Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Zakona o obligacionim odnosima, Ustava Republike Srbije i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, citiranih u obrazloženju prvostepene presude, obavezana je tužena da tužiocu naknadi imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, u visini neisplaćenog potraživanja tužioca iz radnog odnosa, čija je visina utvrđena iz Konačne liste priznatih potraživanja od 20.11.2012. godine. Ovo zbog toga što postupak stečaja nad stečajnim dužnikom „Minel elektromontaža“ a.d. Beograd pokrenut rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 274/12 od 08.06.2012. godine, u kojem je tužiocu priznato potraživanje iz radnog odnosa, nije okončan ni nakon donošenja rešenja Privrednog suda u Beogradu R4 St 314/2020 od 11.05.2020. godine kojim je usvojen, između ostalih, prigovor predlagača ovde tužioca i utvrđeno da je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu St 274/12 i naloženo postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca preduzme sve potrebne mere i radnje kako bi se pristupilo okončanju stečajnog postupka.

Nižestepeni sudovi su, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, odluku o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete i objektivnoj odgovornosti tužene za dugove preduzeća sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, kakvo je privredno društvo „Minel elektromontaža“ a.d. Beograd, u odnosu na koje tužilac ima novčano potraživanje iz radnog odnosa, doneli u skladu sa sudskom praksom ovog suda, izraženom u presudi Rev 878/2019 od 14.03.2019. godine, donetoj u istovetnom činjenično-pravnom sporu i u skladu sa pravnim stanovištem izraženim u brojnim odlukama Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije dana 22.10.2013. godine po predstavci broj 5353/11, Kačapor i drugi protiv Srbije dana 15.01.2008. godine po predstavci broj 2269/06, Crnišanin i drugi protiv Srbije dana 13.01.2009. godine po predstavci broj 35835/05 idr. ) i odlukama Ustavnog suda Republike Srbije (Už 7912/2014 od 09.06.2016. godine; Už 7547/2015 od 26.10.2017. godine idr. ).

Iz navednog razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, pa je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1.i 3.).

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 06.10.2020. godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela je iznos od 419.971,61 dinara. Na dan podnošenja tužbe 1 evro je, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, iznosio 117,5678 dinara, pa vrednost predmeta spora pobijenog dela predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa 3.372,17 evra.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković