Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4043/24 od 10.10.2024. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Čačku P 145/22 od 11.06.2024. godine u stavovima 1., 2., 3., 4. i 7. izreke.

Tuženi je preko punomoćnika izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su bili u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o prodaji duboko smrznute maline zaključenog dana 24.07.2020. godine. Po ovom ugovoru tužilac se obavezao da plati cenu voća, a tuženi da sukcesivno isporučuje maline u periodu od 10.08.2020. godine do 31.05.2021. godine. Tužilac je izvršio plaćanje prvog dela tuženom, nakon čega mu je isporučen prvi kamion malina, nakon isplate avansa za drugi deo u iznosu od 62.889,75 EUR-a, tuženi nije izvršio isporuku drugog kamiona smrznute maline, a ni primljeni avansni iznos nije vratio tužiocu. Privredno društvo Landkost, koji je krajnji kupac, bio je prinuđen da vrši kupovinu radi pokrića, nakon čega je tužiocu podnet zahtev za isplatu na ime razlike u postignutoj ceni maline. Krajnji kupac je tužiocu podneo zahtev za isplatu iznosa na ime razlike u postignutoj ceni duboko smrznute maline od 60.617,50 EUR-a, jer je bio prinuđen da vrši kupovinu radi pokrića, a koji iznos je tužilac isplatio krajnjem kupcu, te o istom obavestio tuženog, nakon čega je tuženom dostavio i opomenu za plaćanje naknade štete i povraćaja datog avansa. Tužilac je neispunjenjem obaveze od strane tuženog onemogućen da ostvari očekivani profit iz ugovora sa krajnjim kupcem.

Tužilac je vodio postupak pred Pokrajinskim sudom za građansko pravne sporove u Gracu radi naknade štete protiv ogranka tuženog osnovanog u Republici Austriji, u kom postupku je dana 10.11.2021. godine doneta uslovna naredba za plaćanje i ogranku tuženog je izdat nalog za plaćanje iznosa od 62.889,75 EUR-a na ime glavnog duga i iznosa od 40.000,00 EUR na ime sporednog potraživanja, iznos kamate od 9,2 procentnih poena iznad bazične kamatne stope počev od 29.09.2020. godine do dana konačne isplate i iznos od 3.604,92 EUR na ime troškova postupka. U postupku priznanja i izvršenja sudske odluke pred Privrednim sudom u Čačku doneto je rešenje P 5/22 od 05.08.2022. godine kojim je odbijen predlog tužioca za priznanje sudske odluke zbog nedostatka uzajamnosti, na koje rešenje je tužilac izjavio žalbu i ista je rešenjem Privrednog apelacionog suda odbijena.

Veštačenjem je utvrđeno da je uplata tužioca ogranku tuženog iznosila 62.889,75 EUR. Veštak je u svom nalazu i mišljenju izvršio obračun štete na ime troškova kupovine radi pokrića koji je dao u dve varijante. Nižestepeni sudovi su prihvatio varijantu obračuna na osnovu tržišne cene u vreme obavljanja tužiočeve kupovine radi pokrića za količinu od 78.200 kg malina, što iznosi 42.921,66 EUR-a.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su stanovišta da je tužbeni zahtev osnovan za iznos od 62.889,75 EUR u smislu pravila o sticanju bez osnova, sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada je tuženi pozvan na plaćanje. Tuženi nije izvršio isporuku drugog kamiona smrznute maline, a primljeni avansni iznos nije vratio tužiocu. Osim toga, nižestepeni sudovi zaključuju i da je tužilac pretrpeo štetu, odnosno da između nečinjenja tuženog, koje se ogleda u nepostupanju po ugovorom preuzetoj obavezi i nastanku štete na strani tužioca postoji uzročno posledična veza, pa je tuženi obavezan da tužiocu na ime štete nadoknadi iznose utvrđene veštačenjem od 42.921,66 EUR (stvarna šteta) i iznos od 3.910,00 EUR (izmakla dobit) sa zakonskom zateznom kamatom od dana utuženja pa do konačne isplate. Tužilac je morao da nadoknadi štetu krajnjem kupcu, samim tim je pretrpeo traženi iznos štete i to neispunjenjem ugovorne obaveze od strane tuženog.

Revizijskim navodima ponovo se ističe prigovor presuđene stvari, prigovor stvarne i mesne nadležnosti i prigovor pasivne legitimacije. Ukazuje se da tužilac nije preduzeo nikakve radnje da umanji pretrpljenu štetu. Tužilac je raskinuo ugovor pa od tog momenta prestaje njegovo pravo na naknadu štete u visini nabavke zamenske robe. Osim toga, do raskida ugovora došlo je zbog promenjenih okolnosti (virusna pandemija).

Revizija nije osnovana.

Po oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su pravilno odbili prigovor presuđene stvari. Nesporno je da između ove parnice i pravnosnažno okončane postupka pred Pokrajinskim sudom za građansko pravne sporove u Gracu postoji identitet činjeničnog osnova, međutim, u situaciji kada je u postupku priznanja strane sudske odluke pravnosnažno odbijen predlog tužioca za priznanje strane sudske odluke, nema uslova za postojanje instituta pravnosnažno presuđene stvari.

Ne stoje ni revizijski navodi tuženog da nije pasivno legitimisan zbog toga što je sud u Republici Austriji doneo odluku protiv njegovog ogranka iz čega zaključuje da ogranak ima svojstvo pravnog lica. Ovo iz razloga što je utvrđeno da prema austrijskom zakonodavstvu ogranci nemaju samostalnu pravnu sposobnost. Upis ogranka preduzeća sa sedištem u inostranstvu u privredni registar ne stvara samostalnu pravnu ličnost ogranka. Imajući u vidu navedeno, pripadnost pravnog lica se određuje po pravu države po kome je ono osnovano, saglasno odredbi čl. 17. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Prema čl. 567. Zakona o privrednim društvima, ogranak nema svojstvo pravnog lica, pa sledi da je tuženi pasivno legitimisan. S tim u vezi neosnovan je i prigovor stvarne i mesne nadležnosti suda, ali ta povreda postupka sama za sebe ne bi u konkretnom slučaju uticala na pravilnost nižestepene odluke.

Potraživanje tužioca obuhvaćeno delom tužbenog zahteva koje se odnosi na avansno plaćenu cenu za robu koju je tuženi nije isporučio, revident izričito ni ne osporava. U konkretnom slučaju, tužilac je izvršavajući svoju ugovornu obavezu uplatio avans tuženom u iznosu od 62.889,75 EUR. Tuženi nije izvršio svoj deo ugovorne obaveze, odnosno nije isporičio kamion smrznute maline, a primljeni avansni iznos nije vratio tužiocu te se na taj način neosnovano obogatio za navedeni iznos. Stoga je pravilna odluka nižestepenih sudova kojom su obavezali tuženog da tužiocu isplati iznos od 62.889,75 EUR dinara sa zateznom kamatom, pravilno se pozivajući na odredbe Zakona o obligacionim odnosima iz člana 210. odnosno 214. kada se radi o zateznoj kamati.

Nasuprot revizijskim navodima, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i u pogledu odluke kojom je usvojen tužbeni zahtev za naknadu štete. Članom 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi, dok je stavom 2. istog člana propisano da kada dužnik ne ispuni obavezu ili zadocnji sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. Članom 266. stav 1. istog Zakona propisano da poverilac ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi. Tužilac je u skladu sa odredbom člana 189. Zakona o obligacionim odnosima dokazao da je pretrpeo štetu jer je tokom postupka utvrđeno da je tužilac kao posrednik zbog neizvršenja ugovorne obaveze od strane tuženog, obavezan da krajnjem kupcu naknadi štetu čija visina je utvrđena veštačenjem. Na tuženom je bila ugovorena obaveza na isporuku robe, te kod činjenice da tu obavezu nije ispunjavao, ne može tužiocu staviti na teret da je trebalo da spreči štetu, niti su od značaja za visinu ugovorene obaveze tuženog uslovi na tržištu. Stoga pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da je nečinjenje tuženog u pogledu izvršenja ugovornih obaveza predstavlja osnov njegove odgovornosti. Revizijski navodi kojima se ukazuje kada je ugovor raskinut od strane tužioca, odnosno da su nastupile promenjene okolnosti, nisu relevantni jer tužilac ne traži štetu po osnovu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima.

Ostalim revizijskim navodima suštinski se osporava ocena izvedenih dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane odluke nižestepenih sudova, a koje ne može biti predmet ocene u revizijskim postupku u smislu člana 407. st. 2. Zakona o parničnom postupku osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj.

Sledom iznetog, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković