Vrhovni sud je u sednici veća, ispitujući zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu odredbi člana 487. Zakonika o krivičnom postupku, našao:

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP). Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle ograničeno je pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje su učinjene u prvostepenom postupku i u postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom i to zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP.

Odredbom člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP propisano je da će Vrhovni kasacioni sud u sednici veća rešenjem odbaciti zahtev za zaštitu zakonitosti, ako je nedozvoljen (član 482. stav 2, član 483. i član 485. stav 4. ZKP).

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, navedenu povredu zakona suštinski obrazlaže tako što osporava iskaze svedoka AA i BB, na koji način polemiše sa činjeničnim utvrđenjima i ocenom dokaza datom od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim presudama navodeći da navedeni svedoci, koji su radnici na carini, a na čijim iskazima se zasnivaju pravnosnažne presude, nemaju potrebnih stručnih znanja da daju ocenu o mehaničkim oštećenjima na plombama i kamionskim sajlama, spojnicima i da daju mišljenje na koji način je moguće izvršiti utovar u plombirani deo tovarnog prostora teretnog vozila.

Kako, dakle, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza datu od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog koga je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog Zorana Jankovića ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog, u zahtevu se navodi i da je ključno pitanje da li je okrivljeni znao da se u plombiranom delu tovarnog prostora nalazi opojna droga, ili to nije znao. Nižestepeni sudovi, po stavu branioca izvesnost u pogledu postojanja činjenica koje ukazuju da je okrivljeni imao saznanja da se u tovarnom prostoru nalazi opojna droga, nalaze pre svega u ugovoru o radu koji je okrivljeni potpisao u čijim odredbama je predviđena obaveza vozača da vodi računa o utovaru robe. Nadalje, u zahtevu se navodi da je radi utvrđivanja ključne činjenice o ispravnosti ili neispravnosti zaštitnih plombi, sajli na teretnom vozilu, sud odredio veštačenje, pa je veštak naveo da se iz korpusa dokaza ova činjenica ne može utvrditi, jer sami spisi predmeta ne mogu biti dovoljan izvor informacija. Pored navedenog, organ krivičnog gonjenja nije obezbedio tragove krivičnog dela i predmete koji bi mogli poslužiti kao dokaz u postupku, time što nije sačuvao ni jedan materijalni dokaz koji bi mogao u postupku dati odgovore na brojna pitanja, a svakako i na najvažnije, na osnovu čega bi se moglo utvrditi da je plombirani zašititni deo na tovarnom prostoru oštećen, na koji način bi se moglo tvrditi da je okrivljeni znao šta se prevozi u tovarnom prostoru.

Na ovaj način branilac okrivljenog osporava utvđeno činjeno stanje i ocenu dokaza datu od strane suda, a koja povreda takođe ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog Zorana Jankovića i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je, na osnovu odredaba člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Zorana Jankovića - advokata Mladena Vasića odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Milena Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković