Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz čije sadržine proizlazi da istu pobija u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je odlučio o žalbi tako što je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i za donetu odluku izneo pravne razloge zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, dana 19.01.2006. godine, povređena kao putnik u autobusu na liniji broj .., na uglu ulica ... i ... u Beogradu. Tužilja se nalazila u središnjem delu autobusa, a usled naglog kočenja izgubila je ravnotežu, udarila u šipku za koju se držala, a potom pala na pod autobusa. Tom prilikom tužilja je zadobila tešku telesnu povredu u vidu preloma leve preponske pubične kosti. Zbog zadobijenih povreda tužilja nije radila u periodu od 19.01.2006. godine do 18.04.2006. godine. Predmetni autobus vlasništvo je preduzeća za transport, trgovinu i usluge „B&B LINEA“ doo Beograd, koji je na dan štetnog događaja bio osiguran kod OD „Triglav Kopaonik“, po osnovu polise osiguranja ADO „Kopaonik“ broj .. . Prema nalazu i mišljenju sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu od 21.03.2019. godine, tužilja je prilikom pada u autobusu zadobila prelom obe grane leve preponske stidne kosti, zbog čega je trpela bol jakog intenziteta do pregleda u Instututu za ortopediju ''Banjica'' i primene lekova protiv bolova. Bolove srednjeg intenziteta trpela je u naredne tri nedelje, zatim bolove slabog intenziteta. Nakon šest nedelja prelom je zarastao. Kod tužilje se povremeno mogu javiti bolovi srednjeg intenziteta pri dužem hodu i većem opterećenju. Kao posledica preloma kod tužilje postoji umanjenje opšte životne aktivnosti u iznosu od 10%. Tužilja je od povređivanja trpela primarni strah visokog intenziteta oko sat vremena do zbrinjavanja u Institutu za ortopediju ''Banjica''. Sekundarni strah srednjeg intenziteta, zbog zabrinutosti vezane za tok i ishod lečenja, trajao je do definitivnog postavljanja dijagnoze preloma – 10.02.2006. godine. Nakon toga, u narednih mesec i po dana do potpunog zarastanja preloma, tužilja je trpela povremeni kratkotrajni strah slabog intenziteta. Kod tužilje nema znakova i simptoma bilo kakvog psihijatrijskog poremećaja koji bi joj umanjio životnu aktivnost po ovom osnovu.

Prilikom saslušanja na ročištu od 11.09.2019. godine, sudski veštak Vesna Popović, kao predstavnik sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, navela je da se umanjenje opšte životne aktivnosti od 10% kod tužilje sastoji u tome što povremeno može osećati bolove slabog intenziteta pri dužem hodanju, većem opterećenju i nelagodu u predelu povređenog dela karlice, koji će je ometati u svakodnevnom obavljanju aktivnosti. Prema dopunskom nalazu i mišljenju navedenog odbora, trajno umanjena opšta životna aktivnost dobila je svoj konačni oblik nakon završetka procesa lečenja, odnosno sredinom aprila 2006. godine.

Tužilja je tužbu protiv autoprevoznika „B&B LINEA“ doo Beograd podnela dana 25.10.2007. godine i u odnosu na njega postupak je pravnosnažno okončan presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 4790/14 od 11.09.2019. godine, kojom je obavezan da tužilji naknadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih fizičkih bolova u iznosu od 200.000,00 dinara, zbog pretrpljenog straha u iznosu od 120.000,00 dinara i zbog duševnih bolova usled umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 200.000,00 dinara. Tužilja je tužbu podnela prvobitno protiv autoprevoznika „B&B LINEA“ doo Beograd i Kompanije „Dunav osigranje“ ado, podneskom od 16.03.2009. godine preinačila je tužbu u odnosu na tuženu Kompaniju „Dunav osiguranje“ ado i kao novog tuženog označila „Triglav Kopaonik“ ado sa zahtevom da joj tuženi „Triglav Kopaonik“ ado i „B&B LINEA“ doo Beograd solidarno naknade nematerijalnu štetu u iznosu od 530.000,00 dinara. Na ročištu održanom dana 07.05.2009. godine, tužilja je povukla tužbu u odnosu na Kompaniju „Dunav osiguranje“ ado, a kako se tuženi „Triglav Kopaonik“ ado protivio navedenom preinačenju tužbe, to je tužilja podneskom od 16.06.2009. godine obavestila sud da je istog dana podnela novu tužbu sudu protiv tuženog „Triglav Kopaonik“ ado Beograd radi naknade štete. Tuženi je istakao prigovor zastarelosti potraživanja.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, i prigovor pravnosnažno presuđene stvari, prvostepeni sud je zaključio da je isti neosnovan iz razloga što ne postoji identitet parničnih stranaka u ovom postupku i postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 4790/14, jer je presudom tog suda od 11.09.2019. godine pravnosnažno odlučeno samo prema Preduzeću za transport, trgovinu i usluge „B&B LINEA“ doo Beograd, a u odnosu na tuženog „Triglav osiguranje“ ado presuda je ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Ceneći prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tuženog, prvostepeni sud je zaključio da je isti neosnovan iz razloga što se rok zastarelosti računa od dana saznanja za umanjenje opšte životne aktivnosti, te da je tužilja tek nakon obavljenog veštačenja od strane sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu, dana 26.02.2019. godine saznala da je njena opšta životna aktivnost umanjena, a tužbu podnela 25.10.2007. godine, te da nije protekao rok zastarelosti propisan odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Za ovaj vid nematerijalne štete prvostepeni sud je zaključio da iznos od 200.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu tužilji, u smislu člana 200. ZOO i tuženog obavezao na isplatu tog iznosa.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je potvrdio rešenje kojim je odbijen prigovor presuđene stvari, prihvatajući kao pravilne razloge prvostepenog suda za odluku u tom delu, a preinačio prvostepenu presudu u preostalom delu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja, jer su protekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je tužiljino lečenje završeno sredinom aprila meseca 2006. godine, kada je povreda dobila oblik konačnog stanja, a tužba protiv tuženog podneta 16.06.2009. godine, te je protekao subjektivni rok zastarelosti od 3 godine propisan odredbom člana 376. ZOO.

Odredbom člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, a stavom 2. istog člana da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, dok je članom 361. stav 1. istog zakona propisano da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano.

Odredbom člana 376. ZOO, propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1), a u svakom slučaju, ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2).

Za početak roka zastarelosti potraživanja nije bitno kada je uspostavljena i saopštena dijagnoza, već je bitno kada je bolest po redovnom medicinskom toku poprimila oblik konačnog stanja.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je predmetno potraživanje naknade štete zastarelo. Prema citiranoj odredbi člana 376. stav 1. ZOO subjektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete počinje da teče od saznanja oštećenog za štetu i lice koje je štetu prouzrokovalo. Objektivni rok zastarelosti počinje da teče bez obzira na saznanje oštećenog za štetu i štetnika, računajući od momenta kada je šteta prouzrokovana i navršava se kada protekne pet godina od kada je šteta nastala. Subjektivni rok od tri godine za naknadu štete mora biti u okviru objektivnog roka od pet godina. Pod štetom se podrazumeva i obim štete. U slučaju kada je šteta nastala, ali se njen obim još ne zna (procenat i manifestacije umanjenja životne aktivnosti koje se pogoršavaju vremenom), obim štete se ne može utvrditi i upodobiti početnom momentu nastanka štete, već konačnom stanju oboljenja.

Kako je trajno umanjena opšta životna aktivnost dobila svoj konačni oblik nakon završetka procesa lečenja, tokom aprila 2006. godine, od kada počinje da teče subjektivni rok zastarelosti, jer je tužilja tada saznala konačan obim štete, a tužba podneta sudu 16.06.2009. godine, odnosno po isteku subjektivnog roka od 3 godina, to je pravilno drugostepeni sud zaključio da je potraživanje tužilje zastarelo. Drugostepeni sud je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka izveo pravilan zaključak o vremenu u kom je tužiljino oboljenje poprimilo konačan oblik. Zbog navedenog, neosnovano se revizijom tužilje ukazuje da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom ocene prigovora zastarelosti i odbijen tužbeni zahtev za naknadu tražene nematerijalne štete.

Vreme koje se računa u zastarelost može se prekinuti, a prema Zakonu o obligacionim odnosima, to se može desiti u situacijama kada dužnik prizna dug (član 387. stav 1) ili kada poverilac podnese tužbu ili preduzme neku drugu radnju protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. (član 388). Prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra se da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo. Isto tako, smatra se da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389). Ako je tužba protiv dužnika odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka koji se ne tiče suštine stvari, pa poverilac podigne ponovo tužbu u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatra se da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom. Isto vredi i za pozivanje u zaštitu, i za isticanje prebijanja potraživanja u sporu, kao i u slučaju kad je sud ili drugi organ uputio dužnika da svoje prijavljeno potraživanje ostvaruje u parničnom postupku (član 390).

Iz citiranih odredbi jasno proizlazi da ako oštećeni povuče tužbu, smatra se da prekid zastarelosti nije nastupio. Kod utvrđenog da je tužilja u postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 4790/14 tužbu podnela protiv autoprevoznika „B&B LINEA“ doo Beograd i Kompanije „Dunav osigranje“ ado, te podneskom od 16.03.2009. godine istu preinačila, tako što je kao novog tuženog označila „Triglav Kopaonik“ ado, kojem preinačenju se on protivio, te tužilja podneskom od 16.06.2009. godine obavestila postupajući sud da je istog dana podnela novu tužbu protiv tuženog „Triglav Kopaonik“ ado Beograd, to je pravilno drugostepeni sud zaključio da nema mesta primeni člana 390. ZOO. Ovo zbog toga što se ne radi ni o jednoj situaciji propisanoj navedenom odredbom, već o odustanku od tužbe, u kom slučaju se ima primeniti član 389. stav 1. ZOO, kada se ima smatrati da prekid zastarelosti nije nastupio. Sledom navedenog, neosnovani su navodi revizije da je preinačenjem tužbe došlo do prekida zastarelosti naknade štete, te je podnošenjem nove tužbe u roku od tri meseca tužilja održala na snazi prekid roka zastarelosti.

Pravilna je odluka drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković