Dopunskim rešenjem Privrednog suda u Beogradu P 375/2022 od 09.10.2023. godine, obavezan je drugotuženi da tužiocima solidarno isplati iznos od 195.000,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1146/24 od 15.05.2024. godine odbijena je žalba tuženih, kao neosnovana i potvrđena je presuda Privrednog suda u Beogradu 14P 375/22 od 01.06.2023. godine i odbijena je žalba tuženih, kao neosnovana i potvrđeno je dopunsko rešenje o troškovima Privrednog suda u Beogradu P 275/22 od 09.10.2023. godine.

Protiv pravnosnažnog rešenja o troškovima postupka sadržanog u stavu I i II izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž 1146/24 od 15.05.2024. godine, tuženi SWISSLION-TAKOVO DOO Gornji Milanovac izjavio je blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju.

Prema članu 404. stavu 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava, a prema stavu 2. istog člana ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije ocenjuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Revident se poziva na rešenja Vrhovnog kasacionog suda radi ukazivanja da je sud dozvooljavao odlučivanje o posebnim revizijama izjavljenim protiv pravnosnažnih rešenja o troškovima postupka. Nadalje, smatra da je pobijanom odlukom o troškovima postupka odstupljeno od stavova postojeće sudske prakse u tumačenju i primeni materijalnog prava kod odmeravanja troškova postupka, za šta se poziva na presudu Privrednog apelacionog suda Pž 5655/23 od 07.03.2024. godine, prema kojoj je pogrešno uvećati troškove postupka tako što se njihova visina opredeljuje za tužioca sa najvišim tužbenim zahtevom, a zatim uvećava po broju tužilaca, i na pravnosnažne presude u kojima je visina troškova parničnog postupka izračunata prema osnovici koju čini prosečan iznos tražen tužbenim zahtevima svih tužilaca. Revident ukazuje da je u konkretnoj parnici tužbeni zahtev najvećeg broja tužilaca za svega nekoliko hiljada dinara na ime glavnog zahteva. Pogrešnom primenom materijalnog prava tužioci su stavljeni u položaj solidarnih poverilaca za dosuđeni iznos naknade troškova postupka, samo na osnovu okolnosti da ih zastupa isti punomoćnik, iako su u procesnoj zajednici običnih suparničara, u kojoj imaju pravo na naknadu troškova za svakog tužioca ponaosob. Nadalje, tužioci nisu opredelili zahtev za naknadu troškova za sudske takse po visini. Tužba određenih tužilaca je povučena, pa su oni bili dužni da snose troškove posutpka koje su prouzrokovali tuženom u ovom sporu, bez obzira na ishod. U odnosu na izneto takođe se poziva na sudsku praksu iskazanu u određenim sudskim odlukama.

Postupajući po osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji.

Nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa niti pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, niti ujednačavanje sudske prakse. Sama po sebi pogrešna primena materijalnog prava nije razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Pobijana odluka je zasnovana na odredbama Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata kojima je predviđeno dodatno uvećanje nagrade advokatu za svaku radnju koju preduzima za po 50% za drugu i svaku narednu strankku, koje se obračunava u odnosu na svaku procesnu radnju pojedinačno tako što se nagrada za zastupanje jedne stranke uvećava procentom koji odgovara broju stranaka koje advokat zastupa u trenutku kada se procesna radnja preduzima, o čijoj primeni izjašnjavao i Ustavni sud u svojim odlukama po ustavnim žalbama (primer Už 3112/2014 od 20.05.2016. godine). Pitanje osnovice za obračun nagrade u situaciji kada postoji više stranaka koje zastupa jedan advokat, sa tužbenim zahtevima različite visine, takođe ne iziskuje odlučivanje po posebnoj reviziji, jer odgovor na to pitanje zavisi od predmeta svake konkretne parnice i svodi se na matematičku operaciju koja u konkretnom slučaju određuje najadekvatnije troškove parnice za koje stranci koja je uspela u sporu pripada naknada od protivne stranke.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stava 1. ZPP i odlučio kao u prvom stavu izreke rešenja.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stava 2. tačke 5) u vezi člana 420. ZPP i ustanovio da revizija nije dozvoljena.

Prema odredbama člana 28. ZPP za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna je samo vrednost predmeta spora glavnog tužbenog zahteva, a kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

U konkretnom slučaju, revizija je izjavljena protiv rešenja o troškovima postupka. Troškovi postupka ne čine glavni zahtev, već predstavljaju sporedno potraživanje i ne uzimaju se u obzir prilikom utvrđivanja prava na izjavljivanje revizije, pa revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković