Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1284/23 od 02.06.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženeg je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u pobijanom usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postutpka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 - drugi zakon) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnom prethodniku tužilaca je u toku 1972. godine, dodeljeno predmetno zemljište od strane Republike Srbije, a nakon toga donet je generalni plan na osnovu koga je ono podeljeno i pored ostalih formirana je predmetna parcela broj .../... tokom 1974. godine. Navedena pracela planirana je za proširenje zemljišta termoelektrane i saobraćajnice. Merodavnim pravom važećim u periodu donošenja planskog akta bilo je predviđeno da se bez prethodnih izmena ne mogu odobravati lokacije za izgradnju građevinskih objekata na području na kom važi plan, a sadašnjom planskom dokumentacijom (Plan generalne regulacije radne zone u severoistočnom delu Grada Novog Sada „Službeni list Grada Novog Sada“ broj 45/15 i 52/15 i Plan detaljne regulacije dela radne zone Sever 4 u Novom Sadu „Službeni list Grada Novog Sada“ broj 44/19) parcela broj .../... je namenjena za proširenje kompleksa termoelektrane – toplane kao komunalna površina javne namene. Prema planskoj dokumenaciji sledi da je predmetna parcela u celoj površini planirana za javnu namenu ali od perioda kada je prvi put planirana za javnu namenu 1974. godine, nije faktički privedena toj nameni. Pravni prethodnik tužilaca je bio nosilac prava korišćenja na predmetnom zemljištu i tužiljina majka je svoj udeo stekla na osnovu rešenja o nasleđivanju, a tužilja zatim na osnovu ugovora o poklonu, dok je tužilac svoj udeo stekao na osnovu rešenja o nasleđivanju. Tužioci se ne bave poljoprivrednom, a kvalitet predmetnog zemljišta nije u potpunosti podoban za obrađivanje. Tužilja je tokom 2005. godine, prijavila da je sa ovog zemljišta odneta veća količina peska i pokušala je da zemljište dovede u red kako bi ga prodala, ali nije bilo zainteresovanih kupaca zbog namene zemljišta koja je predviđena planskim aktom. Tužioci su kao nosioci prava korišćenja na predmetnom zemljištu podneli zahtev za konverziju i pravnosnažnim rešenjem nadležnog organa od 23.09.2020. godine, izvršeno je pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine te su u list nepokretnosti broj ... KO ... na parceli .../... površine 96 ari i 50 m2, tužioci upisani sa po 1/3 idealnog dela. Tržišna vrednost parcele iznosi 5.045,00 dinara po 1m2, a ukupna vrednost za predmetnu parcelu je 48.684.250,00 dinara, od čega 1/3 dela iznosi 16.228.083,33 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, primenom članova 58. i 194. Ustava Republike Srbije, člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te člana 2. tačka 4, 6. i 19. Zakona o planiranju i izgradnji i člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini u vezi člana 65. Zakona o urbanističkom i regionalnom protornom planiranju („Službeni list SRS“ broj 30/65) nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev u pogledu parcele 1659/17, nalazeći da su tužioci kao suvlasnici predmetnog zemljišta ograničeni i onemogućeni u vršenju svojinskih ovlašćenja na faktičko i pravno raspolaganje parcelom, što traje dugo zbog neprivođenja zemljišta planiranoj nameni, pa je tuženi obavezan da preuzme zemljište iz svojine tužilaca u javnu svojinu i da im isplati tržišnu naknadu za predmetno zemljište, čime se ostvaruje pravična ravnoteža između javnog interesa i privatnog interesa tužilaca da mirno uživaju svoju imovinu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava što ima za posledicu nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Po članu 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom. Vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 1.).

U članu 58. Ustava Republike Srbije jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona uz naknadu ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Prema članu 1. Protokola 1. uz Evrpsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima utvrđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe međutim ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Nižestepeni sudovi su načinom na koji su presudili u ovoj parnici izvršili eksproprijaciju nepokretnosti u suvlasništvu tužilaca preuzevši na sebe nadležnost Vlade Republike Srbije da utvrdi javni interes za eksproprijaciju i organa uprave da odluči o eksproprijaciji. Po oceni revizijskog suda, tužiocima se ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti nepokretnosti jer se takva naknada dosuđuje samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj, budući da planski akti nisu sprovedeni i zemljište nije faktički privedeno planskoj nameni bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog. Postojanje planskog akta kojim je predviđeno da je parcela tužilaca (broj .../...) namenjena za proširenje kompleksa termoelektrane – toplane, kao komunalna površina javne namene, tek je uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije. Pravo države i jedinice lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje naročito u većim gradovima nije upitno sa stanovišta zakona i vrši se u opštem interesu. Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1. uz Evrpsku konvenciju, kao i svetlu stavova izraženih u presudama Evropskog suda za ljudska prava, nesprovođenje planskih akata u dugom vremenskom periodu može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja, što proizilazi iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom u dugogodišnjem vremenskom periodu, zbog čega on trpi prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

U konkretnom slučaju činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno u pogledu zaključka nižestepenih sudova da su tužioci ograničeni u vršenju svojinskih ovlašćenja u dužem vremenskom periodu, što je dovelo do nesigurnosti njihovog pravnog i faktičkog položaja kao vlasnika parcele i povređeno im je pravo na mirno uživanje imovine. Da li su tužioci donošenjem planskih akata onemogućeni da svoju stvar drže, da je koriste i da njome raspolažu u granicama određenim zakonom, u situaciji kada aktivnosti tuženog ne idu toliko daleko da vlasnika liše svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu, potrebno je utvrditi na koji način je imovina korišćena do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen, imajući u vidu da su pravni prethodnik tužilaca, a zatim i tužioci bili nosioci prava korišćenja sa određenim udelima na predmetnom zemljištu u državnoj svojini, a da je u toku ove parnice izvršeno pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine – konverzija. Povreda prava na mirno uživanje imovine u takvoj situaciji nalaže konkretizaciju ograničenja koja tužioci trpe, u dugogodišnjem vremenskom periodu, zbog toga što je njihova imovina obuhvaćena planskim aktom i namenjena za proširenje kompleksa termoelektrane – toplane, kao komunalna površina javne namene. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine dokazuju tužioci u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP. Kako navedene bitne činjenice nisu u potpunosti razjašnjenje i utvrđene, iz tih razloga su obe nižestepene presude ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u pobijanom delu.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će radi pravilne primene materijalnog prava upotpuniti činjenično stanje u pogledu navedenih bitnih činjenica. Odluka o troškovima postupka je ukinuta jer zavisi od konačnog ishoda ovog spora.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković