Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2395/22 od 12.10.2022. godine, u stavu jedan izreke, odbijena je žalba tužilje a žalba tuženih usvojena, pa je presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji, preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je tužilja tokom braka sa tuženim BB unela ulaganje od 2.172.750,66 dinara na osnovu Ugovora o kreditu od 14.04.2008. godine u nekretninu – poslovnu prizemnu zgradu bliže opisanu u izreci, a koja je vlasništvo tuženih VV i GG, te da se obavežu tuženi da tužilji isplate iznos od 1.086.375,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.04.2022. godine do isplate. U stavu dva potvrđena je prvostepena presuda u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev. U stavu tri ukinuta je prvostepena presuda u delu odluke o troškovima i spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi odlučivanja o eventualnom tužbenom zahtevu i troškovima celog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju. Presuda je izjavljena po osnovu odredbe člana 403. stav 2. ZPP, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Iz revizijskih navoda proizlazi da tužilja revizijom pobija drugostepenu presudu u celosti, dakle i u delu kojim je potvrđeno odbijanje tužbenog zahteva i u delu kojim je prvostepena presuda preinačena. Tužilja u izjavljenoj reviziji obrazlaže da ima pravo na celokupan iznos izvršenog ulaganja, u iznosu od 2.172.750,66 dinara.

Ispitujući drugostepenu presudu, u stavu jedan izreke, u kom delu je revizija tužilje dozvoljena u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, u granicama revizijskih navoda u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude u označenom delu nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Drugostepena presuda, nasuprot revizijskom navodu tužilje, nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi odredbe člana 394. stav 1. tačka 1. ZPP. Drugostepeni sud nije utvrdio drugačije činjenično stanje bez otvaranja glavne rasprave već je našao da je prvostepeni sud iz utvrđenih činjenica izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica i na njima zasnovao presudu, zbog čega je u skladu sa odredbom člana 394. tačka 3. ZPP preinačio prvostepenu presudu u tom delu.

Prema potpuno i pravilno utvrđenom činjeničnom stanju u odnosu na pobijani deo presude, tužilja i tuženi prvog reda su bili u braku 20 godina, u periodu od 17.06.2000. godine do 17.09.2020. godine. Na početku bračne zajednice tužilja i tuženi su živeli u porodičnoj zajednici sa roditeljima tuženog prvog reda, ovde tuženima drugog i trećeg reda, a od 2003. godine su se preselili u drugi deo porodične stambene zgrade u ... u ulici ... broj .., u posebnu stambenu jedinicu. Računi za ceo objekat su stizali na ime drugotuženog koje je iste izmirivao. Tuženi drugog reda VV i tužena trećeg reda GG, roditelji tuženog prvog reda BB, su od sredstava ostvarenih prodajom svoje imovine u Republici Hrvatskoj, kupili ugostiteljski objekat u potesu ... u ..., sagrađen na parceli broj .. i isti su suvlasnici tog objekta sa ½ idealnih delova. Rešenjem Odeljenja za urbanizam i komunalno-stambene poslove Opštinske uprave Opštine Inđija od 26.03.2008. godine odobrena je upotreba tog ugostiteljskog objekta. Tuženi drugog reda VV i tuženi prvog reda BB su suvlasnici u ½ dela na porodičnoj stambenoj zgradi u ul. ... broj .., u ..., u kojoj su živeli drugotuženi i trećetužena u jednoj stambenoj jedinici i tužilja i prvotuženi kao bivši supružnici u drugoj stambenoj jedinici. Tužilji je u toku trajanja braka sa prvotuženim odobren kredit od strane „OTP Banka“, na osnovu Ugovora o kreditu zaključenog 14.04.2008. godine. Ugovor o kreditu inicijalno je zaključen kao stambeni, radi kupovine nekretnine, koju je trebalo da kupe tužilja i prvotuženi. Međutim, taj ugovor o kupoprodaji je raskinut i novac je prema utvrđenju prvostepenog suda uložen u ugostiteljski objekat u vlasništvu drugotuženog i trećetužene. Rate kredita isplaćuju drugotuženi i trećetužena iz prihoda ostvarenog radom ugostiteljskog objekta. Stanje duga na dan 06.09.2021. godine iznosi 2.172.750,66 dinara, koji iznos tužilja potražuje u ovom postupku po osnovu izvršenog ulaganja u predmetni ugostiteljski objekat. Objekat nije donosio očekivani profit, pa je aktuelno izdat u zakup trećem licu. Tužilja je inače radila u tom ugostiteljskom objektu do 2015. godine i za svoj rad je primala platu. Na objektu je uspostavljena hipoteka po osnovu Ugovora o kreditu zaključenog sa prvotuženim BB i po osnovu Ugovora o kreditu zaključenog sa tužiljom AA.

Na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud izvodi zaključak da je između tužilje i tuženih postojala zajednica života, imajući u vidu da se cela zajednica finansirala iz prihoda koji je ostvarivan poslovanjem ugostiteljskog objekta, da je sve račune za objekat plaćao drugotuženi, te da rate kredita izmiruju drugotuženi i trećetužena. Novac koji je tužilji odobren po osnovu kredita uložen je u poslovanje i unapređenje rada ugostiteljskog objekta pa je tužilja na opisani način, kao i svojim radom u restoranu doprinela uspešnosti poslovanja restorana, od čijeg su se profita podmirivale sve obaveze i život parničnih stranaka. Iz navedenih razloga, prvostepeni sud tužilji dosuđuje polovinu traženog iznosa, odnosno polovinu od preostalog iznosa kredita koji nije plaćen, u iznosu od 1.086.375,33 dinara, po osnovu njenog doprinosa u sticanju zajedničke imovine.

Drugostepeni sud ne prihvata takav materijalnopravni zaključak prvostepenog suda. Drugostepeni sud iz utvrđene činjenice da su tužilja i prvotuženi živeli u posebnoj stambenoj jedinici u odnosu na drugotuženog i trećetuženu izvodi zaključak da između parničnih stranaka nije postojala zajednica života. Nalazi da sredstva kredita nisu uložena u izgradnju nepokretnosti- ugostiteljskog objekta, koji je već bio izgrađen i dobio je upotrebnu dozvolu pre nego što je tužilji odobren kredit, već je uložen u poslovnu delatnost tog objekta, pri čemu tužilja nije vraćala rate kredita već su to činili drugotuženi i trećetužena, pa saglasno tome ne postoji imovina koja je stečena radom supružnika, odnosno supružnika i tazbinskih srodnika. Iz navedenih razloga, primenom odredbi člana 187. stav 1., 195. stav 1. i 196. Porodičnog zakona, u vezi odredbe člana 210. ZOO, drugostepeni sud u tom delu preinačava prvostepenu presudu i odbija tužbeni zahtev tužilje u celosti.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepena odluka u pobijanom delu doneta pravilnom primenom materijalnog prava na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje.

Saglasno odredbi člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Član 175 Porodičnog zakona predviđa da ako je posle prestanka zajedničkog života u braku došlo do uvećanja vrednosti zajedničke imovine, svaki supružnik ima pravo na potraživanje u novcu, odnosno pravo na udeo u uvećanoj vrednosti srazmerno svom doprinosu. Prema članu 195. stav 1. Zakona imovina koju su zajedno sa supružnicima odnosno vanbračnim partnerima stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Stav 2 predviđa da se na imovinske odnose članova porodične zajednice shodno primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika, osim odredbe člana 176. stav 2. (o upisivanju u javni registar) i člana 180. stav 2. (pretpostavka o jednakim udelima). Na imovinske odnose supružnika, vanbračnih partnera, deteta i roditelja te članova porodične zajednice koji nisu uređeni ovim zakonom, primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuju svojinskopravni odnosi i zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi (čl. 196).

