Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1219/2024 od 09.05.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke, a zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka, odbijeni kao neosnovani.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je izjavila dozvoljenu i blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga, posebno ukazujući na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tuženi BB i „... SISTEM“ DOO Novi Sad, u odgovoru na reviziju u celosti su osporili navode revidenta i predložili da se revizija odbije kao neosnovana, a troškove revizijskog postupka opredeljeno su tražili.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, tužilja i tuženi BB su bili u vanbračnoj zajednici u periodu od 2007. do 2017. godine tokom koje je rođeno dvoje dece. Tuženi "... sistem" doo Novi Sad je osnovan 2002. godine Odlukom o osnivanju donetom od strane tuženog VV kao fizičkog lica koji je bio jedini osnivač, član i vlasnik 100% udela, da bi Ugovorom o prenosu udela od 11.02.2013. godine, tuženi VV, kao prenosilac, preneo bez naknade na sticaoca, svoga sina, ovde tuženog BB udeo u društvu "... sistem" doo Novi Sad u visini od 100 % osnovnog kapitala društva, koji je po tom osnovu upisan kao vlasnik 100% udela. Ugovorom o prenosu udela od 01.04.2019. godine, tuženi BB, kao prenosilac, preneo je bez naknade sticaocu, ovde tuženom VV udeo u tuženom "... sistem" doo Novi Sad u visini od 50% osnovnog kapitala društva, dok je on direktor i zakonski zastupnik tog dvočlanog društva. Tužilja je od 28.04.2011. godine do 16.05.2011. godine u ovom društvu bila zamenik direktora, a od 15.05.2011. godine direktor, na kojoj funkciji je bila registrovana do 16.06.2014. godine. Tužilja je pored brige o zajedničkoj deci koju ima sa tuženim BB nekoliko puta nedeljno odlazila u kancelarije firme "... sistem" doo Novi Sad gde se povremeno bavila komercijalnim poslovima, a ponekad je odlazila na poslovna putovanja sa svojim suprugom, tuženim BB, koji je sve bitne odluke, vezano za poslovanje ovog društva donosio samostalno, a jedno vreme zajedno sa tuženim VV. U periodu dok su deca bila mala i dok nisu krenula u vrtić, tužilji je u čuvanju dece pet puta nedeljno pomagala žena koja je za svoje angažovanje dobijala platu kao i tužiljina sestra, a nakon što su deca napunila dve godine i kada su krenula u vrtić, žena je periodično pomagala tužilji u čuvanju dece. Tužilja nije imala svoj poslovni mejl u preduzeću. Za sve vreme rada kod tuženog „... sistem“ doo Novi Sad nije dovela bilo kog novog klijenta, već je uglavnom obavljala određene administrativne poslove, a u periodu dok je bila registrovani direktor, tužilja je potpisivala dokumentaciju koju je bilo potrebno da kao direktor potpiše i to uglavnom tako što bi joj dokumente na potpis donosio suprug tuženi BB. Poslovanje firme, tuženog "... sistem" doo Novi Sad je još od osnivanja bilo pozitivno. Firma je ostvarivala dobit, bavila se plasiranjem postojećih i novih proizvoda i to pre svega energetskih pića. Za rad u preduzeću, tuženom, „... sistem“ doo Novi Sad tužilja je dobijala zaradu. Tužilja i tuženi BB su živeli natprosečnim standardom, u pretežnom delu od novčanih sredstava koje je tuženi BB podizao kao dobit iz firme i od isplata bonusa tuženom BB od firme, a manjim delom od svojih zarada koje su ostvarivali, jer su oboje prijavljeni na minimalac. Presudom Osnovnog suda u u Novom Sadu posl. br. P2 2052/2018 od 01.06.2020. godine, nakon prestanka vanbračne zajednice, mlt. deca tužilje i tuženog BB poverena su na samostalno vršenje roditeljskog prava ovde tužilji kao majci. "... sistem" doo Novi Sad je vlasnik stana broj 2 na prvom spratu, površine 126 m2, stana br. 5- dupleks, prizemlje i potkrovlje površine 96 m2 i garaže površine od 20 m2 u stambenom objektu u ul ... br. .., u Novom Sadu, a navedene nepokretnosti ovo privredno društvo je kupilo 2013. godine od ranije akumulirane dobiti iz prethodnih godina.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio primarni tužbeni zahtev primenom članova 168. stav 2, 191 stav 2 i 171. stav 1. Porodičnog zakona navodeći da udeo u privrednom društvu „... sistem“ doo Novi Sad, nije udeo stečen u toku trajanja vanbračne zajednice tužilje sa tuženim BB, nego da se radi o posebnoj imovini tuženog BB, stečenoj poklonom u toku trajanja vanbračne zajednice. S tim u vezi odbijen je i eventualni tužbeni zahtev, jer udeo u privrednom društvu „... sistem“ doo Novi Sad, nije u režimu zajedničke imovine tužilje i tuženog BB, pa ne može biti ni uvećanja vrednosti zajedničke imovine kroz uvećanje tržišne vrednosti udela u tuženom privrednom društvu, te da tuženi BB nije Ugovorom o prenosu udela od 01.04.2019. godine raspolagao zajedničkom imovinom ( a time i udelom tužene u nepodeljenoj zajedničkoj imovini, što bi bilo protivno odredbi člana 174. Porodičnog zakona) već svojom posebnom imovinom, niti ima mesta primeni odredbe člana 170. Porodičnog zakona jer tužilja nije dokazala da je tokom trajanja vanbračne zajednice došlo do znatnog odnosno neznatnog uvećanja posebne imovine tuženog BB ( bivšeg vanbračnog partnera).

Drugostepeni sud u celosti je saglasan sa odlukom prvostepenog suda uz prihvatanje svih razloga koje je dao prvostepeni sud.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni sud nalazi da nisu osnovani.

Naime, tužilja je tražila da se utvrdi da je suvlasnik 90 % udela sa tuženim BB u tuženom društvu „... SISTEM“ DOO Novi Sad, navodeći da se radi o zajedničkoj imovini stečenoj sa bivšim vanbračnim partnerom, ovde tuženim BB. Iz činjenica utvrđenih u ovoj parnici, proizilazi da je tužilja sa tuženim živela u vanbračnoj zajednici u periodu od 2007. do 2017. godine, a tuženo društvo „... SISTEM“ DOO Novi Sad, osnovano je 2002. godine, Odlukom o osnivanju, od strane tuženog VV ( otac tuženog BB). U toku trajanja vanbračne zajednice, odnosno 11.02.2013. godine, tuženi VV, preneo je bez naknade, ovde tuženom BB udeo u društvu „... SISTEM“ DOO Novi Sad, u visini od 100 % kapitala, koji je po tom osnovu upisan kao vlasnik 100 % udela. Prema članu 168. stav 2. Porodičnog Zakona, imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu. Kako je Ugovorom o prenosu bez naknade od 11.02.2013. godine, tuženi VV, preneo bez naknade, ovde tuženom BB 100 % udela u tuženom „... SISTEM“ DOO Novi Sad, to je jasno da je navedeni udeo shodno napred citiranom članu 168. stav 2. Porodičnog Zakona, posebna imovina tuženog BB. Dakle, udeo u tuženom „... SISTEM“ DOO Novi Sad, nije u režimu zajedničke imovine i zbog toga tužilja nema pravo da traži utvrđenje da je suvlasnik 90 % udela u tuženom „... SISTEM“ DOO Novi Sad. Tužilja jeste obavljala određene administrativne poslove u tuženom „... SISTEM“ DOO Novi Sad i za to primala zaradu, ali navedeno ne daje pravo da zahteva utvrđenje suvlasničkog udela u tuženom „... SISTEM“ DOO Novi Sad. Prema članu 191. stav 1. Porodičnog Zakona, imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Ovde se ne radi o imovini stečenoj radom, već o posebnoj imovini tuženog BB, koja se sastoji od udela u tuženom „... SISTEM“ DOO Novi Sad, i kojom shodno članu 169. Porodičnog Zakona može samostalno da raspolaže i upravlja. Usled toga, tuženi BB, nije Ugovorom o prenosu udela od 01.04.2019. godine, raspolagao zajedničkom imovinom, a tim i udelom tužene u nepodeljenoj zajedničkoj imovini, što bi bilo protivno odredbi člana 174. Porodičnog Zakona, već svojom posebnom imovinom. Zbog činjenice da je udeo u društvu „... SISTEM“ DOO Novi Sad, posebna imovina tuženog BB, to je neosnovan i eventualni tužbeni zahtev za isplatu 45 % vrednosti udela u tuženom „... SISTEM“ DOO Novi Sad, jer tužilja nije dokazala postojanje osnova za takvu isplatu. S tim u vezi neosnovani su navodi revidenta da je bilo mesta primeni odredbe člana 170. Porodičnog Zakona, jer tužilja nije dokazala da je došlo do znatnog ili neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine tuženog BB i da je tužilja doprinela tom uvećanju. Osim administrativnih poslova u tuženom „... SISTEM“ DOO Novi Sad, za koji rad je primala zaradu, tužilja nije dokazala da je na drugi način doprinela uvećanju tržišne vrednosti udela ( recimo angažovanjem svoje posebne imovine i ulaganjem u društvo „... SISTEM“ DOO Novi Sad) niti da je dovela nekog novog klijenta, što bi doprinelo ekonomskom rastu tuženog „... SISTEM“ DOO Novi Sad. Zbog nedokazanosti osnova, pravilno je odbijen i predlog tužilje za ekonomsko-finansijsko veštačenje, jer bi isto bilo suvišno i protivno načelu ekonomičnosti postupka.

Revizijski navodi tužilje kojim ukazuje da je nejasno na osnovu čega su sudovi utvrdili da su predmetne nepokretnosti u vlasništvu tuženog „... SISTEM“ DOO Novi Sad, kupljene 2013. godine iz ranije akumulirane dobiti društva, su navodi kojim se ukazuje na nepotpuno i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, koji saglasno članu 407. Zakona o parničnom postupku, nisu dozvoljeni revizijski navodi. Osim toga, kod činjenice da tužilja u ovoj parnici nije dokazala postojanja osnova za utvrđenje prava suvlasništva na udelu u tuženom „... SISTEM“ DOO Novi Sad, niti osnov za isplatu protivvrednosti udela u procentu od 45%, to su prednji navodi bez uticaja na pitanje momenta i izvora sticanja predmetnih nepokretnosti.

Revizijski navodi tužilje kojim ukazuje da su sudovi propustili da primene odredbu člana 180. stav 2. Porodičnog Zakona, pretpostavka o jednakim udelima, ponovljeni su žalbeni navodi, o kojim se drugostepeni sud izjasnio i koje obrazloženje prihvata i Vrhovni sud, pa se revident upućuje na obrazloženje drugostepenog suda, shodno odredbi člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a bez potrebe za detaljnijim obrazlaganjem odluke.

Prema tome, kako nisu osnovani razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, to je na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu prvom izreke presude.

Vrhovni sud odlučio je kao u stavu drugom izreke, imajući u vidu da tužilja nije uspela u postupku po reviziji, dok troškovi na ime sastava odgovora na reviziju nisu troškovi koji su neophodni radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković