U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu ... za održavanje EEO SN i NN, Tehnički centar ... . U skladu sa planom optimizacije broja zaposlenih u EPS grupi tuženi je doneo Odluku o stimulativnoj naknadi za sporazumni prestanak radnog odnosa koja je objavljena 01.09.2016. godine (u daljem tekstu: Odluka o stimulativnoj naknadi) kojom su utvrđeni uslovi i način ostvarivanja prava zaposlenih na isplatu stimulativne naknade za prestanak radnog odnosa na osnovu sporazuma sa poslodavcem u 2016. godini. Tužilac je 23.12.2016. godine podneo prijavu za sporazumni prestanak radnog odnosa, po kojoj je tuženi 29.12.2016. godine doneo odluku o prihvatanju prijave uz isplatu naknade – otpremnine od 578.295,00 dinara, pod uslovom da tužiocu radni odnos prestane na osnovu pisanog sporazuma sa poslodavcem. Protiv ove odluke tuženog tužilac je istog dana izjavio žalbu, nezadovoljan iznosom stimulativne naknade (očekivao je da će njemu, po osnovu stimulativne naknade biti isplaćeno ne pet, već 19 iznosa osnovice zarade), koja je sutradan odbijena rešenjem tuženog od 30.12.2016. godine, uručenim tužiocu nakon zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa (u januaru), u kome je navedeno da je tužilac radio na poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, da je na takvim poslovima navršio više od 2/3 ukupnog staža osiguranja, zbog čega mu se za sedam godina snižava starosna granica za sticanje prava na starosnu penziju, da će tužilac na dan 30.12.2016. godine navršiti 58 godina 11 meseci života i 45 godina i 1 mesec staža osiguranja, da ispunjava propisane uslove iz tačke 2. stav 1. podtačka 1. alineja 1. Odluke o stimulativnoj naknadi i da mu pripada naknada iz tačke 6. stav 1. podtačka 1. alineja 1. u iznosu od 578.295,00 dinara, pod uslovom da mu radni odnos prestane na osnovu pismenog sporazuma sa poslodavcem. Iako je bio poučen, tužilac nije pokrenuo spor pred nadležnim sudom radi pobijanja rešenja od 30.12.2016. godine kojim je odbijena njegova žalba protiv rešenja od 29.12.2016. godine o prihvatu njegove prijave uz isplatu otpremnine od 578.295,00 dinara. Parnične stranke su 30.12.2016. godine zaključile sporazum o prestanku tužiočevog radnog odnosa zaključno sa 29.12.2016. godine, kojim se tuženi obavezao da isplati tužiocu stimulativnu naknadu od 578.295,00 dinara u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, što je i učinio 12.01.2017. godine. Privremenim rešenjem Republičkog fonda PIO od 25.01.2017. godine utvrđeno je tužiocu pravo na starosnu penziju počev od 06.01.2017. godine sa navršenih 44 godine 8 meseci i 22 dana staža.

U skladu sa Odlukom o stimulativnoj naknadi, uslovi za ostvarivanje prava na isplatu te naknade za sporazumni prestanak radnog odnosa (tačka 2. stav 1) zaposlenih koji su ispunili ili će do kraja 2016. godine ispuniti uslov su sledeći: za starosnu penziju u skladu sa čl. 19, 19a i 20. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, i to zaposleni koji je navršio ili će do kraja 2016. godine navršiti 45 godina staža osiguranja i na dan 31.12.2016. godine ima manje od 65 godina života (podtačka 1. alineja 1); za prevremenu starosnu penziju u skladu sa čl. 19b, 19v i 20. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, sve na dan 31.12.2016. godine, i to zaposleni koji je, kumulativno, navršio ili će do kraja 2016. godine navršiti 40 godina staža osiguranja i 60 do 64, a manje od 65 godina života (potačka 2. alineja 1); za prevremenu starosnu penziju u skladu sa čl. 19. do 20. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (zaposleni muškarac - 40 godina staža osiguranja) koji je starosti između 55 i 60 godina života, a radi ili je radio na radnim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem (podtačka 3).

Visina stimulativne naknade utvrđivala se prema starosti, stažu i polu zaposlenih (tačka 6. stav 1), između ostalog: u visini pet iznosa osnovice za zaposlene koji su stekli pravo ili do kraja 2016. godine stiču pravo na starosnu penziju u skladu sa tačkom 2. ove odluke i to: zaposleni koji je navršio ili će do kraja 2016. godine navršiti 45 godina staža osiguranja i na dan 31.12.2016. godine ima manje od 65 godina života (podtačka 1. alineja 1); a u visini od 19 iznosa osnovice za zaposlene koji su stekli pravo ili do kraja 2016. godine stiču pravo za prevremenu starosnu penziju, a koji rade ili su radili na radnim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem i koji na dan 31.12.2016. godine imaju navršenih 58, a manje od 59 godina života (podtačka 3. alineja 2). Ukoliko zaposleni eventualno ispunjava uslove iz više različitih kategorija, isplata stimulativne naknade izvršiće se pod uslovima koji su povoljniji za zaposlenog (tačka 7).

Imajući u vidu napred izloženo, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo da, uprkos zaključenom sporazumu od 30.12.2016. godine, koji je osnov za prestanak tužiočevog radnog odnosa pod uslovima iz tog sporazuma, potražuje isplatu razlike stimulativne naknade koja mu pripada prema odluci tuženog u visini 19 iznosa osnovice. Po stavu tog suda, da je tražio poništaj postignutog sporazuma tužilac bi sebe doveo u situaciju da ne može da ostvari svoje novčano potraživanje, a obraćanjem sudu u skladu sa članom 7. tog sporazuma, tužilac je zadržao pravo na isplatu stimulativne naknade u pripadajućem iznosu, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev i tuženog obavezao na isplatu preostalog iznosa naknade.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav pravni zaključak prvostepenog suda, jer je pošao od toga da je tuženi, po prijavi tužioca za sporazumni prestanak radnog odnosa, 29.12.2016. godine, doneo odluku o prihvatanju te prijave uz isplatu naknade – otpremnine od 578.295,00 dinara, pod uslovom da mu radni odnos prestane na osnovu pisanog sporazuma sa poslodavcem, s tim što je tom odlukom bilo predviđeno (član 2) da će poslodavac i zaposleni na osnovu nje zaključiti sporazum o prestanku radnog odnosa. S obzirom da je tužilac, i pored toga što je protiv ove odluke izjavio žalbu, sutradan sa tuženim ipak zaključio sporazum o prestanku radnog odnosa pod istim uslovima koje je sadržala i odluka, ne čekajući odluku po žalbi, drugostepeni sud je zaključio da je tužilac time od žalbe odustao, naročito imajući u vidu i to da tužilac nije vodio postupak za poništaj rešenja od 30.12.2016. godine kojim je odbijena njegova žalba protiv odluke tuženog od 29.12.2016. godine kojom je prihvaćena tužiočeva prijava za sporazumni prestanak radnog odnosa uz stimulativnu naknadu od 578.295,00 dinara. Zbog toga je drugostepeni sud smatrao da tužiocu ne pripada stimulativna naknada za sporazumni prestanak radnog odnosa u visini od 19, već u visini od pet iznosa osnovice, kako mu je i isplaćeno, te je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je visina iznosa koji je tuženi bio dužan da isplati tužiocu na ime stimulativne naknade za sporazumni prestanak radnog odnosa zavisila od sadržine odluke tužioca o prihvatu tužiočeve ponude od 29.12.2016. godine i na osnovu nje ugovorenih uslova u sporazumu parničnih stranaka o prestanku tužiočevog radnog odnosa.

Revident pogrešno shvata obrazloženje drugostepene odluke kada navodi da drugostepeni sud smatra da je sporazum o prestanku tužiočevog radnog odnosa osnov za isplatu stimulativne naknade. Nepravilno je i viđenje revidenta da tužilac ima pravo da potražuje od tuženog preostalih 14 iznosa osnovice prema Odluci tuženog od 01.09.2016. godine o stimulativnoj naknadi, koji mu nisu isplaćeni.

Suprotno shvatanju revidenta, zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa od 30.12.2016. godine, na osnovu i pod uslovima iz pomenute odluke tuženog ne bi lišilo tužioca mogućnosti da potražuje pripadajući iznos stimulativne naknade u slučaju uspeha u sudskom postupku radi poništaja odluke tuženog od 30.12.2016. godine, da ga je pokrenuo. Ovo stoga što je iznos novčane obaveze tuženog prema tužiocu po tužiočevoj prijavi podnetoj u skladu sa Odlukom tuženog od 01.09.2016. godine o stimulativnoj naknadi za sporazumni prestanak radnog odnosa bio određen (kao i drugi uslovi) ne sporazumom o prestanku radnog odnosa, već odlukom tuženog od 29.12.2016. godine o prihvatanju tužiočeve prijave. Ta je odluka ostala neizmenjena i nakon što je tuženi odbio tužiočevu žalbu protiv nje (odlukom od 30.12.2016. godine), a i nakon toga, jer tužilac nije pokrenuo sudski postupak radi osporavanja pravne valjanosti odluke o odbijanju žalbe, uprkos tome što je o toj mogućnosti bio poučen. Taj propust tužioca, koji je primer izostanka dužne pažnje, ne može učiniti osnovanim postavljeni tužbeni zahtev, zbog čega je drugostepeni sud pravilno preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Prilikom odlučivanja, Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode, ali ih nije posebno obrazlagao s obzirom da oni nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Na osnovu iznetog, doneta je odluka kao u pravom stavu izreke, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka po reviziji iz stava drugog izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. stav 1. ZPP, s obzirom da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji pa mu ne pripada naknada troškova nastalih u vezi s tim pravnim lekom.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković