Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 4/2025
20.02.2025. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica i Branka Stanića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Grad Kraljevo, koga zastupa Pravobranilaštvo Grad Kraljevo, protiv tuženog „MM Stena“ Društvo sa ograničenom odgovornošću za iskop i preradu kamena u stečaju „Kamenica“, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3039/23 od 13.11.2024. godine, u sednici veća održanoj 20.02.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

I UKIDA SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž 3039/23 od 13.11.2024. godine u stavu I izreke i predmet se vraća drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

II ODBIJA SE revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3093/23 od 13.11.2024. godine u stavu II i III izreke, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Kraljevu P 649/2021 od 07.03.2023. godine, u stavu I izreke, odbijen je prigovor presuđene stvari, izjavljen od strane tuženog. U stavu II odbijen je zahtev tužioca da se tuženi obaveže da tužiocu na ime neplaćene zakupnine za period od 01.10.2016. godine do 31.01.2023. godine isplati iznos od 21.416.953,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.03.2019. godine do isplate. U stavu III odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neplaćene zakupnine prema stepenu iskorišćenosti majdana kamena u procentu od 39% za korišćenje kat. parcele broj ... i ... , obe KO Kamenica (ranije kp ... KO Kamenica) u periodu od 01.10.2016. godine do 31.01.2023. godine isplati iznos od 8.352.611,82 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.03.2019. godine do isplate. U stavu IV obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 65.696,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3039/23 od 13.11.2024. godine, u stavu I izreke, ukinuta je presuda Privrednog suda u Kraljevu u stavu III izreke i tužba je u tom delu odbačena. U stavu II odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Kraljevu u stavu II i IV izreke. U stavu III odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući drugostepenu presudu u celosti, sa pozivom na odredbu člana 403. i 404. ZPP. Tražio je troškove za sastav revizije.

Ispitujući drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je odluka u stavu I drugostepene presude doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom, dok je u odnosu na stav II i III drugostepene presude revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

U stavu I izreke drugostepeni sud je ukinuo presudu Privrednog suda u Kraljevu P 649/21 od 07.03.2023. godine u stavu III izreke i odbacio tužbu tužioca u tom delu. U stavu III izreke prvostepene presude, u odnosu na koju je odbačena tužba drugostepenom odlukom, odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neplaćene zakupnine prema stepenu iskorišćenosti majdana kamena u procentu od 39%, za korišćenje kat. parcele sa ranijom oznakom kp ... KO Kamenica, za period od 01.10.2016. godine do 31.01.2023. godine, isplati iznos od 8.352.611,82 dinara. Drugostepeni sud je takvu odluku doneo uz obrazloženje da tužilac u ovom postupku nije postavio primarni i eventualni tužbeni zahtev, te da zahtev u posmatranom stavu III izreke prvostepene presude ne predstavlja eventualni tužbeni zahtev u smislu odredbe člana 197. stav 2. ZPP. Drugostepeni sud nalazi da se radi o istom zahtevu, koji proizlazi iz istog pravnog osnova i za isti period, pa je iz tog razloga u ovom delu ukinuo prvostepenu odluku i odbacio tužbu u pogledu eventualnog tužbenog zahteva.

Takva odluka drugostepenog suda doneta je uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom, u vezi odredbe člana 391. stav 2. i 3. i 395. ZPP. Tačno je da zahtevi, koje tužilac kvalifikuje kao primarni i eventualni, po svojoj sadržini to ne predstavljaju saglasno odredbi člana 197. stav 2. ZPP. Naime, tužilac tzv. primarnim tužbenim zahtevom (kojim je odlučeno u stavu II izreke prvostepene presude) traži plaćanje zakupnine po ugovoru o zakupu za korišćenje kat. parcele za period od 01.10.2016. godine do 31.01.2023. godine u iznosu od 21.416.953,38 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 08.03.2019. godine. Zahtevom koji opredeljuje kao eventualni, a o kome je odlučeno u navedenom stavu III izreke prvostepene presude, takođe traži plaćanje zakupnine, ali prema stepenu iskorišćenosti majdana kamena u procentu od 39% za korišćenje iste parcele, za isti vremenski period, u iznosu od 8.352.611,82 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 08.03.2019. godine do isplate. Kako i jednim i drugim zahtevom tužilac traži plaćanje novčanog iznosa, po osnovu zakupnine, samo primenom različitih metoda obračuna, sledi da ne može biti reči o primarnom i eventualnom tužbenom zahtevu, te da je manji zahtev sadržan u većem.

Međutim, odlučujući o žalbi na prvostepenu presudu drugostepeni sud u skladu sa odredbom člana 391. stav 2. ZPP ima ovlašćenje da ukine presudu i odbaci tužbu samo ukoliko su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene povrede odredaba iz člana 374. stav 2. tačka 2, 3, 5. i 10. ovog zakona, odnosno ako je učinjena povreda iz člana 374. stav 2. tačka 9. zakona (stav 2. iste odredbe). Takođe, drugostepeni sud u smislu odredbe člana 395. ZPP ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu. Navedena odlukadrugostepenog suda doneta je po žalbi tužioca, čime je odlučeno na njegovu štetu, pri čemu drugostepeni sud nije imao ni zakonsko ovlašćenje da odbaci tužbu u tom delu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 415. stav 1. ZPP ukinuo presudu drugostepenog suda u tom delu i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će, krećući se u granicama svojih zakonskih ovlašćenja, meritorno odlučiti o žalbi tužioca na prvostepenu presudu u delu zahteva o njegovom eventualnom tužbenom zahtevu.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 415. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su bili u obligaciono-pravnom odnosu po osnovu Ugovora o zakupu, zaključenog 27.11.2003. godine, kojim je tužilac kao zakupodavac predao tuženom kao zakupcu kat. parcelu broj ... KO Kamenica, koja je po kulturi majdan kamen, u površini od 00.66,78 ha, čiji je vlasnik RS, a korisnik tužilac. Ugovor je zaključen na period od pet godina od dana davanja saglasnosti od strane Republičke direkcije za imovinu RS, sa tim da se može produžiti tako što će se pre isteka roka zaključiti aneks osnovnog ugovora. Ugovorena je zakupnina u iznosu od 100.000,00 dinara mesečno. Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St 37/16 od 27.10.2016. godine otvoren je stečajni postupak nad tuženim. Svojim obaveštenjem od 25.01.2017. godine stečajni upravnik je odbio zahtev tužioca da se iz stečajne mase izluči kat. parcela broj ... KO Kamenica, uz obrazloženje da je kao vlasnik parcele upisan tužilac i da ista ne pripada stečajnom dužniku, te nije ni evidentirana kao imovina stečajnog dužnika i ne čini stečajnu masu. Pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Kraljevu P 290/12 od 23.10.2012. godine utvrđeno je da je parcela broj .. data ovde tuženom u zakup isključivo radi eksploatacije kamena i da je proces eksploatacije kamena završen 28.01.2009. godine. Rok na koji je zaključen ugovor o zakupu između parničnih stranaka istekao je 27.11.2008. godine, a ugovorne strane nisu zaključile aneks ugovora kojim bi produžile njegovo važenje. Međutim, tuženi je nastavio da vrši eksploataciju kamena sa parcele do 28.01.2009. godine. Nakon što je proces eksploatacije kamena završen parcela više nije imala karakter ležišta majdana već je predstavljala nepolodno zemljište. Predmet tužbenog zahteva je plaćanje zakupnine za period od 01.10.2016. godine do 31.01.2023. godine, po osnovu ugovora o zakupu, odnosno prema stepenu iskorišćenosti majdana kamena u procentu od 39%.

Na temelju tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su stali na stanovište da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, dajući za svoju odluku delimično različite razloge. Prvostepeni sud smatra da je ugovor između parničnih stranaka raskinut po sili zakona, u smislu odredbe člana 595. ZOO, istekom roka njegovog važenja 27.11.2008. godine. Međutim, kako tuženi nije vratio tužiocu predmet zakupa, prvostepeni sud smatra da bi tužilac imao pravo na naknadu za korišćenje njegove nepokretnosti, ali ne u visini cene zakupa, budući da je predmet zakupa izgubio svojstvo majdana. Kako tužilac nije dokazao visinu naknade za korišćenje neplodnog zemljišta, prvostepeni sud je njegov tužbeni zahtev za isplatu zakupnine odbio kao neosnovan. Drugostepeni sud ne deli zaključak prvostepenog suda da je ugovor raskinut po sili zakona istekom petogodišnjeg roka na koji je zaključen već smatra da, kako je tuženi kao zakupac nastavio da upotrebljava predmet zakupa i eksploatiše kamen, a tužilac kao zakupodavac se tome nije protivio, između parničnih stranaka je zaključen nov ugovor o zakupu u smislu odredbe člana 596. stav 1. ZOO. Međutim, tužilac je iskazao volju za raskid ugovora o zakupu podnošenjem zahteva da se iz stečajne mase tuženog izluči navedena kat. parcela kao predmet zakupa. Drugostepeni sud je stanovišta da bi tužilac imao pravo na naknadu za korišćenje tuđe stvari iz razloga što mu tuženi nije vratio predmetnu parcelu, ali da visina te naknade nije mogla biti utvrđena u visini ugovorene zakupnine, niti srazmerno površini onog dela parcele koji je korišćen za eksploataciju kamena.

Vrhovni sud nalazi da su odluke nižestepenih sudova donete pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da ugovor o zakupu parničnih stranaka nije raskinut po sili zakona već onog momenta kada je tužilac tražio da mu se iz stečajne mase tuženog izluči predmetna parcela kao predmet zakupa. Tuženi je nastavio da upotrebljava predmet zakupa nakon isteka perioda za koji je ugovor zaključen, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da ugovor o zakupu nije bio raskinut po sili zakona u smislu člana 595. ZOO, istekom roka na koji je zaključen. Utvrđeno je da je petogodišnji rok trajanja ugovora istekao 27.11.2008. godine, a da je tuženi nastavio da vrši ekspolataciju kamena do 28.01.2009. godine. Stoga drugostepeni sud pravilno nalazi da je tuženi nastavio da upotrebljava predmet zakupa po proteku ugovorenog roka trajanja ugovora, čime je u smislu odredbe člana 596. stav 1. ZOO zaključen novi ugovor o zakupu. Bez uticaja su navodi revidenta kojima osporava utvrđenu činjenica do kada je eksploatisan kamen na predmetnoj parceli, isticanjem da je eksploatacija od strane tuženog trajala duže, s obzirom da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Neosnovan je i revizijski navod tužioca da je ugovor o zakupu i dalje na snazi. Time što je tražio natrag predmet zakupa tužilac je ispoljio jasnu volju da se ugovor o zakupu raskine. Volju da održe ugovor na snazi, nakon što je nad tuženim otvoren postupak stečaja, nisu ispoljili ni tužilac, ni tuženi. Stoga, nasuprot navodima revidenta, nema mesta primeni odredbe člana 99. stav 5. Zakona o stečaju, koja predviđa obavezu stečajnog dužnika da uredno plaća zakupninu ako ugovor o zakupu ostane na snazi.

Iz svega navedenog sledi da je tužilac mogao sa osnovom da potražuje samo naknadu za korišćenje tuđe stvari, saglasno odredbi člana 219. ZOO, za period od 01.10.2016. godine (datum naveden u tužbi) pa do 27.01.2017. godine, kada je odlukom stečajnog upravnika odbijen njegov zahtev za izlučenje predmeta zakupa. Time je stečajni upravnik izrazio jasan stav da stečajni dužnik nema više nikakve pretenzije prema predmetnoj parceli i da tužilac može slobodno da je preuzme i koristi. Pri tom je nesporno utvrđeno da tuženi nije koristio parcelu u spornom periodu jer uopšte ne obavlja delatnost. Međutim, tužilac za posmatrani period nije dokazao visinu naknade, kako to pravilno nalaze nižestepeni sudovi. Ta naknada nije mogla biti utvrđena u visini zakupnine, budući da je utvrđeno da predmetna parcela u spornom periodu više nije imala svojstvo ležišta kamena, već je predstavlja neplodno zemljište. Tuženom je parecela data u zakup isključivo radi eksploatacije kamena i visina zakupnine utvrđena je upravo prema tom kriterijumu. U odsustvu eksploatacije majdana, naknada za korišćenje parcele je morala biti korigovana prema promenjenoj vrednosti, odnosno nameni parcele, što tužilac nije učinio. Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca, ali je našao da su bez uticaja na pravilnost pobijane odluke.

Odluka o troškovima postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. ZPP.