U konkretnom slučaju, nezavisno od toga da li je između parničnih stranaka postojala zajednica života ili nije, ne postoji ulaganje tužilje koje bi predstavljalo njen doprinos sticanju zajedničke imovine, niti postoji zajednička imovina koja je nastala radom tužilje i njenim ulaganjem. Naime, predmetni ugostiteljski objekat je prema utvrđenju prvostepenog suda u vlasništvu drugotuženog i trećetužene i isti je u momentu odobravanja kredita tužilji imao upotrebnu dozvolu za rad. Iz te činjenice drugostepeni sud pravilno izvodi zaključak da je ugostiteljski objekat bio građevinski dovršen i da sredstva kredita nisu uložena u izgradnju tog objekta. Novčana sredstva koja je tužilja uložila u poslovanje tog ugostiteljskog objekta, u vlasništvu drugotuženog i trećetužene, nisu njena lična sredstva, sredstva iz njene posebne imovine, već sredstva kredita koje je tužilji odobrila banka. Rate tog kredita nije plaćala tužilja već drugotuženi i trećetužena. Takođe je utvrđeno da ugostiteljski objekat nije ostvarivao očekivane finansijske rezultate i da je usled toga izdat u zakup, te da se objekat nalazi pod hipotekom. Tužilja u toku postupka nije dokazala na koji način je ulaganje sredstava kredita u objekat doprinelo povećanju profita restorana, odnosno povećanju njegove vrednosti. Međutim, čak i tada tužilja bi svoj obligaciono-pravni zahtev prema tuženima mogla da realizuje samo pod uslovom da je isplaćivala, odnosno isplatila rate kredita koji su tuženi iskoristili za svoj objekat. Činjenica da je tužilja radila u tom ugostiteljskom objektu ne može predstavljati njen doprinos u sticanju zajedničke imovine. Tužilja je za svoj rad dobijala platu. Predmetni objekat ne predstavlja zajendičku imovinu, već zajedničku imovinu drugotuženog i trećetužene kao bračnih partnera, koju su sopstvenim sredstvima kupili taj ugostiteljski objekat. Na tužilji je bio teret dokazivanja da je usled uloženih sredstava kredita ugostiteljski objekat ostvarivao veće prihode nego pre toga, da su izvršena konkretna ulaganja i uvećanje njegove vrednosti i slično, što tužilja u toku postupka nije dokazala. Tužilja ni u kom slučaju ne može pretendovati na polovinu iznosa kredita kao izvršeno ulaganje jer taj novac nije uložila tužilja lično iz svoje imovine, već je to kredit koji je tužilji odobrila banka, a čije rate otplaćuju drugotuženi i trećetužena. Činjenica na koju tužilja ukazuje u reviziji, a koju je istakla i u toku prvostepenog postupka, da je od 2021. godine ona počela da otplaćuje rate kredita, nije utvrđena u okviru činjeničnog stanja. Međutim, čak i da je ta činjenica utvrđena, tužilja je morala opredeliti tužbeni zahtev i njegovu visinu u skladu sa stvarno pretrpljenom štetom po tom osnovu ili po osnovu sticanja bez osnova, u skladu sa relevantnim propisima koji uređuju svojinskopravne odnose i obligacione odnose, kako to predviđa odredba člana 196. Porodičnog zakona. Prihod koji je ostvarivao predmetni ugostiteljski objekat, u isključivom vlasništvu drugotuženog i trećetužene, a u kom je tužilja bila samo zaposlena i za to primala platu, ne može predstavljati zajedničku imovinu parničnih stranaka. Imajući navedeno u vidu, bez uticaja su revizijski navodi tužilje da je između parničnih stranaka postojala zajednica života, odnosno porodična zajednica. Vrhovni sud nalazi da je pravilno stanovište drugostepenog suda da između parničnih stranaka nije postojala porodična zajednica. Porodična zajednica i sticanje zajedničke imovine u toj zajednici podrazumeva da svi članovi tog domaćinstva privređuju, ulažu sopstvena sredstva i rad, direktno doprinoseći uvećanju imovine, odnosno ostvarivanju prihoda za finansiranje porodične zajednice. To u slučaju parničnih stranaka nije bilo tako. Prema utvrđenju prvostepenog suda, tužilja i prvotuženi su živeli u posebnoj stambenoj jedinici sa svojom decom, nisu ostvarivali drugu zaradu pored zarade koja im je isplaćivana od strane drugotuženog i trećetužene u ugostiteljskom objektu, nisu uložili nikakva lična sredstva u poslovanje tog objekta, sve račune je plaćao drugotuženi, kao i rate za kredit koji je tužilji odobren, a takođe su i sve obaveze podmirivane iz prihoda koji je ostvarivao ugostiteljski objekat u vlasništvu drugotuženog i trećetužene. Iz svih navedenih razloga Vrhovni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da ne postoji doprinos tužilje u sticanju zajedničke imovine. Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužilje u odnosu na pobijani deo drugostepene presude, ali ih nije posebno obrazlagao jer nisu od uticaja na pravilnost iste.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

U delu kojim je prvostepena presuda potvrđena, a čija vrednost pobijanog dela iznosi 1.086.375,33 dinara, revizija tužilje nije dozvoljena u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP, u vezi odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

Iz navedenog, Vrhovni sud je u tom delu odbacio reviziju tužilje kao nedozvoljenu primenom odrebe člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković