između GG i DD, kao primalaca izdržava i BB, njihovog sinovca, kao davaoca izdržavanja. Ovim ugovorom tuženi BB se obavezao da svog strica i strinu kao primaoce izdržavanja doživotno izdržava, pazi, neguje i leči i da svakog od njih pojedinačno sahrani po običajima sredine, a za pruženo izdržavanje su mu primaoci izdržavanja preneli u svojinu petosoban stan broj ... na petom spratu zgrade u ulici ... broj ... u ..., sa svim pokretnim stvarima. U izvršavanju obaveza preuzetih ugovorom o doživotnom izdržavanju su kao davaoci izdržavanja zajedno učestvovali tuženi BB i tužilja, s tim što je odnos izdržavanja faktički postojao i pre zaključenja ugovora i to tako što je tužilja primaocima izdržavanja pomagala svakodnevno, nabavljala hranu, spremala im hranu, čistila i sređivala stan u kome su živeli, nabavljala lekove, vodila ih kod lekara, dok je tuženi BB to ređe činio jer je zbog poslovnih obaveza često bio van ... . Nakon smrti primalaca izdržavanja (DD je preminula 2007. godine, a GG 2009. godine) tuženi BB je stekao pravo svojine na predmetnom stanu i upisan je u javnom registru nepokretnosti kao vlasnik sa udelom od 1/1. Nakon smrti primalaca izdržavanja, tužilja i tuženi BB su oglašavali prodaju tog stana, ali ga nisu prodali. Zatim je tuženi BB u jednom periodu delatnost svog preduzeća obavljao u navedenom stanu u koji je dolazio i otac tuženog VV, ĐĐ kao njegov poslovni partner i isti ga jedno vreme koristio po osnovu ugovora o zakupu. Prethodno su tuženi BB i ĐĐ ostvarili bliske prijateljske i poslovne odnose i zajedno su osnovani udruženje „...“. Tuženi BB je 31.05.2013. godine u svojstvu prodavca sa tuženim VV u svojstvu kupca zaključio sudski overen ugovor o kupoprodaji predmetnog stana na kome je prethodno stekao i upisao pravo svojine po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju. Članom 3. ovog ugovora, prodavac mu je garantovao kao kupcu da prodata nepokretnost nema pravnih nedostataka i da ne predstavlja bračnu tekovinu. Tuženom VV je inače bilo poznato da je prodavac u bračnoj zajednici sa tužiljom. Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti od 11.03.2014. godine, kao vlasnik predmetnog stana upisan je tuženi VV sa udelom od 1/1 po osnovu ugovora o kupoprodaji od 31.05.2013. godine. Tužilja nije bila upoznata sa činjenicom da je njen suprug raspolagao predmetnim stanom i nije bila prisutna kada su tuženi zaključili ugovor o kupoprodaji, niti je prisustvovala njihovim pregovorima o prodaji stana. Za prodaju predmetnog stana čula je od komšinice EE i odmah je o tome pitala supruga koji joj je odgovorio da to nije istina. Kada je kasnije otišla sa ćerkom do stana, tužilja je u njemu je zatekla ŽŽ, suprugu ĐĐ, VV oca i njegovog brata ZZ koji su joj tom prilikom saopštili da je njen suprug, tuženi BB, prodao predmetni stan tuženom VV, što joj je on sam nakon toga potvrdio pokazavši joj ugovor o kupoprodaji.

Takođe je utvrđeno da je „... Bank“ AD ... kao izvršni izvršni poverilac podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu 07.04.2011. godine predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika - ovde tuženog BB na osnovu verodostojne isprave - menice izdate u Beogradu 19.06.2009. godine sa predlogom da se izvršni dužnik obaveže da plati izvršnom poveriocu iznos od 14.379.774,23 dinara po osnovu ugovora o restrukturiranju kredita – dugoročnog kredita broj .../... zaključenog 19.06.2009. godine. Rešenjem o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv1 261/11 od 18.04.2011. godine dozvoljeno je predloženo izvršenje na nepokretnosti izvršnog dužnika – stanu broj ... koji se nalazi na petom spratu u zgradi u ulici ... br. ... u ... . Postupak je sprovodila javni izvršitelj Dragana Stojkov koja je zaključkom od 07.11.2018. godine odredila prvu prodaju putem usmenog javnog nadmetanja nepokretnosti upisane u list nepokretnosti kao vlasništvo VV, prethodno u svojini izvršnog dužnika BB. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu od 27.03.2018. godine upućena su treća lica, ovde tuženi VV i tužilja AA da pokrenu parnični postupak protiv izvršnog poverioca radi proglašenja da je izvršenje nedopušteno. Rešenjem istog javnog izvršitelja I Iv 262/18 od 25.01.2019. godine utvrđen je prekid izvršnog postupka jer je u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1127/19 usvojena privremena mera zabrane daljeg sprovođenja izvršenja na predmetnoj nepokretnosti.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi članova 168, 171, 174, 176, 177. i 180. Porodičnog zakona i članova 14. i 15. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje suvlasničkog udela tužilje na predmetnom stanu, zauzevši stanovište da se radi o imovini koja je stečena kao naknada za pruženo izdržavanje po osnovu zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju i da predstavlja zajedničku imovinu supružnika sa jednakim udelima od po ½ idealnih delova, bez obzira što je u ugovoru samo tuženi BB naveden kao davalac izdržavanja jer su obavezu izdržavanja faktički izvršavala oba supružnika zajednički i pre zaključenog ugovora, pa sve do smrti primalaca izdržavanja. U pogledu odluke o delimičnoj ništavosti predmetnog kupoprodajnog ugovora u delu kojim je tuženi BB kao prodavac raspolagao suvlasničkim udelom svoje supruge na opisanom stanu za koji je prethodno zaključio da je njihova zajednička imovina, prvostepeni sud je stanovišta da iako je kao jedini vlasnik stana u momentu prodaje bio upisan tuženi BB, da je tuženom VV kao kupcu bilo poznato da je prodavac u dugogodišnjoj bračnoj zajednici sa tužiljom, te se nije ponašao sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji. Kako u konkretnom slučaju nije postojala ni izričita ni prećutna saglasnost tužilje za zaključenje ugovora o kupoprodaji stana između tuženih (jer ona nije prisustvovala njihovom dogovoru i zaključenju ugovora, niti joj je to bilo poznato) a tuženi BB je kao prodavac raspolagao predmetnim stanom u celosti bez njene saglasnosti kao suvlasnika, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio ništavost predmetnog ugovora o kupoprodaji u delu kojim je raspolagano suvlasničkim udelom tužilje od ½ idealnog dela.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio kao pravilno zauzeto pravno stanovište prvostepenog suda.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana presuda delimično je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbama člana 168. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005 i 6/2015), posebnu imovinu supružnika predstavlja imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka (stav 1), kao i imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine, odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava (stav 2). Odredbom člana 171. stav 1. istog zakona propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, dok je odredbom člana 177. propisano da se deobom zajedničke imovine smatra utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da stan koji je bio predmet ugovora o doživotnom izdržavanju ne predstavlja posebnu imovinu tuženog BB bez obzira što je stečen pravnim poslom - ugovorom o doživotnom izdržavanju koji je on zaključio u svojstvu ugovorne strane - davaoca izdržavanja u toku trajanja braka sa tužiljom. Ovo iz razloga što je utvrđeno da su se tužilja i tuženi BB kao bračni drugovi ponašali kao jedna ugovorna strana, zajedno izvršavajući obaveze prema primaocima izdržavanja, bez obzira što je tuženi zaključio ugovor zbog posebnog (srodničkog) odnosa sa primaocima izdržavanja. Naime, ugovor o doživotnom izdržavanju nije ugovor kojim se stiču samo prava, već se radi o teretnom dvostrano obaveznom ugovoru kojim se imovina stiče kao naknada za izvršene usluge izdržavanja. Zajedničko izvršavanje svih ugovorenih obaveza izdražavanja od strane supružnika može se smatrati njihovim radom u toku trajanja bračne zajednice života i osnovom za sticanje zajedničke imovine prema članu 171. stav 1. Porodičnog zakona. Sledom toga su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da predmetni stan predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova (tužilje i tuženog BB) sa jednakim udelima od po ½ idealna dela u smislu člana 180. stav 2 u vezi člana 177. istog zakona, bez obzira što je ugovor zaključio samo tuženi BB u svojstvu davaoca izdržavanja.

Iz navedenih razloga, nisu osnovani revizijski navodi o pogrešno primenjenom materijalnom pravu u ovom delu odluke, zbog čega je Vrhovni sud odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Međutim, u odnosu na odluku o delimičnoj ništavosti ugovora o kupoprodaji predmetnog stana u delu kojim je raspolagano tužiljinim suvlasničkim udelom od ½, Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Naime, prema odredbi člana 176. stav 2. Porodičnog zakona važi pretpostavka da je upis u javni registar prava na nepokretnostima (stečenim radom u toku trajanja braka) izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine, odnosno bračni ugovor ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud. Međutim, nasuprot ovoj zakonskoj pretpostavci postoji načelo pouzdanja u katastar nepokretnosti iz člana 63. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“ broj 72/09, 18/10), koji je važio u vreme zaključenja spornog kupoprodajnog ugovora, a koji propisuje da su podaci o nepokretnostima upisani u katastar nepokretnosti istiniti i pouzdani i da niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja.

U konkretnom slučaju, prilikom zaključenja kupoprodajnog ugovora tuženi VV se kao kupac pouzdao u javnu evidenciju nepokretnosti prema kojoj je tuženi BB kao prodavac bio upisan kao isključivi vlasnik stana koji je bio predmet kupoprodaje. Takođe, pouzdao se u datu garanaciju prodavca da na stanu ne postoje nikakvi tereti, odnosno da isti ne predstavlja bračnu tekovinu i da nema pravnih nedostataka, kako je to i konstatovano u članu 3. kupoprodajnog ugovora. Nasuprot tome, utvrđeno je da su tužilja i tuženi BB kao supružnici nakon smrti primalaca izdržavanja i upisa ovog tuženog kao isključivog vlasnika predmetnog stana želeli da ga prodaju u kom cilju su i oglašavali prodaju stana, ali nisu izvršili deobu zajedničke svojine na stanu pismenim sporazumom o deobi, niti upis te deobe u javni registar, već je tužilja tek tužbom podnetom u ovoj parnici zatražila da se utvrdi da navedeni stan ne predstavlja posebnu imovinu njenog supruga BB, koji je jedini navedeni davalac izdržavanja po zaključenom ugovoru o doživotnom izdržavanju i na osnovu kojeg se upisao u javnom registu kao (isključivi) vlasnik, već da isti predstavlja njihovu zajedničku imovinu.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud smatra da je revident savestan kupac predmetnog stana jer nije znao niti je mogao znati da se radi o nepokretnosti u zajedničkoj svojini prodavca i njegovog supružnika u situaciji kada je prodavac bio upisan u javnim knjigama kao isključivi vlasnik navedenog stana, a tuženi prodavac mu je pri tom izričito garantovao da predmet kupoprodaje nije bračna tekovina (član 3. ugovora), što je i potvrdio overom svog potpisa na ovom ugovoru. Ovo posebno kada se ima u vidu da je kupac imao sazananja da je tuženi prodavac u braku sa tužiljom.

Iz ovih razloga je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da je u odnosu na tuženog VV predmetni ugovor o kupoprodaji stana ništav u delu kojim je tuženi BB raspolagano suvlasničkim udelom tužilje.

Zato je Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

S obzirom na to da je revident delimično uspeo u ovoj parnici, Vrhovni sud je u odnosu njega i tužilje kao parničnih stranaka u pogledu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka odlučio da svako od njih snosi svoje troškove postupka zbog njihovog delimično postignutog uspeha u sporu, pa je primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

U odnosu na troškove revizijskog postupka, Vrhovni sud je obavezao tužilju da tuženom VV koji je delimično uspeo u postupku po reviziji naknadi srazmerni deo opredeljenih troškova za sastav revizije u iznosu od 16.500.00 dinara, kao polovinu iznosa od 33.000,00 dinara prema Tarifi o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme izjavljivanja revizije, kao i troškove sudskih taksi za reviziju i odluku o reviziji od po 97.500,00 dinara, u smislu napred citiranih odredbi ZPP i člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke ove presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković