Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana u pobijanju pravnosnažne presude o tužbenom zahtevu i troškovima postupka, a nedozvoljena je u odnosu na potvrđenu odluku o odbijanju predloga za određivanje privremene mere.

Vrhovni sud je utvrdio da u postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP jer od strane drugostepenog suda nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene odredaba ovog zakona, pa nema ni bitne povrede koja bi predstvljala dozvoljeni razlog za reviziju po članu 407. stav 1. tačka 3. ZPP. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, te postupio u skladu sa odredbama člana 396. stav 1. i 2. ZPP. Osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u postupku po reviziji nije dozvoljeno. Odredbom člana 407. stav 2. ZPP izričito je propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona, koja odredba ovde nije primenjena kod donošenja pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je poljoprivredni proizvođač i vlasnik poljoprivrednog gazdinstva, sa iskustvom lagerovanja poljoprivrednih proizvoda. U 2011. godini tužilac nije bio sa tuženom u poslovnom odnosu skladištenja crnog luka. Tužena je u toj godini imala skladište u Sirigu. Sa tužiočeve njive utovareno je 400 tona crnog luka i odveženo na merenje u mašinskom parku tužene, nakon toga odveženo u skladišta u ... i ... koja je u zakupu držao BB, sa kojim je tužilac prethodno dogovorio lagerovanje crnog luka. U prethodnim godinama tužilac je imao zajedničku proizvodnju kropmira i luka sa BB, koji je bio zadrugar kod tuženog.

U 2011. godini direktor tužene zadruge bio je VV koji je objasnio praksu poslovanja zadruge vezano za prijem robe na skladištenje. U ovom slučaju nije došlo do prijema i skladištenja robe tužioca kod tužene zadruge.

Kod iznetog stanja stvari, presudama nižestepenih sudova je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, uz date razloge koji takvu ocenu opredeljuju. O neosnovanosti tužbenog zahteva odlučeno je pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku, čemu u suprot navodi revizije nisu osnovani. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava. U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da je kod tužene uskladištio proizvode čiju isporuku traži.

Revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti i zakonitosti pobijane presude.

Neosnovano se revizijom ističe da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer je predmet spora sticanje bez osnova, i da se sud tendenciono bavi pitanjem pasivne legitimacije iako tuženi nije istakao formalno pravni prigovor nedostatka pasivne legitimacije.

Pitanje stvarne legitimacije uslovljeno je materijalno pravnim odnosom. Radi pravilne primene materijalnog prava, sud je ovlašćen da na osnovu činjenica koje utvrdi iznese ocenu o stvarnoj legitimaciji, neuslovljen isticanjem prigovora nedostatka pasivne legitimacije, koji ne predstavlja procesno pravni prigovor. Zaključak o postojanju ili nepostojanju pasivne legitimacije uslovljen je postojanjem materijalno-pravnog odnosa, a takav između stranaka nije uspostavljen u 2011.godini. Utvrđene činjenice ukazuju na postojanje uspostavljenog odnosa između tužioca i BB, a ne sa tuženom zadrugom čiji je direktor i zakonski zastupnik u to vreme bio VV, dok BB nije bio nosilac ovlašćenja zastupnika. Shodno tome, pravilno je drugostepeni sud zaključio da navodi o poistovećivanju imovine zadruge i BB kao zadrugara, mogli bi eventualno voditi samo odgovornosti BB, a ne i zadruge, uz ostale zaključke koje je taj sud naveo u obrazloženju pobijane presude.

Navodi revizije koji se posredno ili neposredno odnose na utvrđeno činjenično stanje, nisu posebno razmatrani, s obzirom da prema imperativnoj odredbi člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljeni revizijski razlog, a ponovljeni žalbeni navodi koji su bili predmet ocene drugostepenog suda, za koje je taj sud dao jasne i pravilne razloge koje revizijski sud prihvata, nije potrebno detaljno obrazlagati jer se time ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (član 414. stav 2. ZPP).

Prema ishodu spora, tuženoj pripada pravo na naknadu troškova postupka, o čemu je pravilno odlučeno primenom člana 153. i 154. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predlog tužioca za određivanje privremene mere odbijen je stavom drugim izreke prvostepene presude i u tom delu je od strane drugostepenog suda potvrđeno ovo u suštini rešenje. Kako se ne radi o rešenju kojim se postupak pravnosnažno okončava, to ni revizija nije dozvoljena primenom člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa je u navedenom delu odbačena primenom člana 413. ZPP. Iz ovih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Troškovi datog odgovora na reviziju nisu bili potrebni u smislu člana 154. stav 1. ZPP, pa je primenom člana 165. stav 1. odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković