Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Predmet tužbenog zahteva je naknada štete zbog neplaćanja naknade za stručno usavršavanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene, na radnom mestu profesora ... sa punim radnim vremenom. U utuženom periodu tužilja je pohađala različite programe obuke u cilju stalnog stručnog usavršavanja, pa je po tom osnovu ostvarila radne sate stručnog usavršavanja kod tužene škole i van nje. U spornom periodu tužilja nije poslodavcu podnosila zahtev za plaćeno odsustvo sa rada na ime stručnog usvršavanja kada je prisustvovala seminarima van ustanove u kojoj je zaposlena. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđeno je da je tužilja van tužene ustanove u kojoj je zaposlena, u utuženom periodu ostvarila još 77 časova na ime stručnog usavršavanja, za koje joj tužena nije isplatila naknadu koju je veštak obračunao u visini prosečne plate u prethodnih 12 meseci (prema članu 23. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika), u skladu sa čim je tužilja i opredelila tužbeni zahtev.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev pozivajući se na Pravilnik o stalnom stručnom usavršavanju i napredovanju u zvanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika („Sl. glasnik RS“ br. 85/13, 86/15 i „Sl. glasnik RS“ br. 81/17, 48/18) i Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika iz 2015. godine. Stanovište je nižestepenih sudova da nastavnik, odnosno vaspitač i stručni saradnik, ima pravo i dužnost da se stručno usavršava kao i pravo na plaćeno odsustvo sa rada radi toga, u propisanom trajanju. Radi toga je i tužilja imala pravo da traži plaćeno odsustvo sa rada od poslodavca, koji bi ocenio i odobrio oblik odsustva i način i sadržaj stručnog usavršavanja, ali se ovim pravom nije koristila. Ne postoji obaveza za tuženu školu da po automatizmu, bez zahteva zaposlenog, upućuje zaposlenog na plaćeno odsustvo sa rada za stručno usavršavanje koje se pohađa van tužene škole, iz kog razloga odbijaju tužbeni zahtev.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj. Eventualna pogrešna primena materijalnog prava, na koju revident ukazuje, u pogledu primene Pravilnika o stalnom stručnom usavršavanju i napredovanju u zvanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika, ne može sama po sebi biti razlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 404. ZPP. Revident u reviziji ne ukazuje da su u istovrsnim činjeničnim situacijama, a povodom istog pravnog pitanja isplate naknade plate u slučaju stručnog usavršavanja van škole, od strane nižestepenih sudova donošene različite odluke, pa stoga nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, niti potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilje na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužba je podneta 16.07.2019. godine, a preinačena je dana 15.07.2020. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 22.971,37 dinara, što predstavlja protivvrednost od 195,36 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija tužilje nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković