O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 704/2021 od 22.09.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, poništena su kao nezakonita rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu tužioca AA br. ../17 od 11.05.2017. godine i tužioca BB br. ../17 od 11.05.2017. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužioce vrati na rad, na radna mesta- službenik obezbeđenja na kojima su tužioci radili do donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno isplati 236.250,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 28/22 od 15.03.2023. godine, stavom prvim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom i drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se ponište kao nezakonita rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu i da se obaveže tuženi da tužioce vrati na rad, na radna mesta- službenik obezbeđenja na kojima su tužioci radili do donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu. Stavom drugim izreke, preinačena su rešenja o troškovima parničnog postupka, sadržana u stavovima trećem i četvrtom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužilaca za nakandu troškova parničnog postupka, obavezani tužioci da tuženom na ime naknade troškove prvostepenog postupka isplate 234.000,00 dinara, a iznad dosuđenog iznosa odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova prvostepenog postupka. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženom na ime naknade troškove žalbenog postupka isplate 172.125,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilaca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku i na osnovu sprovedene rasprave i dopunjenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, tužioci ugovorom o radu od 28.01.2015. godine zasnovali radni odnos kod tuženog na radnom mestu Službenika obezbeđenja CIT-a - transport vrednosnih pošiljki vozilom. Rešenjima tuženog od 11.05.2017. godine otkazan im je ugovor o radu, zbogučinjenih povreda radnih obaveza i nepoštovanja radne discipline prpisanih Zakonom o radu i Pravilnikom o radu tuženog. Stavljeno im je na teret da su 27.01.2017. godine, radeći u dvočlanom timu, odbili da blagovremeno zaduže sredstva za rad i otpočnu obavljanje radnih zadataka shodno rasporedu i nalogu CIT-a, iako ih je direktor sektora VV nekoliko puta upozorio da kasne sa početkom obavljanja svojih radnih zadataka, o čemu je sačinio službenu belešku 28.02.2017. godine, u kojoj je konstatovano da je trebalo da zaduže oružje u 05,55 časova, za šta im je uobičajeno potrebno između 7 i 10 minuta i da otpočnu transport, a da su transport otpočeli tek u 06,57 časova, da su na prvi „stop“ došli u 07,00 časova, a da su bazu tuženog napustili u 06,57 časova, što ukazuje na netačno vreme evidencije „stopa“, s obzirom da je prvi „stop“ udaljen od baze 6 kilometara, dok su na drugom „stopu“ trebalo je da bude između 07,00 i 08,00 časova, a da su na isti stigli u 08,20 časova. Stavljeno im je na teret i da su 29.03.2017. godine opet netačno uneli vreme prvog „stopa“ u 06,30 časova, na šta ukazuje činjenica da su bazu napustili tek u 06,43 časova, da su istog dana odbili dežurstvo, koje je bilo predviđeno da obave tog dana i da su navedena ponašanja tužilaca prouzrokovala značajna kašnjenja u obavljanju radnih zadataka i to u trenutku vrhunca operacije CIT. Iz naloga za CIT za 27.01.2017. godine utvrđeno je da je CIT počeo u 05,45 časova, da je završen u 14,15 časova, da je prvi „stop“ bio između 07,00 i 07,20 časova, bez planiranog vremena dolaska, da je drugi „stop“ evidentiran između 08,20 i 08,25 časova, sa planiranim vremenom 07,00-08,00 časova, da je treći „stop“ evidentiran između 08,00 i 08,05 časova sa planiranim vremenom 07,30-08,30 časova, a da je četvrti „stop“ evidentiran između 07,35 i 07,45 časova sa planiranim vremenom 07,30 i 08,30 časova. Iz dnevne liste zaduženja oružja za 27.01.2017. godine utvrđeno je da je tužilac BB toga dana zadužio oružje u 05,45 a razdužio u 14,20 časova, a tužilac AA da je zadužio oružje u 06,00 a razdužio u 14,15 časova, časova, a iz kontrole vozila CIT-a da je 27.01.2017. godine vozilu 131 evidentiran izlazak na rampi u 06,57 časova, a dana 29.03.2017. godine u 06,43 časova. Tužioci su u iskazima datim pred prvostepenim sudom i na ročištu održanom pred drugostepenim sudom izjavili da su uvek dolazili na posao na vreme i unosili tačne podatke o izlasku na teren, da nisu odbili dežurstvo i da smatraju da im je otkaz dat zbog formiranja sindikata čiji su bili članovi. Radno vreme tužilaca otpočinjalo je uglavnom u 06,00 časova, a da su dolazili i oko 05,30 časova. Ugovoreno 40 časova rada nedeljno, ali je to često faktički trajalo i duže. Radno vreme im je započinjano od trenutka kada zaduže oružje, ključeve od automobila i dokumenta potreba za rad. Raspored rada je pravio dispečer za naredni dan i objavljivan je prethodnog dana na oglasnoj tabli, ali da ih je uglavnom dispečer telefonom obaveštavao o rasporedu rada u popodnevnim časovima prethodnog dana za naredni dan. Kada dođu na posao električnom karticom se identifikuje ko je i kada došao na posao, na koji način su i izlazili sa posla, a elektronska kontrola za izlazak vozila ne postoji, već je portir na prijavnici na papiru upisivao vreme izlaska, registraciju i ID vozila. Plan puta nije postojao već su postojali „stopovi“ odnosno adrese klijenata do kojih treba da dođu i dovezu pošiljku, na koje su uglavnom stizali na vreme, ali da ako su i nekad kasnili to nije uticalo na obavljanje zadataka. Uglavnom su dežurali sredom, ali je to bilo promeljivo, a i drugim danima po nalogu dispečera su ostajali da odrade i poslove koje dežurne ekipe nisu uspevale da obave. Što se tiče dežurstva 29.03.2017. godine, dispečer GG je tužioce oko 13-14,00 časova obavezio da su dežurni na eksporziturama Poštanske štedionice i da oni nisu odbili dežurstvo, iako je tužilac BB rekao da nije sposoban, jer je fizički preumoran, već da su tog dana radili do 17,00-18,00 časova.

Na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbe člana 179. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14), članova 55. i 57. Pravilnika o radu tuženog od 30.06.2016. godine, citiranih u obrazloženju prvostepene presude i nakon ocene da tužioci nisu učinili povrede radne obaveze i radne discipline koje su im pobijanim rešenjima stavljene na teret usvojio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužilaca na rad.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Prema datim razlozima, osporena rešenja o prestanku radnog odnosa su pravilna i na zakonu zasnovana, jer su tužioci ostvarili biće nepoštovanja radne discipline. Ovo zbog toga što su 27.01.2017. godine imali obavezu da započnu rad na terenu u 06,00 časova, pri čemu su se opremom zadužili u 05,45 časova, da su imali „stopove“ za pošte, gde su morali tačno na vreme da dolaze shodno nalogu za taj dan, da su u svom izjašnjenju naveli da su kasnili, ali da to nije bilo od uticaja na obavljanje zadataka, kao i da je bilo nesporno da su jedan dan u nedelji dežurali, obično da su sredom radili dežurstva, a da su 29.03.2017. godine prvobitno odbili, a potom odradili dežurstvo tog dana, pa kako je za otkaz ugovora o radu dovoljno utvrđenje da su zaposleni izvršili radnje koje su im kao povreda radne obaveze i discipline stavljene na teret, za zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu je bez značaja činjenica da nije nastala štetna posledica za poslodavca, odnosno činjenica da su tužioci uprkos kašnjenju 27.01.2017. godine odradili sve „stopove“ i da su odradili poslove dežurstva 29.03.2017. godine, jer štetna posledica nije predviđena kao objektivni uslov inkriminacije.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da se navedeno stanovište drugostepenog suda u pogledu zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu ne može prihvatiti kao pravilno.

Tuženi, na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa tužiocima, jer predloženim i izvedenim dokazima u postupku nije dokazao da su tužioci izvršili radnje koje su im rešenjima o otkazu ugovora o radu stavljene na teret. Pisani dokazi u spisima, pre svega nalog za CIT i dnevna lista zaduženja oružja za 27.01.2017. godine, ukazuju na pravilno utvrđenu činjenicu da je tog dana CIT počeo u 05,45 časova, kada su se prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci zadužili opremom za rad, kao i da je prvi „stop“ bio između 07,00 i 07,20 časova, ali bez planiranog vremena dolaska. Iz navedenog proizlazi pravilan zaključak prvostepenog suda da tuženi nije utvrdio pravila i proceduru u vezi planiranog vremena dolaska na prvi „stop“, te da se tužiocima ne može staviti na teret da su najpre odbili da blagovremeno zaduže sredstva za rad, a potom i da nisu blagovremeno pristupili prvom „stopu“, odnosno zadatom mestu isporuke. Pritom, tuženi nije dokazao postojanje itinerara za vozila pratnje novca, odnosno maršrutu, pravac kretanja i plan puta da bi se moglo utvrditi kašnjenje tužilaca na „stopove“. Po oceni Vrhovnog suda pravilna je i ocena prvostepenog suda da tužioci nisu učinili ni povredu koja im je stavljena na teret na dana 29.03.2017. godine, odnosno da su odbili obavljanje dežurstva. Tuženi nije dokazao da je za taj dan postojao pisani unapred pripremljeni plan dežurstva o kom su tužioci bili blagovremeno obavešteni, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužioce tog dana oko 13-14,00 časova dispečer GG usmeno obavetio da su dežurni na eksporziturama Poštanske štedionice kao i da oni, iako je tužilac BB izjavio da je umoran, nisu odbili dežurstvo, već da su tog dana naloženo dežurstvo odradili.

Imajući u vidu sve navedeno, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i za vraćanje na rad.

Po oceni Vrhovnog suda nije nastupio osnov za prestanak radnog odnosa tužilaca otkazom ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. i stav 3. tačka 8). Zakona o radu, što rešenja o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim, pa su kao takva pravilno presudom prvostepenog suda poništena. Posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu je u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu reintegracija zaposlenog, pri čemu sud nema mogućnost da naloži poslodavcu da vrati zaposlenog na radno mesto na kom je radio pre otkaza ugovora o radu, već da ga vrati na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, a u cilju izvršenja odluke o vraćanju tužioca na rad.

Stoga je Vrhovni sud primenom člana 416. stav 1. ZPP, stavom prvim izreke delimično preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim su poništena rešenja o otkazu ugovora o radu i tuženi obavezan da tužioce vrati na rad i da im naknadi troškove prvostepenog postupka, a u preostalom delu stavom drugim izreke, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv odluke drugostepenog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev za vraćanje tužilaca na radna mesta - službenik obezbeđenja na kojima su tužioci radili do donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Tužiocima prema konačnom uspehu u sporu, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova žalbenog postupka u iznosu od 174.375,00 dinara, i to primenom tarifnog broj 17. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važeće u vreme preduzimanja parničnih radnji za sastav jednog podneska u iznosu od 24.750,00 dinara, za zastupanje od strane punomoćnika advokata na pet održanih ročišta u iznosu od po 27.000,00 dinara (135.000,00 dinara) i za pristup punomoćnika advokata na jednom neodržanom ročištu u iznosu od 14.625,00 dinara. Na dosuđeni iznos troškova žalbenog postupka tužiocima primenom čl. 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima pripada zakonska zatezna kamata od izvršnosti presude do isplate. Odredbom člana 154. stav 1. ZPP je propisano da će sud prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti. Tužiocima ne pripada pravo na naknadu troškova za sastav odgovora na žalbu tuženog, jer ta radnja nije bila nužna radnja za odlučivanje. Prilikom odlučivanja, Vrhovni sud je imao u vidu i postavljeni i opredeljeni zahtev tužilaca za naknadu drugih troškova, ali je ceneći sve okolnosti odlučio da se ne radi o troškovima koji su bili potrebni radi vođenja parnice, tim pre što punomoćnik tužilaca nije dostavio dokaze o stvarnim putnim troškovima čiju naknadu traži. Tužiocima prema pretežnom uspehu u revizijskom postupku, a u granicama postavljenog i opredeljenog zahteva, pripada pravo na nanadu troškova revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 49.500,00 dinara primenom tarifnog broj 17. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važeće u vreme preduzimanja ove parnične radnje. Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković