U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Rakić, advokat iz ..., protiv tuženog „Veropoulos“ d.o.o. iz Beograda, čiji je punomoćnik Jovana Marinković, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3114/22 od 09.08.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 12855/18 od 03.02.2022. godine, ispravljena rešenjem tog suda od 29.04.2022. godine, kojom je održano na snazi rešenje o izvršenju Trećeg osnovnog suda u Beogradu Iiv 1992/17 od 03.11.2017. godine, kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga isplati 15.428.730,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.09.2017. godine do isplate i na ime troškova izvršenja 70.000,00 dinara, te tuženi obavezan da tužiocu nadoknadi parnične troškove od 695.082,26 dinara. Odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbi članova 403. stav 3. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, advokat, je na osnovu usmenog ugovora za tuženog, nalogodavca obavljao advokatske usluge u periodu od 2002. do 31.08.2017. godine. Tužilac je na mesečnom nivou ispostavljao račune tuženom za sve usluge prema vrsti i obimu, u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, sa priloženom specifikacijom. Po sporazumu tužioca i zakonskog zastupnika tuženog, tužilac je u spornom periodu od 28.05.2015. do 31.08.2017. godine tuženom fakturisao samo deo izvršenih usluga, a preostale usluge evidentirao je radi njihovog sukcesivnog plaćanja. Evidentirane radnje tužilac je u skladu sa ugovorom mesečno podnosio zaposlenoj tuženog radi provere i sravnjenja, koja je nakon utvrđenja da su radnje izvršene evidenciju parafirala sa naznakom „saglasna“. Tuženi je jednostrano raskinuo ugovor avgusta 2017. godine, pa je za evidentirane, a neplaćene usluge tužilac sačinio račun broj 37/17 od 21.09.2019. godine, koji je sa specifikacijom parafiranih usluga podneo tuženom radi isplate. Tuženi nije izmirio obavezu po ovom računu u bilo kom delu, mada je tužilac izvršio sve fakturisane radnje i nagradu obračunao u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Nižestepeni sudovi odluku o obavezi tuženog da isplati tužiocu ugovorenu naknadu zasnivaju na odredbama člana 758. u vezi člana 749. Zakona o obligacionim odnosima, člana 23. Zakona o advokaturi, članova 2, 4, 5, 7, 10. – 12. i odgovarajućih tarifnih brojeva Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, koja je važila u vreme obračuna. Sudovi konstatuju da je visina obaveze tuženog prema radnjama koje su po evidenciji izvršene pravilno obračunata po tarifnim brojevima 4, 13, 14, 15, 38, 39, 47, 48, 52, 53, 54, 70, 75. i 76. Tarife.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je odlučeno o obavezi tuženog da tužiocu isplati ugovorenu naknadu.

Ugovor o advokatskom zastupanju, koji je po svojoj prirodi ugovor koji se zaključuje s obzirom na ličnost ugovarača, nije imenovani ugovor u domaćem pravu. Na prava i obaveze ugovarača shodno se primenjuju odredbe ugovora o nalogu, koji je regulisan odredbama članova 749.-770. Zakonom o obligacionim odnosima, na kojim pravilima je pravilno zasnovana pobijana presuda.

Zakonom o obligacionim odnosima predviđeno je da se ugovorom o nalogu obavezuje nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove (član 749. stav 1.); da nalogodavac ima pravo na naknadu za svoj trud, osim ako je drugačije ugovoreno ili proizilazi iz prirode međusobnog odnosa (član 749. stav 3.); ako drukčije nije ugovoreno, nalogodavac duguje naknadu u uobičajenoj visini, a ako o tome nema običaja, onda pravičnu naknadu (član 761.).

Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o advokaturi („Službeni glasnik RS“ 31/11 i 24/12) propisano je da advokat ima pravo na nagradu i naknadu troškova za svoj rad, u skladu sa tarifom, koju donosi Advokatska komora Srbije.

Način obračuna i visina nagrade za rad advokata u vreme izdavanja spornog računa 21.09.2019. godine bila je regulisana Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 121/12, 99/20 i 37/21). Prema članu 1. tarifom se određuje način vrednovanja, obračunavanja i plaćanja nagrada za advokatske usluge i naknada troškova za rad advokata i advokatskog ortačkog društva (u daljem tekstu: advokat). Prema članu 4. visina nagrade za rad advokata određuje se tarifom kojom se utvrđuje broj poena za pojedine radnje advokata. Članom 5. predviđeno je da za pružanje kontinuirane pravne pomoći advokat može sa strankom ugovoriti nagradu u paušalnom iznosu, pri čemu ugovor o visini nagrade u paušalnom iznosi proizvodi dejstvo samo ako je zaključen u pismenom obliku i ako sadrži opis radnji ili poslova za koje se advokat obavezao da preduzima. Prema članu 11., visina nagrade za rad advokata utvrđuje se prema važećoj tarifi u vreme obračuna.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilac preduzeo sve advokatske usluge za koje je ispostavio račun 21.09.2019. godine, da između stranaka nije zaključen pismeni ugovor kojim bi se predvidela obaveza tuženog za izvršene usluge tužiocu plaća mesečnu paušalnu naknadu, pa kada je ugovor realizovan do jednostranog otkaza 31.08.2017. godine i tužiocu nagrada za izvršene usluge samo delimično isplaćena, pravilno je naložena isplata ostatka duga.

Navodi revizije kojima se pobija utvrđeno činjenično stanje na osnovu koga je izveden zaključak o punovažnosti ugovora, kao i neizvršenim obavezama tuženog nisu razmatrani, pošto se po članu 407. ZPP pravnosnažna presuda u konkretnom slučaju ne može pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke Vrhovnog suda, pa je na osnovu odredbi članova 165. stav 2. i 154. ZPP, odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković