Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 5220/2022
29.04.2025. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ... i VV iz sela ..., čiji je zajednički punomoćnik Milorad Konstantinović, advokat iz ..., protiv tuženog-protivtužioca GG iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Žarković, advokat iz ..., radi činidbe i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilaca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4318/21 od 29.09.2021. godine, u sednici održanoj 29.04.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4318/21 od 29.09.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19987/18 od 27.11.2019. godine ispravljenom rešenjima istog suda P 19987/18 od 03.03.2020. i P 1998/18 od 02.06.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pa je obavezan tuženi da poruši betonski parking sa nadstrešnicom, površine 11,34m2 do ulice na kp .. u svojini tužilaca i taj deo parcele oslobodi od lica i stvari i preda na slobodno korišćenje tužiocima. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da poruši terasu sa nadstrešnicom i podrumom ukupne površine 11,22m2 koja se nalazi na kp .. u svojini tužilaca i da taj deo parcele prazan od lica i stvari preda na slobodno korišćenje tužiocima. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da iznese smeće, bure od 200l sa ostacima benzina, plastične kante sa ostacima zapaljive tečnosti i drugo koje je ostavio ispred ulaza, koji je u temelju načinio a iza kog ulaza su cevi od kanalizacije GG i AA i cevi od vode porodice AA i da omogući slobodan prolaz instalacijama. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da na ime naknade za bspravno korišćenje zemljišta u vlasništvu tužilaca u površini od 22,56m2 plati tužiocima ukupno 1.182.620,00 dinara i to za period od 11.05.2011. do 31.05.2011. godine iznos od po 7.831,00 dinara mesečno sa zakonskom zateznom kamatom od 12.05.2011. godine do isplate i za period od 01.06.2011. do 31.10.2019. godine iznos od po 11.747,89 dinara mesečno sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od drugog dana u mesecu za tekući mesec do isplate. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 815.213,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4318/21 od 29.09.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tuženi da im na ime nankade za bespravno korišćenje zemljišta u njihovom vlasništvu u površini od 22,56m2 plati ukupan iznos od 1.182.620,00 dinara i to za period od 11.05.2011. do 31.05.2011. godine iznos od po 7.831,00 dinara mesečno sa zakonskom zateznom kamatom od 12.05.2011. godine do isplate i za period od 01.06.2011. do 31.10.2019. godine iznos do po 11.747,89 dinara mesečno sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od drugog dana u mesecu za tekući mesec do isplate. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i petom izreke i predmet u tim delovima vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažnog dela presude drugostepenog suda, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitnih povreda odredbi parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 72/11, 55/14 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbi parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 394. tačka 3. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da je drugostepeni sud odluku zasnovao na činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda.

U ovoj parnici predmet tražene pravne zaštite po tužbi je uklanjanje pokretnih i nepokretnih stvari koje je postavio i izgradio tuženi na delovima katastarske parcela tužilaca i isplata naknade za bespravno korišćenje tog zemljišta, dok je protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na tom zemljištu, odbijen pravnosnažnim delom presude P 22750/5 od 19.04.2018. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4318/21 od 29.09.2021. godine prvostepena presuda je ukinuta u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev za činidbu, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i nedostatka razloga iz kojih bi jasno proizlazila tačna pozicija izvršenog zauzeća predmetnih parcela, a sa tim u vezi i zbog nedovoljno određenih zahteva. U odnosu na deo drugostepene presude koji se osporava revizijom, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženi bez pravnog osnova, u periodu od 11.05.2011. godine do 31.10.2019. godine, koristio kao parking deo katastarske parcele u susvojini tužilaca i da je tako uštedeo novčana sredstva koja bi inače utrošio na ime zakupnine za zakup sličnog zemljišta u tom periodu. Prvostepeni sud uzima kao utvrđenu visinu naknade koja bi pripadala tužiocima po osnovu neosnovanog obogaćenja, prema poreskoj prijavi tužioca BB od 05.11.2019. godine podnetoj Poreskoj upravi Savski Venac radi obračuna poreza na zakup zemljišta a na prihode od ugovora o zakupu koji je 31.10.2019. godine ovaj tužilac kao zakupodavac zaključio sa svojom majkom kao zakupcem, koji je za predmet imao zakup neizgrađenog građevinskog zemljišta površine 22m2 za iznos od 100 evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti, po kojoj mu je Poreska uprava obračunala porez na prihod. Drugostepeni sud zaključuje da ovako utvrđena naknada od 1.182.620,00 dinara obračunata za ceo period prema visini zakupnine na dan zaključenja navedenog ugovora o zakupu 31.10.2019. godine, pomnožena sa brojem meseci i dana sadržanih u periodu od 11.05.2011. do 31.10.2019. godine, nije u skladu sa odredbom člana 219. ZOO, jer se visina zakupnine na dan 31.10.2019. godine ne može primeniti na period ostvarene koristi pre zaključenja navedenog ugovora o zakupu. Ovo zbog toga što bi tužiocima prema članu 219. ZOO pripadali novčani iznosi koji bi tuženi utrošio u utuženom periodu za plaćanje prosečne tržišne zakupnine za slično zemljište, koja je važila u tom periodu za svaki pojedinačni mesec, a ne iznos zakupnine koji važi na dan 31.10.2019. godine, kako je to pogrešno zaključio prvostepeni sud. Kako su tužioci tokom postupka odustali od izvođenja dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke na okolnost visine stečene koristi koju je tuženi ostvario korišćenjem dela parcele za parkiranje u periodu od 11.05.2011. do 31.10.2019. godine po prosečnim tržišnim cenama zakupa sličnog zemljišta za svaki mesec u ovom periodu, za koliko bi bilo i umanjenje njihovnje imovine drugostepeni sud je zaključio da tužioci nisu dokazali visinu naknade koja bi im pripala, pa je preinačio prvostepenu presudu u ovom delu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je, suprotno revizijskim navodima, doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava, odredbi člana 210. i 219. Zakona o obligacionim odnosima. U situaciji kada je neosnovano obogaćenje nastalo upotrebom tuđe stvari u svoju korist, prema članu 219. ZOO imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu sticalac naknadi koristi koje je imao od upotrebe njegove stvari. U konkretnom slučaju nije došlo do propasti stvari, niti je ona izgubila svoju individualnost, pa je pravna pretpostavka da su se stekli uslovi za primenu instituta pravno neosnovanog obogaćenja ukoliko tužioci dokažu da su navedenim radnjama tuženog osiromašili i za koliko je umanjena njihova imovina, odnosno sprečeno njeno uvećanje, sa tim u vezi za koliko je uvećana imovina tuženog i kako se to može ekonomski izraziti. Prema navedenim odredbama, postoji uslovljenost umanjenja imovine na strani jednog i uvećanja imovine na strani drugog lica, koja se može ekonomski izraziti, a u konkretnom slučaju tužioci nisu dokazali za koliko se tuženi obogatio, odnosno za koliko su oni osiromašili. S obzirom da se tužbeni zahtev u novcu odnosi na period od 11.05.2011. do 31.10.2019. godine, čija je visina opredeljena prema visini zakupnine na dan 31.10.2019. godine koja bi se mogla naplatiti da su tužioci mogli izdati u zakup sporni prostor za parkiranje vozila, mogao bi im pripasti novčani iznos koji bi tuženi utrošio u navedenom periodu za plaćanje prosečne tržišne cene zakupnine za slično zemljište u svakom mesecu za koji se obračunava naknada, što bi bio ekvivalent koristi koju bi tužioci mogli ostvariti, a ne za iznos zakupnine koji važi na dan 31.10.2019. godine, kako su svoje potraživanje opredelili tužioci.

Kako je drugostepena odluka zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, odredba člana 210. i 219. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.